Ne igraj na Engleze

Tako, dakle. Britanci su se na referendumu o izlasku iz Evropske unije - na zaprepašćenje jednih i (zlu)radost drugih - većinski ipak izjasnili za tzv. bregzit, posle koga se i pred Britanijom i pred Evropom otvara mnoštvo političkih, ekonomskih i socijalnih neizvesnosti. Posle nepromišljene odluke sad već odlazećeg premijera Dejvida Kamerona da unutarstranačke nesuglasice rešava stavljanjem na kocku sudbinu nacije - i debakla kojim se taj pokušaj završio - sigurne su samo dve stvari. Prvo, bez jedne od članica velike četvorke (preostale tri su Nemačka, Francuska i Italija), EU ne samo da više neće biti ista, nego joj predstoji mukotrpna borba za očuvanje sopstvenog identiteta i smisla, pa i za sam opstanak - za šta joj, mora se reći, nisu krivi britanski birači, nego ponajviše ona sama. I drugo: da će, u sada poznatom obliku, na duži rok teško preživeti i Ujedinjeno Kraljevstvo. Na čiju sve korist i na čiju štetu će se te tektonske promene dešavati tek će se videti; za konačan sud o tome biće potrebne verovatno godine. Ali krenimo redom.

Pobeda bregzitovaca je nesporna, izražena većinom od skoro 1,27 miliona (ili blizu 52 odsto) glasova, i sad ničemu ne služi podatak da je, i uz vrlo solidan odziv od preko 72 procenta, kapitalnu stratešku odluku o budućnosti zemlje zapravo donela tek trećina Britanaca s pravom glasa. To su čari neposredne demokratije i binarnog koda na koji se svodi: jedinica ili nula, crno ili belo, da ili ne - tu mesta za nijanse i kompleksnosti realnog života nema. Kao što ga nema ni u pojednostavljenoj vizuri onih koji su poverovali bregzitovskoj propagandi kako će izlaskom iz EU Britaniji i Britancima odjednom svanuti: da će ti silni milioni i milijarde koji su se bespovratno slivali u Brisel sada biti preusmereni na dobrobit nacije, i da će zemlja uskoro biti ispražnjena od Poljaka i Sirijaca. Prvih kao simbola legalnih uljeza, mahom istočnoevropskih, kojima je upravo članstvo njihovih zemalja u Uniji omogućilo da, je li, otimaju posao domaćoj radnoj snazi; a drugih kao puke fikcije - Britanija je od početka aktuelne izbegličke krize u Evropi primila statistički irelevantan broj tih nesrećnika. Odmah valja reći: neće se desiti ni jedno ni drugo. Priznaju to sad i oni koji su, zagovarajući bregzit, takoreći u hodu izmišljali podatke i argumente u prilog napuštanju EU.

Istina je da su i zagovornici ostanka Britanije u EU u kampanji pribegavali širenju straha, tvrdeći kako bi u slučaju bregzita zavladale pometnja i neizvesnost. Samo što njihova preterivanja nisu bila potcrtana latentnim ili otvorenim rasizmom kao u slučaju promotera otcepljenja od Unije. I što se, makar u ovim prvim postreferendumskim danima, nekako ispostavlja da nisu baš sasvim pričali u prazno. Ali oni su za svoju uljuljkanost već kažnjeni - kao što je kažnjena i sama EU, čijim bi liderima ishod referenduma trebalo da posluži kao veliko otrežnjenje. I poslednja opomena, ako za to već nije prekasno, da ovako više ne ide.

Britanskoj ekonomiji je, inače, i dosad išlo sasvim dobro. NJena privreda je dinamična a nezaposlenost na minimumu; zemlje poput Francuske ili Italije na tome mogu samo da joj zavide. Ali pitanje je kako će to izgledati sad kad su počeli da tonu ne samo funta i berzanski indeksi - tu će se verovatno sve posle nekog vremena stabilizovati na nekoj novoj normali - nego i dosad besprekoran britanski kreditni rejting, što već šalje ozbiljnu poruku potencijalnim novim investitorima i u dijametralnoj suprotnosti je s onim obećanjima o ekonomskom procvatu koji se zemlji smeši. A to što mnogim britanskim građanima, za razliku od zemlje u kojoj žive, ide sve gore, i što sve teže sastavljaju kraj s krajem, nema baš mnogo veze sa članstvom u EU. Pre će biti da razloge za to treba tražiti u unutrašnjim ekonomsko-političkim okolnostima (kao i, neizbežno, u negativnim efektima globalizacije, vidljivim posvuda po Evropi) umesto u briselskom diktatu. O kome se u britanskom slučaju ionako može govoriti samo uslovno, s obzirom na sva izuzeća od evropskih pravila koja je zemlja uživala; druge članice imaju mnogo više razloga da se na to žale. Ipak, ta uprošćena predstava po kojoj su za socijalno raslojavanje i sve druge nedaće običnih Britanaca krivi stranci, u jednoj ili drugoj inkarnaciji, a ne neoliberalne politike njihovih sukcesivnih vlada, u širokom luku od Margaret Tačer preko Tonija Blera do Dejvida Kamerona, u značajnom delu javnosti primila se bolje nego što su zagovornici bregzita i smeli da se nadaju. I sada je rezultat tu.

