Zora novih idola

Ako se vodimo time da su dela umetničko-zabavnog karaktera najbolji pokazatelj karakteristika jednog društva, najpopularniji savremeni japanski fenomen - anime - danas nam nudi jasan odgovor na stereotipno pitanje „zašto je Japan toliko napredan?“. Anime (skraćeno od „animacija“), u Japanu se komercijalno proizvodi još od 1917, a popularnost stiče šezdesetih pod direktnim uticajem Zapada, kada je „otac savremenog animea“, Osamu Tezuka, adaptirao mnoge Diznijeve crtaće i „kumovao“ popularnosti savremenih anima. Tezuka, koji je u animaciju uneo i mnoge izvorno japanske ili narativno idiosinkratične elemente (sada čuvene gigantske robote, takozvani „meka“ podžanr), smatrao se i „bogom mange“, japanskih grafičkih romana, koji su sedamdesetih postali lokalni fenomen, da bi potom često bivali animirani. Masovna ekspanzija anima desila se osamdesetih, i otad se broj proizvedenih dela uvećava iz godine u godinu. Danas u Japanu postoji više od 430 studija za animaciju. NJihova dela sačinjavaju manje od 10 odsto ukupne lokalne filmske proizvodnje, ali imaju udeo od čak 70 odsto u ukupnoj zaradi. Sa druge strane sveta, anime je u proteklih 20 godina i na Zapadu došao do velikog kritičkog, pa i komercijalnog uspeha. U bioskope je upravo stigao film Duh u oklopu sa Skarlet Johanson kao direktna adaptacija anima, dok se za prava na franšizu Beležnica smrti otimalo više od 10 produkcijskih kuća, a pobedio je „Netfliks“, koji će 27. avgusta premijerno prikazati ovo ostvarenje kao TV film. Kako i zašto je došlo do ovolike ekspanzije animea i da li sve to ima smisla? Pre svega, anime, kao i većina fenomena savremenog sveta, ukorenjen je u pop kulturi; stoga je jasno da je većina anime proizvoda kratkog daha, napravljena zarad zadovoljenja sezonskih trendova nezasitog tržišta. U tom smislu, mnoga anime dela s razlogom mogu biti odbačena kao jeftino populistička, „nedovoljno kvalitetna“ ili neprijemčiva drugim kulturama. Još jedan bitan faktor u filtriranju animea je činjenica da Japanci reč „anime“ ne doživljavaju kao što je to doskora činio zapadni svet - za njih je anime svaka filmska ili televizijska animacija, sa svim svojim podžanrovima, od crtaća za malu decu, preko crtaća za tinejdž dečake ili devojčice („šonen“ i „šođo“ anime), do filmske animacije „za odrasle“, odnosno animiranih filmova svih vrsta, zaključno sa pornografskim. Razna svetski popularna anime dela (npr. Pokemoni, Zmajeva kugla) jesu crtani za decu, ali oni su samo deo popularnosti ovog medija. U moru od oko 100 filmskih i serijskih anime naslova godišnje, kada se osvrnemo na ona koja decenijama unazad uživaju kultni status i najbolje kritike, dobijamo jedinstveno impresivna dela savremene kulture. Među njima su postapokaliptični trileri Akira i Duh u oklopu, serije Kauboj Bibop, Jevanđelje novog postanja i Beležnica smrti, kao i ceo opus najčuvenijeg filmskog anime stvaraoca današnjice, Hajaoa Mijazakija. Uspon savremenog animea na Zapadu je došao nakon izlaska naučnofantastičnog filma Akira 1988. godine, nastalog po čuvenoj mangi Kacuširoa Otomoa. Distopična sajberpank priča o političkom otporu i sukobu raznih grupa u neo-Tokiju koštala je 10 miliona dolara, a danas se smatra jednim od najboljih animiranih i naučnofantastičnih filmova svih vremena. Reditelj Otomo izjavio je da je inspiraciju za dela našao u Ratu svetova H. G. Velsa, dok je 2.000 stranica dugu mangu konačno dovršio 1990, nakon razgovora sa Alehandrom Hodorovskim, koji mu je pomogao da zaokruži priču. Uz eklektične uticaje, Akira munjevitom brzinom utiče na pojedince i stvaraoce širom sveta i definiše savremeni anime kao duboko filozofski, kulturno svestrani medij, koji nadilazi ograničenja jedne kulture i analizom univerzalnih tema dopire do svih uzrasta i