Predsednik, premijer ili vođa

Sama najava izbora podiže temperaturu u društvu, budi uspavane strasti naciona i brojnih pojedinaca koji počinju emitovanje različitih „programa“ tražeći podršku. U fluidnom stanju društvene svesti, nedostatku strategijskog koncepta i jasne geostrateške orijentacije stalno se najavljuju zaokreti u vođenju unutrašnje i spoljne politike. Možda se u toj činjenici krije odgovor zašto se i posle dva veka od konstituisanja moderne srpske države ponovo nalazimo na početku. Sva ključna pitanja se neprekidno ponovo otvaraju: teritorijalni obuhvat i organizacija države; liberalni ili socijalni model; rusofilska ili anglofilska orijentacija; demokratski ili autoritarni sistem vladanja... Bez obzira na brojne i različite modele mi još uvek tragamo za odgovorom na pitanje kakvo društvo i državu želimo. Pri tome nismo svesni ni redosleda: da najčešće društvo i njegove vrednosti prevashodno utiču na karakter države. Istorija svedoči da uvek u prvi plan izbija pitanje vođe i neprekidno imamo supremaciju personalnog nad institucionalnim. Naša moderna istorija je kaleidoskop različitih vođa, čije su lične osobine i politička veština bitno uticale na društveni život i na njihovo mesto u istoriji. Svi su nastojali i uspevali da, bez obzira na institucionalni poredak, svu vlast koncentrišu u svojim rukama. A većina je završila tragično ili neslavno. Karađorđe je ubijen, Miloš proteran, Mihailo i oba Aleksandra ubijeni, Milošević isporučen, Đinđić ubijen... Broz je umro dostojanstveno, ali je to drugi genetski kod i drugi politički softver. Brozovo političko delo: SFRJ, bratstvo-jedinstvo, socijalističko samoupravljanje i politika nesvrstavanja nestalo je u krvi i tranzicionim ruševinama. Slično je bilo i u Rusiji. I ona je plodno tlo za samovlašće, jer su i tamo procedure i institucije invalidne. U kontekstu značaja institucija i društvenog konteksta trebalo bi razmišljati o predstojećim izborima u Srbiji i doneti odluku o promeni izbornog sistema. Od dva preovlađujuća modela u Evropi (predsednički i parlamentarni) mi imamo nešto između. Predsednik se bira neposredno, ovlašćenja su ceremonijalna, a stvarna vlast je u rukama vlade i premijera. Praksa pokazuje da se u Srbiji vlast uvek koncentriše u rukama najmoćnije osobe, a da je mreža institucija često fasada. Ako je moćan predsednik (era Borisa Tadića), premijer je glavna ličnost u stripovima, dok je danas premijer stub vlasti u Srbiji. Kohabitacija (predsednik i premijer iz različitih političkih opcija) uvek je u Srbiji izazivala nestabilnost i političku borbu koja se obično završava pobedom jedne i marginalizacijom druge strane. Ako postoji politička bliskost onda je neposredan izbor predsednika izlišan i njegov položaj je ceremonijalan. Dakle, mislim da je vreme da Srbija izabere jasan model: predsednički ili parlamentarni (kancelarski) sistem, jer se izvršna vlast uvek koncentriše na jednom mestu. Istovremeno, personalna moć vođe u izvršnoj vlasti podjarmljuje zakonodavnu vlast, koja je nadležna da pravi „proizvod“ zvani država. Partije su postale politička preduzeća, a narodni poslanici puki izvršioci direktiva izvršne vlasti. Stoga bi vredelo razmišljati o temeljnoj reformi izbornog sistema, koja bi kroz neposredne izbore personalizovala suverenitet poslanika, afirmisala u njemu građanina, a ne poslušnika partije. Time bi se obezbedila neposredna veza poslanika i društva. Opredeljenje za personalizovani proporcionalni izborni sistem uz smanjivanje broja poslanika na 150 možda bi eliminisalo mnogobrojne dekorativne likove koji teatralno marširaju Skupštinom i javnim prostorom. Kompetentni i odgovorni poslanici koji nisu puki „vojnici partije“ donose zakone koji su temelj na kojima stoji državna građevina. Precizan balans između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti uz funkcionalne javne službe je temelj stabilnosti onoga što nazivamo res publica. Ukoliko je koncept uspešno izveden građani će se udobno osećati, poštovati kućni red i plaćati održavanje. Pravna država i stabilne institucije su stepenice kojima se pojedinci penju na vlast, ali kojima i dostojanstveno i bezbolno silaze. Mi, nažalost, imamo mnogo vođa u istoriji, ali još uvek nemamo kompletirane i funkcionalne institucije. Umesto na pravljenje procedura i institucija energija se troši na euforično uzdizanje vođa u nebo, a potom na njihovo brutalno sakaćenje. Istorija jeste učiteljica života, ali je u Srbiji mnogo ponavljača.