Lovci na dečje duše na državnim jaslama

Dopadljiv zbog veštine razgovora sa mladim generacijama i pripadnicima drugih veroispovesti, simpatičan zbog sklonosti ka pop kulturi, dovoljno širok da prizna autokefalnost Makedonskoj crkvi i time opravda oreol ispisivača „nove istorije SPC“, patrijarh srpski Porfirije nedavno je ipak kiksnuo u očima javnosti. „Razočaravši se“ zbog navodnog opadanja broja đaka izbornog verskog programa, nagovestio je objavljivanje spiskova direktora škola koji „svesno obeshrabruju, ili čak sprečavaju“ učenike da se opredele za religijsku nastavu. Usledili su brojni demantiji neproverene informacije, kao i masovni odijum na društvenim mrežama, gde je građanskom društvu i bačena rukavica najavom liste nepodobnih. Slobodan Sadžakov, etičar i verski analitičar, profesor Univerziteta u Novom Sadu, patrijarhovu poruku smatra „potencijalno opasnom“, a uzimajući u obzir i njegov uticaj, i kao „ozbiljnu pretnju“. Rizičnom je čini i zapaljiva atmosfera naše svakodnevice, gde se sa „verbalnog stigmatizovanja lako prelazi na nešto drugo“. „Iz ove nervozne i preteće instagramske poslanice, može se uočiti da ’cool patrijarh’ i ,patrijarh roker’ ipak deluje po starim, ustaljenim obrascima, koristeći pritisak da ostvari interese SPC“, Sadžakov svoj stav obrazlaže. Ti interesi (ni) u ovom slučaju nisu ugroženi, ako je suditi prema podacima Ministarstva prosvete sa početka školske 2020/21. godine. Tada se za versku nastavu opredelilo 441.487 učenika, a za građansko vaspitanje njih 264.220, dok se od trenutka uvođenja veronauke u školski sistem (2001), broj đaka koji je pohađao ovaj predmet konstantno uvećavao. „Stoga se može reći da je zapravo reč o sve većoj pretenziji i želji verskih ’ribara ljudskih duša’ da povećaju ionako ogroman uticaj, neprimeren sekularnoj državi“, naš sagovornik zaključuje. Verskim zajednicama, na čelu sa SPC koja dominira sa 1.602 pravoslavnih veroučitelja, naspram 247 islamskih, 131 rimokatoličkog i 30 iz crkava reformacije, ide naruku i činjenica da je ukupna suma od oko 2.000 verskih predavača na platama iz državnog budžeta. Zato im je u interesu da se održava trend rasta broja osnovaca i srednjoškolaca koji pohađaju veronauku. U tom cilju, crkveni velikodostojnici iz vodećeg saziva lane su insistirali da se verska nastava organizuje na nivou odeljenja, a ne grupa, i da ona dobije status obaveznog izbornog predmeta. Bilo je i izvolevanja u pravcu vremena održavanja časova (nikako pretčas, sedmi ili osmi čas, kad je pažnja smanjena), kako bi se crkvene pouke što više izjednačile sa podukama iz matematike, maternjeg jezika, geografije.., što nije moguće iz bar dva razloga. Prvo, zato što je Srbija (još uvek) sekularna država, a drugo – jer za versku nastavu nema udžbenika, već veroučitelji predaju u skladu sa sopstvenim gledištima. „Sporan je čitav koncept po kom nastavnici prenose isključivo religijske sadržaje, čemu je svrha da učenik postane vernik. Takav metod je u suprotnosti sa idejom obrazovanja, sa naučnim principima i otvorenošću koja proističe iz vrednosti kritičkog mišljenja“, upozorava Sadžakov. Indoktrinacija najmlađih posebno je pogubna, jer deca u tom uzrastu i nisu zrela da kritički procene to što im se „servira“. Evropa svedoči o zdravijim pristupima, po kojima se saznanja o religiji mogu steći i preko nekonfesionalnog predmeta opšteobrazovnog tipa, kako se „verska propaganda“ uspešno zaobilazi. U Srbiji, čas veronauke počinje i završava se molitvom. „Škole su preko ovog predmeta zapravo postale crkvene ekspoziture, duplikat onoga što se odvija u crkvi, i čak svojevrsni regrutni centri“, Sadžakov ističe. Time se podriva smisao školskog sistema čija je uloga „u sticanju znanja na naučnim principima, uz korišćenje adekvatnih vaspitno-obrazovnih pristupa“. Manjkavost verske nastave ne treba da čudi, s obzirom na način kako je pre dve decenije uvedena, ili vraćena, prema interpretaciji Crkve, u sukobu sa prethodnom ateističkom ideologijom, praktikovanom gotovo pola