Nabudženi budžeti

Premijer Aleksandar Vučić samo nekoliko dana pre isteka prošle godine slavodobitno je objavio da će Srbija 2016. verovatno završiti bez deficita u budžetu, dok će minus na računu opšte države, koja podrazumeva i vojvođanski, lokalne i budžete fondova za penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje od nezaposlenosti biti najviše 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Da taj optimizam nije bez osnova postalo je jasno kada je, nekako u isto vreme, Ministarstvo finansija objavilo da su do 1. decembra prihodi srpskog budžeta bili za 37,4 milijarde dinara veći od rashoda. Pre samo tri godine to ni najveći optimisti nisu očekivali, jer je 2013. minus u državnoj kasi bio 1.776 miliona evra, a godinu dana kasnije rekordnih 2.104 miliona evra. Ako bi se javne finansije posmatrale samo kroz tu, verovatno i najvažniju prizmu, Vladi bi teško šta moglo da se prigovori, osim da su teret konsolidacije podneli pre svega penzioneri i zaposleni u javnom sektoru, što su i dve najveće stavke na strani troškova. Tako će biti i ove godine, jer je za plate budžetskih korisnika rezervisano 253,8 milijardi dinara, dok će Fondu PIO za redovnu isplatu penzija biti prosleđeno 201,6 milijardi dinara. Zajedno, samo na te dve stavke otići će 455,4 milijarde dinara, ili 39,1 odsto ukupnih rashoda. Pošto su javne finansije izašle iz zone minusa, na površinu je isplivao problem, o kome doskora niko nije ni razmišljao, jer je bilo većih nevolja. Sve dok je pažnja javnosti bila zaokupljena strahom da li će javni dug zbog budžetskog deficita opet da poraste za nekoliko stotina miliona, a jedno vreme i za nekoliko milijardi evra godišnje, malo ko je brinuo zbog toga što je sve očiglednije da nijedna srpska vlada ne poštuje Zakon o budžetu, osnovni propis kojim se udaraju temelji ekonomske politike za naredni period. Ne pamti se kada su ostvareni prihodi i rashodi bili približni planiranim, kao da Zakon o budžetu nikoga ni na šta ne obavezuje. Krajnje pojednostavljeno, država je počela da liči na samostalnu trgovinsku radnju, u kojoj na kraju svakog dana kasirka prebroji pazar i to gazda tretira kao prihod, dok se u rashode uračuna samo ono što je u toku dana zaista i plaćeno. Tako se i dešava da se danima prikazuje plus, a na kraju meseca, kad i ostali troškovi dođu na naplatu, odjednom se pojavi minus. Mnogo malih prodavnica je i zatvoreno zato što su gazde mislile da sa novcem od dnevnog pazara mogu da rade šta hoće, kao da je njihov lični, a ne firmin. Mada je nesporno bolje kraj godine dočekati u plusu iako je 12 meseci ranije planiran minus, pravna država podrazumeva i poštovanje propisa, pa i Zakona o budžetu. Srbija je u osam prethodnih godina promenila pet ministara finansija - redom su to bili Diana Dragutinović, Mirko Cvetković (koji je taj posao obavljao paralelno sa premijerskim), Mlađan Dinkić, Lazar Krstić i Dušan Vujović – ali se niko od njih ne može pohvaliti da je plan prihoda i rashoda koje je predlagao na kraju i - ostvaren. Naprotiv. Svi su loše gađali. Nekima je nišan zanosio ulevo, a nekima udesno. U prvoj godini mandata Diane Dragutinović deficit je bio 3,2 puta veći od planiranog, 47,5 umesto 14,8 milijardi dinara. Iako je mesto ministarke preuzela u drugoj polovini godine, ne može da se pravda, jer je to mesto nasledila od Mirka Cvetkovića, koji je u međuvremenu izabran za premijera. NJegova je vlada, uprkos upozorenjima stručnjaka, odlučila da na zahtev partnera iz PUPS-a penzije jednokratno poveća za 10 odsto i to u trenutku kada je ceo svet skliznuo u recesiju. Dobrim delom zbog toga već dogodine minus je sa planiranih 49,9 povećan na 92,6 milijardi, a 2010. sa „očekivanih“ 82,7 na stvarnih 102,9 milijardi dinara. Istim putem nastavio je i njen naslednik, opet Mirko Cvetković, pa je 2011. minus sa projektovanih 93,9 narastao na 135,8 milijardi, a onda su „združenim“ snagama Cvetković i Mlađan Dinkić naredne godine planirani deficit od 115,7 milijardi skoro udvostručili, na 213 milijardi dinara. Dinkić u prvoj i Lazar Krstić u drugoj polovini 2013. „zaslužni“ su