Za ovu krizu nema municije, sve je potrošeno u borbi sa kovidom-19

Krajem decembra upozorio sam da će 2022. biti mnogo teža od 2021, godine u kojoj su tržišta i ekonomije širom sveta generalno dobro napredovale, sa stopama rasta iznad svog potencijala nakon ogromne recesije 2020. Do predvečerja Nove godine, postalo je očigledno da nalet inflacije neće biti samo privremen, da će virus korona koji stalno mutira nastaviti da seje neizvesnost širom sveta i da geopolitički rizici koji se naziru, postaju sve akutniji. Prva među tri geopolitičke pretnje koje sam pomenuo bilo je gomilanje trupa ruskog predsednika Vladimira Putina u blizini granice sa Ukrajinom. Posle dva meseca diplomatije u stilu kreni-stani i pregovora Kremlja bez dobre volje da se problem reši mirnim putem, Rusija je pokrenula invaziju na Ukrajinu u punom obimu, u operaciju, kako američki zvaničnici kažu, „odrubljivanja glave“ aktuelnoj demokratski izabranoj vladi u Kijevu. Uprkos ponovljenim upozorenjima Bajdenove administracije da Rusija ozbiljno ide u rat, slike ruskih tenkova i eskadrila helikoptera koje prolaze kroz Ukrajinu šokirale su svet. Sada treba razmotriti ekonomske i finansijske posledice ovog istorijskog razvoja događaja. Počećemo sa ključnim geopolitičkim zapažanjem - ovo je velika eskalacija Drugog hladnog rata, u kojem četiri revizionističke sile - Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja - osporavaju dugu globalnu dominaciju Sjedinjenih Država i međunarodnog poretka predvođenog Zapadom a kreiranog po završetku Drugog svetskog rata. U tom kontekstu, ušli smo u geopolitičku depresiju, koja će imati ogromne ekonomske i finansijske posledice daleko izvan Ukrajine. Konkretno, sada je verovatniji vrući rat između velikih sila u narednoj deceniji. Kako novo hladnoratovsko rivalstvo između SAD i Kine nastavlja da eskalira, Tajvan će, takođe, sve više postajati potencijalno žarište, suprotstavljajući Zapad savezu revizionističkih sila u nastajanju. Sada je veliki rizik da će tržišta i politički analitičari potceniti implikacije ove promene geopolitičkog režima. Do zatvaranja tržišta 24. februara, na dan ruske invazije, američke berze su rasle u nadi da će ovaj sukob usporiti spremnost američkih Federalnih rezervi i drugih centralnih banaka sveta da podignu referentne kamatne stope. Ali, rat u Ukrajini nije samo još jedan omanji, ekonomski i finansijski beznačajan sukob kakvih je proteklih decenija bilo na drugim mestima. Analitičari i investitori ne smeju da naprave istu grešku koju su učinili uoči Prvog svetskog rata, kada skoro niko nije video veliki globalni sukob. Današnja kriza predstavlja geopolitički kvantni skok. NJegove dugoročne implikacije i značaj teško se mogu preceniti. Što se tiče ekonomije, globalna stagflatorna recesija (stagflacija je stanje kad BDP pada ili stagnira dok istovremeno cene značajno rastu - prim.) sada je vrlo verovatna. Analitičari se već pitaju da li Fed i druge velike centralne banke mogu postići meko prizemljenje nakon ove krize i posledica koje će proizvesti. Ne računajte na to. Rat u Ukrajini će pokrenuti ogroman negativni šok ponude u globalnoj ekonomiji, koju još uvek otežavaju kovid-19 i jednogodišnje gomilanje inflatornih pritisaka. Šok će smanjiti privredni rast i dodatno povećati inflaciju u trenutku kada su inflatorna očekivanja ostala bez ikakvog sidra. Kratkoročni uticaj rata na finansijsko tržište je već jasan. U okolnostima ogromnog stagflatornog šoka, koji povećava stepen rizika, cene globalnih akcija će se verovatno pomeriti iz zone trenutne korekcije (minus 10 odsto) na teritoriju tržišta medveda, uz pad cena od 20 ili više procenata (medved je simbol za tržište koje pada, bik