Teoretičari zavere su u prvi mah požurili da ukažu kako, budući da referendum nije pravno obavezujući, još ništa nije gotovo i da postoji mogućnost da, posle svega, Britanija ipak ostane u Uniji. Besmislica. Formalnopravno, ništa zaista nije gotovo sve dok London ne aktivira član 50 Lisabonskog ugovora, kojim se pokreće procedura istupanja iz članstva u EU; ali su i britanski i evropski zvaničnici vrlo brzo nedvosmisleno stavili do znanja da je referendumska odluka nepovratna i da sada može da se razgovara samo o uslovima pod kojima će sporazumni razvod biti sklopljen. Potvrdio je to početkom ove sedmice i Kameron u prvom pojavljivanju u parlamentu posle glasanja, kada je rekao da rezultati referenduma moraju biti poštovani i sprovedeni na najbolji mogući način; potvrdile su to redom i sve ključne ličnosti iz vrha EU i vodećih zemalja članica.

Ni Kameron - delom i zato što smatra kako, budući da je u ostavci, ta odluka više nije na njemu, već na novom premijeru - ni bilo ko drugi u vrhu Konzervativne stranke, bez obzira na to da li je bio za izlazak ili za ostanak u EU, taj mehanizam još neko vreme ne želi da pokrene. Svi oni kažu da im je potrebno vreme da se pripreme za pregovore o razdruživanju, a pre toga i da izaberu novog lidera - što je, u ovom drugom slučaju, posao koji neće biti gotov pre početka jeseni. (Kameron je povlačenje najavio za oktobar, nakon redovne godišnje konferencije Konzervativne stranke. Mnogi, međutim, smatraju da nije dovoljno samo izabrati njegovog naslednika, nego da treba ići na prevremene izbore, kako bi novi premijer imao pun demokratski mandat.)

U međuvremenu, dok član 50 ne bude aktiviran, oni bi da otvore neformalne razgovore o onome što predstoji. Evropski lideri, pak, takvu mogućnost jednoglasno odbacuju i insistiraju da formalni pregovori započnu što pre. I njihova motivacija je jasna: želja im je da se proces razdruživanja ubrza kako bi se koliko-toliko odagnala turobna neizvesnost koja se nadnela nad budućnost EU (Ništa nije gore od neizvesnosti, kaže francuski predsednik Fransoa Oland). Pogotovo svi žele da izbegnu situaciju u kojoj bi uskoro možda još neka članica posegla za referendumom o istupanju iz članstva i tako pokrenula lančanu reakciju koja bi zaista mogla da se završi raspadom Unije, ili njenim svođenjem na tvrdo jezgro okupljeno oko Nemačke, što mu izađe na isto. Tu, za promenu, jednim glasom govore i Brisel i Berlin i Pariz i Rim, s tim što je nemačka kancelarka Angela Merkel izrazila i izvesno razumevanje za poziciju Londona, priznajući da je Britancima svakako potrebno određeno vreme da analiziraju situaciju i vide šta i kako dalje. Ali i ona je eksplicitno stavila do znanja da u EU neće ni odugovlačenje ni neformalne razgovore o detaljima razdruživanja kakve Britanci priželjkuju pre nego što član 50 bude zvanično aktiviran i pregovori zvanično počnu. Kao što je - poručila je u utorak u obraćanju Evropskom parlamentu - isključena i mogućnost da neka članica istupi iz Unije, a zadrži privilegije koje je dotad uživala. Nema biranja: dogovaranje po sistemu ovo hoću - ovo neću, kazala je ona, jednostavno ne dolazi u obzir.

Sve ovo onda znači kako bi, pre nego što se raziđu svako na svoju stranu i pre nego što svoje odnose jednog dana izglade, Britanija i EU prvo mogle da ih dodatno poremete. Jer, članice Unije nemaju način da zemlju koja je naumila da istupi iz članstva nateraju da aktivira član 50, pošto tajming tog poteza zavisi isključivo od te zemlje; Britanija, dakle, tu ima adut u ruci. Ali ukoliko se Britanci, koji bi da taj trenutak što više odlože iz prostog razloga što sad očigledno nemaju spremnu pregovaračku platformu, budu previše razvlačili, evropski lideri koji skoro pa unisono (i makar jednim delom podstaknuti povređenim osećanjima) traže da se stvar oposli što pre, mogli bi da im to naplate s kamatom jednom kad formalni pregovori otpočnu. Tada će kontrola pregovaračkog procesa u potpunosti biti na strani EU: u slučaju da pregovori ne budu okončani u predviđenom dvogodišnjem roku, recimo, zemlji koja je naumila da izađe iz članstva ono će automatski prestati, a da bi se pregovarački proces dodatno produžio potrebna je jednoglasna odluka svih preostalih članica. Mehanizam razdruživanja namerno je uobličen tako da odlazeću članicu pošteno namuči, a one koje razmišljaju o tome da krenu istim putem od te namere odvrati.



