Mediji su glas gospodara

Od kad se neočekivano, kritikujući vakcinu protiv svinjskog gripa na Jutjub kanalu 2009. obratila javnosti iz manastira Montserat u kome živi, Tereza Forkades postaje ideolog i aktivista, promoter teologije oslobođenja i inspirator borbe za veća prava i ravnopravnost. Ali, pre svega, ova aktivistkinja iz Barselone, sa doktoratima iz javnog zdravlja i teologije, borac je protiv kapitalizma. Feministkinja je u redovima Katoličke crkve, koja se, između, ostalog zalaže za pravo na abortus, i mogućnost žena da postanu crkveni poglavari. Veruje da bi „samo kad bi žene htele“ to bilo lako moguće. Zagovornica je nezavisnosti Katalonije, kritičar evrozone, NATO i bankarsko-finansijskog sistema - sve dovoljno da je jedni smatraju kontroverznom opaticom, a drugi novom ikonom levice. Protesti u Beogradu sprečili su je u nameri da poseti sva mesta koja je želela, ali im se, ipak, obradovala. „Informisana sam delimično da postoji proces privatizacije javnih dobara koja bi trebalo da pripadaju svima. Čini mi se da je vaš budući predsednik, a trenutni premijer, neko ko rasprodaje državu inostranim kapitalistima koji dolaze ovde da zarađuju. Zbog svega što se u Srbiji događalo, ljudi su dvostruko frustrirani. Izgledalo je da je beg iz jednog režima u drugi zarad slobode, a u drugom - te slobode nema. Demonstracije u Srbiji podsećaju me na „indignadose“ u Španiji. Protest je nastao spontano, ljudi su motive za akciju doživljavali veoma raznoliko i to je veoma važan momenat za promenu. Ali ja naravno želim da se to ne zaustavi ovde.“ Najgore lice kapitalizma ilustrujete primerima iskorištavanja radne snage u zemljama trećeg sveta. A kako se zove kada se Srbija, usred Evrope, reklamira investitorima kao zemlja jeftinog rada? To je naravno najveće otuđenje. Kad o tome govorim kritikujem činjenicu da se niko ne može razvijati kao ljudsko biće ako je bačen na posao, gde se u osnovi ne poštuju njegove misli i osećanja. Ako, dakle, ovde imate zemlju poput Vijetnama i Bangladeša, za mene je to jasna potvrda neokolonijalne dinamike u Evropi. Zemlje sa snažnom ekonomijom, poput Nemačke i Francuske, koriste svoje evropsko okruženje da bi profitirale. Volela bih da u Srbiji imate raširenu svest da to ne sme da se dozvoli. Dopadaju mi se male privrede. Da, ljudi bi trebalo da imaju svoje male poslove, privatnu inicijativu, ali korporacije lome i njih. U Španiji su ljudi bili počeli da otvaraju radnje sa hranom, ali su primorani da ih zatvaraju, jer ne mogu da se takmiče sa supermarketima koji rade čak i nedeljom. Da li su subvencije radnih mesta dobar način da se država stara za privredu i radnike? Jasno je da strani investitori nastavljaju dalje u potrazi za novim subvencijama, nakon što iskoriste ljude i određenu zemlju. I naravno, oni sebe zovu slobodnim tržištem. Šta je tu slobodno? Tržište i konkurencija bili su sinonimi za slobodu u procesu demokratizacije društva, a onda se ispostavilo da smo upravo najmanje slobodni u odnosu na tržište. Ima li vrednosti iza? Ne postoji idealna zemlja. Ne dopada mi se Švajcarska, ali ta zemlja je dobar primer direktne demokratije. Važno je da ljudi učestvuju u radu parlamenta, aktivno donose zakone i da imaju mogućnost, čak i ako ih je jedan odsto, da zakon koji ne smatraju valjanim stave na referendum. Recimo, i za subvencije o kojima govorimo mora da postoje neki propisi - zamislite situaciju u kojoj su ti propisi pod kontrolom ljudi, radnika. Borim se za mogućnost naroda da u kontinuitetu kontroliše moć. Druge stvari koje mi se dopadaju nalazim u Venecueli, koja, takođe, nije raj na zemlji, ali imaju dobar primer decentralizacije moći koja je oduzeta centralnim vlastima i data gradskim. Consejos comunales, opunomoćena komšijska veća su pod pritiskom mafije, toga sam