za tržište koje raste - prim.). Prinosi na sigurne državne obveznice će neko vreme padati, a zatim će porasti nakon što inflacija nestane. Cene nafte će i dalje rasti, na znatno iznad 100 dolara po barelu, kao i cene prirodnog gasa i mnoge druge robe, jer su i Rusija i Ukrajina značajni izvoznici sirovina i hrane. Ojačaće i valute koje se, poput švajcarskog franka, u kriznim vremenima smatraju sigurnim utočištem, a i cene zlata će dodatno rasti. Ekonomske i finansijske posledice rata i stagflatorni šok će, naravno, biti najveći u Rusiji i Ukrajini, a zatim u Evropskoj uniji, zbog njene velike zavisnosti od ruskog gasa. Ali čak će i SAD patiti. S obzirom na to da su svetska energetska tržišta duboko integrisana, skok globalnih cena nafte tipa „brent“ snažno će uticati i na cene sirove nafte (West Texas Intermediate) u SAD. Istina, SAD sada spadaju u manje neto izvoznike energije, ali će makrodistribucija šoka biti negativna - samo će mala grupa energetskih kompanija ostvariti veći profit, dok će domaćinstva i preduzeća morati da se suoče da ogromnim šokom cena, što će ih dovesti do smanjenja potrošnje.  Imajući u vidu sve ovo, čak i inače jaka američka ekonomija pretrpeće naglo usporavanje, naginjući se ka recesiji. Pooštravanje finansijskih uslova, što će uticati i na pad poverenja biznisa, potrošača i investitora, dodatno će pogoršati negativne makroposledice ruske invazije, kako u SAD, tako i na globalnom nivou. Predstojeće sankcije Rusiji - koliko god velike ili ograničene bile i koliko god bile neophodne za buduće odvraćanje - neizbežno će naštetiti ne samo Rusiji, već i SAD, Zapadu i tržištima u razvoju. Kao što je predsednik DŽo Bajden više puta jasno rekao u obraćanjima Amerikancima, „odbrana slobode će imati cenu i za nas, ovde kod kuće. Moramo da budemo iskreni u vezi sa tim.“ Štaviše, ne može se isključiti mogućnost da će Rusija na nove sankcije Zapada odgovoriti sopstvenom kontramerom, naglim smanjenjem proizvodnje nafte, kako bi još više podigla svetske cene tog energenta. Takav potez bi doneo neto korist Rusiji sve dok je dodatno povećanje cena nafte veće od gubitka izvoza nafte. Putin zna da može da nanese asimetričnu štetu zapadnim ekonomijama i tržištima, jer je veći deo poslednje decenije proveo uvećavajući izdvajanja za potrebe vođenja rata i gradeći finansijski štit od dodatnih ekonomskih sankcija.  Za centralne banke duboki stagflatorni šok je košmarni scenario, jer će se kajati šta god da urade: biće proklete i ako reaguju, i ako ne reaguju. S jedne strane, ako im je pre svega stalo do privrednog rasta, trebalo bi da odlože povećanje kamatnih stopa ili da bar uspore tempo njihovog podizanja. Ali, u današnjem okruženju, u kojem inflacija neprekidno raste (u januaru je inflacija u SAD dostigla 7,5 odsto i najveća je u poslednjih 40 godina, još od februara 1982, a slično je i u drugim razvijenim zemljama - prim.), a centralne banke već kasne, sporije pooštravanje politike moglo bi da poveća inflatorna očekivanja, dodatno pogoršavajući stagflaciju.  S druge strane, ako centralne banke „zagrizu metak“ i ostanu (ili postanu) jastrebovi, recesija koja se nazire postaće još ozbiljnija. Ako protiv inflacije krenu da se bore višim nominalnim i realnim kamatnim stopama, povećavajući cenu novca, samim tim će prigušiti ekonomiju. Ovaj film smo ranije već gledali dva puta, nakon šokova sa cenama nafte 1973. i 1979. Aktuelna repriza će biti skoro isto tako ružna. Iako bi centralni bankari trebalo agresivno da se suoče sa povratkom inflacije, oni će najverovatnije pokušati da nešto smuljaju, kao i 1970-ih. Tvrdiće da je problem privremen i da monetarna politika ne može uticati ili poništiti spoljne negativne