sojeva globalne populacije. Kao anegdota o dometu Akire navodi se spis japanskog kritičara Tošije Uenoa, koji je bio zapanjen da 1993, u ratom rastrzanom Sarajevu, ugleda ogroman Akira mural, nacrtan kao simbol otpora. Nakon Akire, anime brzo stiže u zapadnu supkulturu naučne fantastike - 1995. izlazi Duh u oklopu, tragična priča o ličnom identitetu, rodu i seksualnosti u doba tehnologije, prikazana iz vizure policajke kiborga, čija je duša pripadala pokojnoj ženi. Jednako hvaljen kao Akira, Duh u oklopu je često opisivan kao komplement remek-delima kao što su Solaris i Kjubrikova Odiseja 2001, i direktno je uticao na stvaranje Matriksa i sličnih akciono-filozofskih holivudskih filmova 21. veka. Impresivno je da su Japanci još 1995. najavili mnoge od tehnoloških izazova sa kojima se tek danas srećemo - otuda i ponovo oživljena popularnost franšize u vidu holivudskog filma. Konačan proboj animea u zapadnu kulturu, pa i akademiju, dolazi kroz dve izuzetne serije, Jevanđelje novog postanja (Evangelion) i Kauboj Bibop. Prva, emitovana sredinom devedesetih, odmah je razbila i razvila moduse umetničkog i akademskog diskursa širom planete, i danas ostaje upamćena kao jedno od najkompleksnijih umetničkih dela ikada stvorenih. U 26 epizoda od po 20 minuta (i dva završna filma od po sat), Evangelion obrađuje teme globalnih religija, duhovnosti, kolektivne i individualne psihologije, seksualnosti i sazrevanja, iz ugla nekolicine 14-godišnjaka koji, nakon kataklizme, pokušavaju da spasu šta je ostalo od sveta pilotirajući ogromne robote, koji se bore protiv apstraktnih napadača, poznatih kao Anđeli. Svevremenska priča o stasavanju, izazovima međuljudskih odnosa i pronalaženju sebe u moru ljudi, odjeknula je među ljubiteljima filma svih uzrasta, ali i kritičarima, psiholozima, teolozima i filozofima. Konačno, Kauboj Bibop krajem devedesetih uspeva da zacementira prisustvo animea u globalnoj kulturi i kritici. Serija o posadi svemirskog broda Bibop, koja preživljava loveći ucenjene glave u galaksiji gde je svaka planeta naseljena, bavi se egzistencijalizmom i otuđenjem pojedinaca od društva. NJen protagonista, tvrdoglavi i šarmantni Spajk Špigel, priznat je kao jedan od najuticajnijih heroja žanra naučne fantastike. Povrh svega, uvođenje (često veoma kvalitetne) engleske sinhronizacije prilikom uvoženja animea na zapad, omogućilo je i deci da od malih nogu postanu zaljubljenici u japansku animaciju. Pojedinačna dela na stranu, akademici rast popularnosti animea na Zapadu objašnjavaju poprilično jednostavno. Tri razloga izdvojena su kao „glavni“. Pre svega, anime uspeva da kroz animaciju prikaže vizuale koje bi bilo preskupo snimati, i na taj način nije ograničen koliko snimljeni filmovi, što omogućava neverovatnu maštovitost prilikom kreiranja priče. Zatim, kako navodi spisateljica i filmska kritičarka Suzan Pointon: „Najbitnija odlika animea u odnosu na zapadne filmove je odbijanje kompromisa u narativu i dubina koju nudi“. Ovo je bitno utoliko što priznati animei odbijaju da tretiraju svoje junake kao jednodimenzionalne i ne prezaju od uvođenja dece i omladine u bitne koncepte ljudske dinamike. Prinčevi ne postoje, muškarci nisu svemoćni, žene nisu samo lepe i beskorisne, a život često nije fer - baš kao i u stvarnosti. Naposletku, prema rečima akademika Arjuna Apaduraija – „najvrednija odlika koncepta kulture jeste koncept različitosti“. U svom spajanju globalnih društvenih uticaja i fascinantne japanske introspekcije, univerzalnih tema i jedinstveno japanskog pogleda na svet i pojedinca u njemu, ali i zbog maštovitosti i unikatne animacije, anime danas konačno dobija svoje dugo zasluženo mesto u globalnoj svesti, kako u crtaćima i pop kulturi mladih, tako i u visokoj, akademskoj kulturi hroničara našeg doba.