svesna, jer je ima u tom društvu. Ali sigurna sam da bi ta vrsta decentralizacije mogla da se sprovede u Španiji ili Srbiji, bez mafije. Neke zemlje, takođe, imaju lak pristup opozivu nekog do juče izabranog predstavnika. I studentski protesti, koliko razumem, osporavaju izbor predsednika. Sve se vrti oko toga - ko je glasao za tu osobu? Ali, argumenti tih ljudi tiču se svih. Zato što u našim lažnim demokratijama živimo u medijskoj kontroli. Mnogi bi možda glasali drugačije da im je bila dostupna cela istina. Važno je da glas onih koji su na ulicama preko medija stigne do svih, odnosno da svoje probleme oni mogu da predoče svima. A nakon otvorene i široke debate, trebalo bi da glasate ponovo. Još jedan dobar primer je Ekvador, koji je proglasio veliki deo dugova nezakonitim. Dug je najdramatičniji, najbolniji i najnepravedniji mehanizam današnje kolonizacije. On ljude tera da kleče. Jer se uvek juri za profitom, a potreba za profitom raste, tako da narod ne može izaći iz dugova. To je pravo ropstvo. U Ekvadoru novac koji dolazi u zemlju a nikada ne dospe do ljudi, narod ne mora da vraća. Dakle, ako se novac koristi da bi se spasle banke, narod ga ne sme vraćati. Neke stvari se, kada se ljudi organizuju i imaju političku volju, pomeraju. Podstiču li mediji razvoj direktne demokratije ili čine suprotno? Masovni mediji su glas svog gospodara. Ozbiljan problem je to što su nezavisni mediji, poput Bi-Bi-Sija, kojima su mnogi verovali, prešli granicu. Postoje teme kojih se nikada ne dotiču, a i ako se to desi, razočaravajući je način na koji to čine. Ili Gardijan, koji ponekad nudi malo više vesti i ponekad otvara debate, ali to nije pravilo. Osim toga, kao i sve drugo, vlasnici spajaju medije i to je, naravno, velika prepreka nezavisnosti. Potom, deo publike više ne veruje medijima, ali počinje da veruje internetu, što je greška. Stvara se takozvani trougao koji ljude dovodi u zabludu. Ako ja kažem da sam završila medicinu, a onda neko objavi da nisam, čitalac će pomisliti da je istina negde između ili barem da ima nečeg sumnjivog u mojoj istini - iako nema. U prethodnom intervjuu za NIN kazali ste da biste u politiku ušli samo nakratko, ako budete morali. Stranke smatrate zavisnim od dugova, ali se, ipak, upuštate u politiku? I dalje mi je mnogo toga u vezi sa partijama problematično. Politička stranka, po definiciji, posmatra realnost, gleda pravac u kojem će adresirati teme i postaviti program. Verujem da je život kompleksan, a jedna stvar je kompleksnija od realnosti. To je dijalog između čovekovog mozga i srca. Bez straha. To bi trebalo da se dešava i u parlamentu. Ali ako u njemu imamo stranke, a ne ljude, oni se bore da primene svoju agendu. Kad dođe do nekakvog dogovora - to je uvek razmena robe i ustupaka, a ne dijalog. Svako od nas dolazi iz različitog okruženja, ali svi treba da budemo slobodni. Ne tako da računam kako će moja stranka biti u prednosti, nego tako što ćemo svi pokušati najbolje da se ostvarimo u realnosti. Neki političari zaista tako razmišljaju, ali stranka od njih očekuje trgovinu. Kako da obezbedi prednost za nju, a ne, kako bi trebalo, da kao političari pokušaju da reše problem. Ja sam tu da bih kroz skupštinu uticala na nacrt ustava. Pokušaću da utičem na donošenje ustava koji će služiti potrebama ljudi, koji će računati na različitosti i pokušaću da omogućim učešće mnogih u pisanju nacrta. Želim da pronađem načine na koje će narod moći da interveniše u ustav, na primer, kroz internet ili susrete sa ljudima, kao u Boliviji i Ekvadoru, gde mnogi nemaju internet, pa ih političari posećuju u njihovim zajednicama. Predviđali ste da je jedina šansa Sirize da izađe iz evrozone. To se nije desilo, i sada - verujete li da je Siriza donela više štete ili koristi ideji na kojoj je