šokove na strani ponude. A kada dođe trenutak istine, oni će verovatno ustuknuti, odlučujući se za sporiji tempo pooštravanja monetarne politike kako bi izbegli izazivanje još teže recesije. Ali, to bi umanjilo buduća inflatorna očekivanja. Političari će u međuvremenu pokušati da priguše negativni šok ponude. SAD će nastojati da ublaže povećanje cena benzina tako što će smanjiti svoje strateške rezerve nafte i podstaći Saudijsku Arabiju da iskoristi svoje rezervne kapacitete za povećanje sopstvene proizvodnje. Ove mere će, međutim, imati samo ograničen efekat, jer će široko rasprostranjeni strah od daljih skokova cena dovesti do globalnog gomilanja zaliha energenata. U ovim novim okolnostima, SAD će osećati još veći pritisak da postignu modus vivendi s Iranom, još jednim potencijalnim izvorom nafte, i ožive nuklearni sporazum iz 2015. Ali, Iran je faktički u savezu s Kinom i Rusijom, a njegovi lideri znaju da bi svaki dogovor koji danas postignu mogao biti odbačen 2025, ako Donald Tramp ili neko sličan njemu dođe na vlast u SAD. Stoga je novi nuklearni sporazum s Iranom malo verovatan. Što je još gore, u situaciji kad takvog sporazuma nema, Iran će nastaviti da unapređuje svoj nuklearni program, povećavajući rizik da će Izrael pokrenuti napad na njegova postrojenja. To bi bio dvostruki negativan šok za snabdevanje globalne ekonomije. A rezultat tih različitih geopolitičkih ograničenja je da će ona ozbiljno sputati sposobnost Zapada da se suprotstavi stagflatornom šoku koji je izazvao rat u Ukrajini.  Zapadni lideri se ne mogu osloniti ni na fiskalnu politiku da bi se suprotstavili efektima ukrajinskog šoka na usporavanje rasta. Kao prvo, SAD i mnoge druge napredne ekonomije ostaju bez fiskalne municije, pošto su povukle sve mere kao odgovor na pandemiju kovida-19. Vlade su gomilale neodržive deficite, javni dug je značajno povećan, a njegovo servisiranje će postati mnogo skuplje u okruženju viših kamata. Još važnije, fiskalni stimulans bio bi pogrešan politički odgovor na stagflatorni šok ponude. Iako može da smanji negativan uticaj tog šoka na privredni rast, to će povećati inflatorni pritisak. A ako se kreatori politike oslanjaju i na monetarnu i na fiskalnu politiku u odgovoru na šok, stagflatorne posledice će postati još teže, usled pojačanog efekta na inflatorna očekivanja. Ogromni monetarni i fiskalni stimulansi koje su vlade koristile nakon globalne finansijske krize 2008. nisu bili inflatorni jer je izvor tog šoka bio na strani tražnje, vođen kreditnom krizom u vreme kada je inflacija bila niska i ispod ciljanog okvira. Danas je, međutim, situacija potpuno drugačija. Suočavamo se s negativnim šokom ponude u svetu u kome inflacija već raste i znatno je iznad ciljanog koridora.  Primamljiva je pomisao da će sukob Rusije i Ukrajine imati samo mali i privremeni ekonomski i finansijski uticaj. Na kraju krajeva, Rusija predstavlja samo tri odsto globalne ekonomije, a udeo Ukrajine je još mnogo manji. Ali, arapske države koje su uvele embargo na naftu 1973. i revolucionarni Iran 1979. predstavljale su čak i manji udeo u globalnom BDP-u nego što je to slučaj s Rusijom danas. Globalni uticaj Putinovog rata biće kanalisan kroz naftu i prirodni gas, ali se tu neće zaustaviti. Domino efekat će zadati ogroman udarac globalnom poverenju u vreme kada je krhki oporavak od pandemije već ulazio u period dublje neizvesnosti i rastućih inflatornih pritisaka. Posledice ukrajinske krize - i šire geopolitičke depresije koju najavljuje - biće sve samo ne prolazne. Autor je profesor emeritus ekonomije na Stern School of Business pri Univerzitetu u NJujorku i glavni ekonomista kompanije Atlas Capital Team © Project Syndicate, 2021.