Najgori dolaze

Vreme u kojem živimo najbolje odražava nadimak jednog novosadskog kriminalca: Strahota. Naravno, svuda i uvek, bilo je i biće odmetnika od zakona, prevaranata, lopova i ubica. Nije Srbija Anno Domini 2017. po tome izuzetak. Međutim, ono što je čini posebnom jeste normalnost nenormalnog. Dotični „gospodin“ iz podzemlja (titula koju je Legiji dodelio ministar policije iz redova demokratske koalicije) tokom slobodnog vremena, u „nadzemlju“, obavljao je posao konzervatora u Muzeju grada Novog Sada, iako za taj posao nije imao položen stručni ispit. Međutim, ni direktorka, koja ga je na to mesto postavila, nije baš od stručnosti, budući da među referencama u biografiji ima, navodno, i podatak da poseduje iskustvo u izradi vizitkarti i plakata. I nije ovo najgori primer. Ekstremni desničar, uslovno osuđivan, savetnik je u Kancelariji za Kosovo, a saradnik Šarićevog klana donedavno je bio drugi čovek srpske ambasade u Atini. Lista prestupnika u državnom aparatu mogla bi da ispuni čitav tekst. I šta? Nikom ništa. Sve dok oni koji se pitaju šta se to sa srpskim društvom dešava ne predstavljaju kritičan broj, nastaviće se proces urušavanja pravne države od strane onih koji bi trebalo da je predstavljaju. Jer, naprednjačka vlast svojski radi na tome da se što manje ljudi zapita u kakvoj mi to državi živimo. Sve su „strateški“ uspeli da obesmisle. Umesto da građani - koji su u Noći Savamale, 24. aprila prošle godine, bili ugroženi od strane spodoba sa fantomkama - traže odštetu za pretrpljene duševne boli, ministar policije je taj koji se našao povređenim i ugroženim od strane onih koji su hteli da se istina konačno otkrije, i da se prestupnici privedu pravdi. Mene je sramota takvog ministra policije koji, umesto da traži onoga ko je naredio da njegovo ministarstvo bude stavljeno van snage u noći kada su ljudi sa fantomkama rušili objekte po Savamali i maltretirali građane, brine o vlastitom ugledu i časti. Kao da njegov ugled i čast postoje mimo funkcije koju obavlja. Situacija strašno podseća na zaplet filma Vudija Alena Prokletstvo škorpiona od žada. Policijski inspektor, kojeg glumi Vudi Alen, jedne noći biva hipnotisan u noćnom baru, i u takvom stanju izvrši pljačku. Sutradan se ničega ne seća, i preuzima slučaj. Sve vreme tragajući za lopovom, on zapravo traga za samim sobom. U oba slučaja, i kod Vudija Alena, i u Savamali, inicijator kriminalnog delikta je onaj koji hipnotizuje. U filmu je to hipnotizer koji na kraju biva otkriven. U Srbiji ćemo malo sačekati, dok se ne promeni film. Ili, barem, hipnotizer. Nema pravne države bez institucija koje dosledno obavljaju svoju funkciju, ni bez odgovornih građana. I zato nije dovoljno samo doneti vest da je, na primer, neki policajac priveo vozača džipa falsifikovanih dokumenata i prekucanih brojeva šasije, kao što se to nedavno dogodilo u Zaječaru, već je veoma važno medijski do kraja ispratiti čitav slučaj. Šta se kasnije, nakon što je obavio svoju dužnost, dešavalo sa poštenim čuvarom zakona, a šta sa vozačem ukradenog vozila? Jer, na scenu je stupila sestra dotičnog vozača, bivša visoka funkcionerka SPS-a, koja je pretila i vređala policajca, te je on podneo krivičnu prijavu zbog toga. Ili će to vrli konzervator Strahota konzervirati kao da se ništa nije dogodilo? Društvo može da oboli pod uticajem spoljašnjih faktora na isti način kao i čovek. Jer, šta je društvo do skup pojedinaca. Svakih jedanaest godina oko dvadeset posto gena pređe iz aktivnog u neaktivno stanje, i obrnuto. Nasleđena genetska struktura se, dakle, modelira, bez promene DNK. Ove pojave se dešavaju kroz interakciju gena i sredine, usled biohemijskih i psiholoških faktora. Dakle, umnožavanje persona poput gospodina Strahote, i njihova aktivnost u državnom aparatu, polako od srpskog društva stvara endemsku kategoriju. Tako to biva kada se mesta koja bi trebalo da zauzimaju ljudi od imena ustupaju onima s nadimcima. Najgori dolaze!