nastala? Osećala sam se komotno da kritikujem Sirizu dok je bila u usponu, ali sada, kada imaju probleme, ne. Te ideje su zastupali i određeni ljudi u samoj Sirizi. Modernističke snage su bile za to da se napravi dogovor i užasno je šta se dogodilo nakon toga. Lično i političko poniženje koje je usledilo je čist dokaz okrutnosti sistema EU i njenih članica, koji bi trebalo da je otvorio oči svima da tu poruku shvate ozbiljno. Siriza je imala nameru da pomogne ljudima i stvori im bolju budućnost i to je razlog zašto su toliko strašno zgaženi. Izlazak iz EU i evrozone nije lako sprovesti, ali svako treba da razmisli o tome da li drugačije može da spase svoju ekonomiju. Jer kuda idemo, ako nam nije dozvoljeno da odstupimo ni pedalj ni u čemu? Dobar trenutak je bio kada su Grci želeli referendum, ali još onda je Cipras, izlazeći na referendum, kazao da nikada neće napustiti EU. A trebalo je da pripremi ljude spremnošću da se i to dogodi. Kakav oprez savetujete u procesu pridruživanja EU? U situaciji tako velike zavisnosti, teško je, ali Srbija treba taj proces da nastavi sa veoma jasnom predstavom i porukom za Brisel pod kojim uslovima njoj i njenim građanima odgovara da budu deo EU. Teško je kada ne postoji snažna politička pozicija. Rešenje nije ni traganje za drugom silom kojoj će se Srbija prikloniti, kao što su Rusija ili Kina. Ali jeste, na primer, u približavanju susedima. Lično bih za svoju zemlju više volela zbližavanje mediteranske grupe zemalja. Znam, međutim, da ni ovakva visoka politika ne sme da obeshrabri ljude da se politički aktiviraju, jer to pomaže organizovanje susedstva i spaja ljude. To je jedina snaga čak i protiv visoke politike. Nacionalizmi su najčešće tema koja razdvaja naše susedstvo. Vi se, međutim, zalažete za nezavisnost Katalonije objašnjavajući taj stav, između ostalog, „dobrim nacionalizmom“. Kakvim? Kao i u mnogim drugim evropskim zemljama i kod nas je ta reč omražena. Zato koristim termine poput dobrog i lošeg nacionalizma, ali treba da bude jasno da ne želim da imam ništa sa šovinizmom i ksenofobijom. Međutim, često se predstavlja da ako niste zagovornik lošeg nacionalizma to morate da dokažete drugim ekstremom - internacionalizmom. Da sam to mislila, bila bih internacionalista, ali moj stav je da se protiv lošeg nacionalizma treba boriti dobrim. Oni koji žele da veruju da su pitanja nacije i religije pitanja prošlosti, mogu se sami pomeriti u budućnost, jer će narod ostati tamo gde je sad. Zato što je reč o najemotivnijim stvarima u čoveku. Ni na protest ne možete podići nikoga sa kauča ako mu ne dotaknete emocije. I u mojoj zemlji je termin nacionalista toliko prokazan da ljudi često govore da se zalažu za nezavisnost Katalonije, ali nisu nacionalisti. Tad ih pitam: a zašto to želite, da biste bili bogatiji? Nacionalizam znači da prihvataš i ceniš kulturne različitosti sveta i da razumeš da političko ujedinjavanje proizlazi i iz osećaja pripadnosti. Što kapitalizam najviše osporava. Kapitalizam nas uči da smo svi pojedinci, jedinke, samodovoljni i možemo se spajati sa drugima ako u tome vidimo neki interes. Kapitalizam od početka negira da je poznavanje sebe strukturno povezano sa poznavanjem okruženja i suseda. Kapitalizam ne priznaje komšije. U kapitalističkim društvima imate čak i dvorište veličine koja vam ne dozvoljava da upoznate komšiju. Život na jednom mestu je za kapitalizam smešan. Kapitalizam, uostalom, ne može ni zaustaviti pojedinac. Da biste ga pobedili potrebna je grupa. Filozof Simon Vejl preciznije govori o čupanju ljudi iz njihovih korena, što je najgora tekovina kolonijalizma. To se radi s namerom da se ličnost čoveka oslabi kao i njegov kapacitet da se bori. Osećaj pripadanja, i jezik i teritorija, nadilazi interes. To kapitalizam savršeno razume. I stvara