za deficit od 200,9 umesto planiranih 112,4 milijarde, a Krstić u kombinaciji sa Vujovićem za rekordni minus iz 2014. od čak 246,9 milijardi, što je za oko 50 odsto bilo iznad planiranog. Do tada su se, dakle, ministri menjali, ali praksa povećanja deficita nije. U poslednje dve godine Vujović je uspeo da preokrene trend, pa je 2015. deficit sa planiranih 191,3 smanjio na 114,9 milijardi, sa šansama da ga u 2016. sasvim eliminiše, iako je godinu dana ranije sa MMF-om dogovoreno da bi minus mogao da bude čak 121,8 milijardi. I Vujović, dakle, greši, ali srećom ta greška, za razliku od prethodnih, ne povećava javni dug. No, sama činjenica da se planovi i ostvarenja u srpskim javnim finansijama toliko razlikuju ukazuje da nešto nije u redu. I nameće pitanje čemu zaista služi Zakon o budžetu, ako on ne obavezuje ni one koji ga predlažu, ni one koji ga u parlamentu usvajaju i trebalo bi da kontrolišu njegovo sprovođenje. Cinici bi rekli da je u takvoj situaciji bolje i ne usvajati budžet, već sve prepustiti izvršnoj vlasti, da sama troši onoliko novca koliko prikupi u državnu kasu, jer se na kraju balade sve i svodi na to. Dodatni problem je što se iz Zakona o budžetu, upozorava Fiskalni savet, ne može videti kako će se tačno u2017. potrošiti pola milijarde evra, 300 miliona za garancije i po 100 miliona za razne subvencije i za kazne i penale. Od svih prethodnih vlada dve poslednje, Vučićeve, razlikuju se po tome što nijednom nisu dozvolile da se u parlamentu raspravlja o rebalansu, iako je bilo razloga za to. Olako se prešlo preko činjenice da je u 2015. Vlada sama odlučila kako će da potroši 400 miliona evra, bez zelenog svetla parlamenta. Indikativno je da je i Nenad Popović, lider SNP-a, koji je na poslednjim parlamentarnim izborima bio koalicioni partner SNS-a, nedavno u autorskom tekstu za Pečat konstatovao da se poslednji put išlo na rebalans još 2014. „U 2015. stvarni prihodi bili su 24 milijarde dinara iznad, a rashodi 20 milijardi manji od planiranih. Slično je bilo i 2013. i 2014, a i u 2016. su rashodi znatno manji od planiranih. Uprkos tim značajnim odstupanjima, niko ne pominje mogućnost rebalansa. S obzirom na to da je Zakon o budžetu najvažniji dokument, od kojeg u velikoj meri zavisi ekonomska politika, Vlada ne bi smela da ima baš tolika diskreciona ovlašćenja da po sopstvenom nahođenju može da troši tako velika sredstva, a upravo je u 2015, bez rebalansa i bez izjašnjavanja Skupštine, potrošeno skoro 400 miliona evra, ili 1,3 odsto BDP-a. Ako je već tako, čemu onda služi Zakon o budžetu, jer uloga Skupštine ne bi smela da se svede samo na to da naknadno verifikuje ono što je Vlada već uradila“, upozorava Popović. Uz konstataciju da mnogi od „neplaniranih“ budžetskih troškova više nisu nikakvo iznenađenje, već su postali pravilo i da će ih biti sve dok država bude, nekada i opravdano, davala garancije za kredite javnim i državnim preduzećima, lider SNP-a savetuje ministru finansija da uloži dodatni napor i te troškove odmah ugradi u predlog budžeta, da bismo svi zajedno imali jasniju sliku o pravom stanju srpskih javnih finansija. „On je već trebalo da nauči da se privremenim skrivanjem od javnosti problemi neće rešiti“, poručio je Popović. Analizirajući budžet za 2017. Fiskalni savet smatra da je u rashode trebalo uključiti i tekuće troškove lošeg poslovanja javnih i državnih preduzeća, jer bi se onda jasno videlo koliko ona koštaju državu. Osim što je za pokrivanje troškova nastalih do 2015. planirano 40 od ukupno 69 milijardi dinara deficita u ovoj godini, procenjuje se da su dugovi Srbijagasu i EPS-u lane povećani za 15 do 20 milijardi, a postoje indicije da neka od tih preduzeća ne plaćaju ni druge obaveze. Nažalost, takve indicije se ovde, po pravilu, ispostave kao istina. Zato poreske obveznike ne bi trebalo da iznenadi ni ako za 11 meseci, četvrtu godinu zaredom budu gledali reprizu serije o srpskim javnim finansijama sa radnim naslovom - kako u što većoj tajnosti, bez priče o nekakvom rebalansu budžeta, povećati javni dug. I onako uzgred prekršiti Zakon o budžetu. Milan Ćulibrk