Sve već evidentne i potencijalne teškoće s kojima će se Britanija i EU suočiti u procesu razdruživanja blede, međutim, u poređenju s potencijalom za destabilizaciju do koje bi moglo da dođe na unutrašnjepolitičkom planu. To što se u Konzervativnoj stranci oštre noževi pred izbor novog lidera (mnogi neće ni da čuju za mogućnost da to bude onaj koji je olako proglašen favoritom - neformalni lider kampanje za izlazak iz EU i doskorašnji gradonačelnik Londona Boris DŽonson) i što opozicioni laburisti pucaju po šavovima (smatrajući da se nije iskreno i dovoljno angažovao u kampanji za ostanak u EU, lideru DŽeremiju Korbinu poslušnost je otkazala praktično kompletna vlada u senci, a njegov odlazak traže i laburistički poslanici; stranačka baza ga, međutim, i dalje podržava) svakako uvećava pometnju, ali to su ipak interni problemi tih stranaka. Neuporedivo važnije jeste stanje u kome se zemlja našla nakon referenduma - a ta slika nije ohrabrujuća, čak i ako se iz nje izuzmu izveštaji o naglom rastu broja rasistički motivisanih incidenata u pojedinim delovima Engleske. Ključno pitanje je, ipak, budućnost Ujedinjenog Kraljevstva, koje je referendum podelio po mnogim linijama: regionalnim, generacijskim, socijalnim, klasnim. Engleska i Vels većinski su glasali za izlazak iz EU, Škotska i Severna Irska za ostanak; stariji i slabije obrazovani uglavnom za bregzit, mlađi i bolje obrazovani protiv; ruralno stanovništvo pretežno za istupanje iz Unije, veliki urbani centri, s retkim izuzecima, za to da sve ostane po starom.

Škotska već preduzima konkretne korake kako bi zaštitila sopstvene interese i u konsultacijama s evropskim partnerima razmatra (pravno nejasnu) mogućnost blokiranja procedure za izlazak Britanije iz članstva u EU. Premijerka Nikola Sturdžon - koja izgleda kao jedini britanski političar koji u ovom trenutku tačno zna šta treba da radi - najavljuje da bi u dogledno vreme mogao da usledi novi referendum o nezavisnosti, jer su se Škoti jasno opredelili za ostanak u Uniji i ne žele da ih Engleska povuče sa sobom. U Severnoj Irskoj raste zabrinutost da će uspostavljanjem tvrde državne granice između tog dela Britanije i Republike Irske, kao jedine kontinentalne granice koju će Britanija imati s EU, ne samo biti poremećen normalan život ljudi s obe strane te linije razgraničenja - danas je ona krajnje fluidna, na opštu dobrobit; nego i da bi mogao da bude ugrožen i teško stečeni mir u Alsteru. Strahuje se, drugim rečima, da bi moglo da dođe do nove radikalizacije republikanskog pokreta, koji se posle mirovnog sporazuma iz 1998. za ujedinjenje dve Irske, uz sad već izuzetno retka iskakanja, bori isključivo mirnodopskim, političkim sredstvima.
I tako, malo pomalo, postepeno svođenje Velike Britanije na Malu Englesku iz ostrvskog političkog žargona - parohijalnu, uskogrudu i dominantno belu, nasuprot onoj kosmopolitskoj, otvorenoj i multirasnoj - odjednom više ne deluje nezamislivo. Mnogi od onih koji su glasali za bregzit sigurno nisu glasali i za to; ali je to, svejedno, ono što bi na kraju mogli da dobiju.

Kobna repriza

Zabavan komad istorije na prvom referendumu u istoriji Velike Britanije građani su rekli da im se evropsko zajedništvo dopada. Konzervativna vlada Edvarda Hita Britaniju je uvela u EZ ne pitajući građane, pa su laburisti u izbornoj kampanji 1974. Britancima obećali da će ih pitati šta o tome misle. I oni su im 1975. većinski rekli da im se taj aranžman sviđa. Ne računajući referendume o samom pridruživanju, države članice su retko pitale građane bilo šta u vezi sa članstvom u EU. Prednjačile su Danska i Irska, a u jednoj ili dve prilike su im se pridružili Italija, Francuska, Španija, Holandija, Luksemburg i Švedska. Odbacivanja nisu retka Irci su u prvom pokušaju odbili i Ugovor iz Nice (2001) i Lisabonski ugovor (2008), Danci i Šveđani su odbili evro (2000. i 2003.), Holanđani i Francuzi nisu hteli evropski ustav 2005. M. L.