mašine, ljude koji ne osećaju. U svetu se danas širi takozvani antivakcin pokret, koji dovodi do toga da je i ovde sve manje vakcinisane dece. Kakav je vaš stav o tome? Naravno da nisam protiv vakcina, ali samo za one koje sam proučavala mogu sa sigurnošću da kažem da li su dobre ili ne. Smatram da sve vakcine treba da budu izvan sfere privatnog biznisa. Neke su možda osmišljene da bi kompanije spasile svoje proizvodne procese. Velika je odgovornost na sistemima zdravstvene zaštite da to učine, jer bismo u tom slučaju i dalje imali neke verovatnoće problema i lekarskih grešaka, ali ne bismo imali razlog da sumnjamo da je vakcinacija biznis. Ne verujem farmaceutskim kućama. Broj vakcina koje se daju deci se povećao, a u nekim zemljama se vakcine daju već prvog dana. S takvom praksom se ne slažem. Ako je moguće, sa punom svešću o rizicima, sačekati do šestog meseca, činila bih to. Razlog je jednostavan: nemamo studije koje nam dokazuju da su vakcine bezbedne. Deca danas imaju nove vrste epidemija, koje, naravno, ne dolaze iz vakcina. Hrane se na do sada neviđen način, u drugoj godini već piju gazirana pića, mnogi su razlogi za epidemije dijabetesa, alergije, ekceme, autizam… Ne verujem da postoji jedan razlog. Premda ni vakcine nisu bezopasne u potpunosti. Mnoge od njih sadrže aluminijum. Pratila sam debatu u francuskom parlamentu, 2014, kada je njihov komitet za zdravstvo raspravljao o aluminijumu u vakcinama i zahtevao od skupštine da stavi moratorijum na takve vakcine, što su političari i učinili. To su dileme o kojima valja raspravljati. Međutim, neke grupe koje su deo antivakcin pokreta su toliko agresivne u svojoj argumentaciji da ponekad pomislim da ih finansiraju farmaceutske kuće, tek da bi dovodile u pitanje svaku konstruktivnu temu. Da li se položaj žene u kapitalističkim društvima pogoršava? Šta danas treba da bude zahtev feminističkih pokreta? Ako govorimo o povratku u prošlost zabrinuta sam u pogledu dve stvari. Jedna je u vezi sa tinejdžerima i sajber nasiljem. Istraživači koji su to proučavali kažu da je većina heteroseksualnih devojčica u vezama u kojima ih dečaci ucenjuju: ako me voliš, pošalji mi fotografiju na kojoj si gola ili na kojoj se vidi neki deo tela i slično. Devojčice šalju slike, a onda 10 odsto tih dečaka koristi slike, distribuira ih, postuje, širi internetom. Naravno, poznati su slučajevi samoubistava u Italiji. Drugo, mladi parovi tinejdžera imaju običaj da dečaci proveravaju privatnu poštu, poruke i dopisivanja devojčica koje im to dozvoljavaju. Oni ih kontrolišu. Još jedan problem je hiperseksualizacija devojčica. Marketinške kompanije od devojčica prave lutke. Na primer, firme koje prave kostime za dečije maskenbale su ranije imale kostime za lekare, vatrogasce, a sada imaju ženske i muške varijante kostima. Smatram da ta stvar u obrazovanju mora da se shvati ozbiljno. Feministički pokreti treba da se povežu, jer drugačije gubimo mnogo snage. Treba da se bore protiv kapitalizma, ali meni lično je važno i osvešćivanje naših unutrašnjih doživljaja. Važno je da svaka žena razume ulogu u kojoj se našla. Zašto ja dozvoljavam da me neko kontroliše? Zar sam slabija? Zašto sam u položaju u kome muškarac ne mora da bude? Da li sam se u detinjstvu identifikovala sa svojom majkom? Na stranu studije koje pokazuju da je žena zapravo nezavisnija i jača, žena ne nalazi smisao ako ostaje bez onog što od detinjstva vidi kao ideal i zbog straha od samoće. I ovde sigurno postoji mnogo žena koje veruju da su u vezi izgubile više nego njihov partner. Jer je uobičajeno da žena veruje da ona više voli, da je više učinila, a to je veoma tužno stanje. I ne mora biti istina, ali žena je spremnija da odustane od svojih želja da bi veza opstala. To nije ljubav niti tako treba da izgleda veza.