veka. „Uvedena je preko noći, političkom i crkvenom voljom, bez javne rasprave, bez ikakvih preciziranja i osmišljenosti. Ušla je u školski sistem kao deo trgovine i znak povlađivanja SPC-u od strane vlasti“, podseća Sadžakov. Jer, u to vreme vlada Zorana Đinđića izručivala je Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, te je valjalo „amortizovati eventualni gnev SPC“ tim povodom. „Ovo je bio početak narušavanja sekularnih temelja i sve što se kasnije događalo predstavljalo je samo razradu koja je vodila sve većem uplivu SPC u naše društvo. Reč je o čitavom nizu grešaka i ustupaka čiji je ishod ovo što imamo sada, a to je kapitulacija sekularne države“, ističe verski analitičar. Građansko vaspitanje, kao pandan veronauci po broju časova, prirodi opredeljivanja i sistemskom statusu, Đinđić je uveo pod uticajem nevladinog sektora. Ovaj je predmet nosio daleko veći potencijal da đaci koji ga izaberu, steknu „saznanja primerena modernom, civilizacijskom kontekstu“. I da nešto nauče o vrednostima tolerancije, demokratije, ljudskih prava, prava manjina.., što se ipak nije dogodilo, bar ne u očekivanoj meri. Ako je i bilo početnog entuzijazma, on se brzo smlačio u otaljavanju. Usled nužde da zakrpe normu časova, nastavnici su krenuli da se kolegijalno rotiraju i nadopunjuju, ne održavajući sistematičnost. „Mnogo njih je za to demotivisano, te se i taj predmet shvata veoma neozbiljno i kao nešto usputno“, kaže naš sagovornik. Ovome je pomogao i opisni princip ocenjivanja, a sve zajedno doprinelo kompletnoj eroziji našeg obrazovnog sistema. Krajnji efekat je poražavajući, pa đaci „ne znaju gotovo ništa ni o građanskom društvu, ni o religiji“, kako primećuje Sadžakov. Frapantno je da i sam patrijarh Porfirije uspe da pobrka suštinu predavanog u okvirima ova dva programa. I da na panelu posvećenom dvadesetoj godišnjici „vraćanja verske nastave“ iskaže sledeće: ,,Veronauka je predmet koji ima formativni uticaj na učenike. Uči ih vrednostima, duhovnoj vertikali, ljudskim pravima i slobodama, poštovanju sebe i poštovanju drugog i drugačijeg, građanskim vrednostima.“ Na stranu to što domen veronauke zapravo usađivanje religioznih stavova, upitno je i ko to vrši nad đacima. Naime, mnogi od veroučitelja nemaju nikakvih pedagoških kompetencija, već samo blagoslov Crkve, bili oni sveštenici, profesori filozofije, sociologije.., ili da su tek završili kakve verske kurseve. Na (još veću) nesreću, retke su studije o kvalitetu programa i stručnosti predavača, bilo da se radi o verskoj nastavi, ili građanskom vaspitanju, dok se ni prosvetna inspekcija na njih ne obazire. Krajnje je problematično i to što država nema ingerencija u pogledu odabira „stručnog“ kadra iz oblasti veronauke, već o tome odlučuju verske zajednice. „Obrazovnim ustanovama samo stignu spiskovi veroučitelja za konkretnu školsku godinu“, Sadžakov napominje. Onda oni potpisuju ugovore na godinu dana, ipak bez mogućnosti da se zaposle za stalno, jer bi to povuklo dodatno usklađivanje zakonskih propisa iz domena prosvete. Zauzvrat, država im toleriše sasvim moguću neusklađenost sa standardima nastavničke profesije, budući da „nema ni snage ni volje“ da se tome suprotstavi, „suočena sa naraslom moći verskih zajednica, a posebno SPC“. U simbiozi vlasti i Crkve, oličenoj na razne načine, ukidanje veronauke u državnim školama trenutno je nezamislivo. „I skromniji pokušaji, poput predloga bivšeg ministra prosvete Srđana Verbića, da se veronauka izučava četiri umesto 12 godina, naišli su na ogroman otpor, koji je inicirala SPC“, objašnjava naš sagovornik. Zbog te sprege Ustavom razdvojenog, nemoguće je očuvati sekularni karakter države. Iz tog razloga ne može ni da se preispita samovolja Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, formalno pod kapom Univerziteta u Beogradu. Zato će se i dozvoliti da patrijarh raznim koketarijama potre svoj nagoveštaj poziva na linč „nepodobnih“ direktora škola, umesto da se osudi, u skladu sa zakonima Republike Srbije. Dragana Nikoletić