Autokrate sa ruba Evrope

Kada je na završnom mitingu Srpske napredne stranke u beogradskoj Areni ministar spoljnih poslova Mađarske Peter Sijarto saopštio da vlada njegove zemlje podržava predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića, malo ko je u ovdašnjoj javnosti to doživeo kao iznenađenje ili diplomatski skandal - mešanje u unutrašnja pitanja Srbije. „Da je pre neku godinu srpski kandidat pozvao šefa mađarske diplomatije na predizborni skup, sigurno bi svi pomislili da je izgubio pamet. Danas je drugačije. Naši odnosi su se pretvorili u istinsko prijateljstvo. Ovo prijateljstvo je u velikoj meri zasluga Vučića, koji je preduzeo naporne korake i prihvatio kompromise, kakve mogu da preuzmu samo hrabri ljudi i pravi lideri“, saopštio je tada ovaj blizak saradnik premijera Viktora Orbana i posebno pohvalio odnos Srbije „u poslednje vreme“ prema mađarskoj manjini. Ono što Sijarto nije pomenuo jeste tesna saradnja Vučićeve i Orbanove vlade u vezi s migrantima. Posle kriznog perioda u leto 2015, kada su nemiri na međudržavnoj granici doveli odnose dveju zemalja do usijanja, Beograd i Budimpešta su se brzo izmirili, uglavnom na štetu ljudskih prava migranata, ali i Hrvatske, prema kojoj je Srbija počela da usmerava „viškove“ izbeglica. Verovatno sve to spada u one Vučićeve „naporne korake i kompromise“ na koje je mađarski diplomata, čitajući govor na tečnom srpskom jeziku, uz ovacije naprednjačke publike, mislio. Šta je to što zapravo spaja Aleksandra Vučića i Viktora Orbana, ali i, na primer, nezvaničnog poljskog vladara Jaroslava Kačinjskog, pa sve do turskog „sultana“ Redžepa Tajipa Erdogana? Najmanji zajednički imenitelj im je „neliberalna demokratija“, Orbanov termin, koji srpski predsednik/premijer nije zvanično prihvatio, ali na čijoj realizaciji od dolaska na vlast 2012. predano radi. „Liberalne demokratije, pokazalo se poslednjih godina, više ne funkcionišu i ne mogu da izdrže globalnu konkurenciju. Pogledajte koje su najuspešnije države današnjice - Rusija, Turska i Kina, koje nisu liberalne, a neke od njih čak nisu ni demokratije. Članstvo u EU nas ne sprečava da gradimo novu neliberalnu državu, koja se zasniva na nacionalnim temeljima“, poručio je Viktor Orban u programskom govoru iz 2014, navodeći smer kojim namerava da vodi Mađarsku. U međuvremenu, vlada u Budimpešti počela je da se predstavlja kao branitelj hrišćanske Evrope od migranata sa Bliskog istoka, da se nemilosrdnom propagandom obračunava sa socijaldemokratskom opozicijom, a da preuzima neke od ključnih elemenata politike radikalnih nacionalista, da i izmenama zakona i u dnevnoj praksi zavodi apsolutističku kontrolu u medijskoj sferi, da civilno društvo doživljava kao unutrašnje neprijatelje i agenture Zapada, da od DŽordža (Đerđa) Sorosa pravi državnog neprijatelja i kreatora neprestanih zavera protiv narodne vlasti, a sve to vreme igrajući toplo-hladno sa partnerima iz EU. Ako izuzmemo ozbiljne razlike u migrantskoj politici, bar onoj zvaničnoj, reklo bi se da je Vučić prepisao Orbanov recept u svim ključnim oblastima, te da podrška Mađarske njegovoj kandidaturi ne može biti logičnija. Sličan se sličnom raduje. Uostalom, evo nekih tipičnih Orbanovih izjava koje kao da je prepisao iz Beograda, čitajući režimske tabloide ili slušajući novoizabranog predsednika: „Nije normalno da nam dođe neko sa strane i da nam kaže šta treba da radimo, u takvoj spoljnoj politici živeli smo ranijih godina, to mora da se okonča… To nisu predstavnici civilnog društva kao što se predstavljaju, to su politički aktivisti koje je platio neko sa strane da zastupaju njihove interese… Soros je uništio živote miliona Evropljana svojim finansijskim spekulacijama. Mi nismo veliki i moćni poput vas u Briselu, ali nećemo dozvoliti da Soros napada Mađarsku...“ I tako dalje i tome slično. Ili su ovde u Beogradu prepisivali od Orbana? Ekstremna verzija ovog tvrdog srpsko-mađarskog dvojca, ili uz Putina možda i uzor njihovim mehanizmima za izborne pobede i održavanje na vlasti, jeste Erdogan, na čelu Turske od 2003, koji je do kraja doveo sve ono što bi Vučić i Orban verovatno najradije uradili, samo što ipak iz ovih i onih razloga ne smeju - opozicija je, što na poternicama što medijski, kriminalizovana, neposlušni novinari izbačeni iz redakcija i po zatvorima, ustav i zakoni napisani po meri sultana, koji je sebi najnovijim referendumom obezbedio doživotnu i nesputanu vladavinu; svako ko u pravosuđu, obrazovnim institucijama, zdravstvu, organima bezbednosti progovori buntovnu reč završi (u najboljem slučaju) na ulici, po potrebi se potežu državni udari koji služe za cementiranje vlasti… Ipak, kao i u Srbiji i Mađarskoj, a za razliku od recimo Severne Koreje ili Irana, Turska takođe ima višestranačke izbore na kojima može da se kandiduje svako ko poželi, Erdogan je zaista dobio mandat građana, izvesna fasada demokratije i dalje postoji. Kako objašnjava docent Fakulteta političkih nauka Filip Ejdus, između demokratije i autokratije postoji niz nijansi, takozvanih hibridnih režima koji se naučno različito klasifikuju. „Režimi Erdogana, Orbana i Vučića nalaze se negde između ova dva ekstrema i polako klize ka sistemu u kome postoji fasada slobodnih izbora i nekakvih nezavisnih institucija, ali u praksi te institucije uopšte nisu nezavisne, mediji nisu slobodni, ne postoji podela vlasti, već jedan lider uz pomoć snažne partije i većine, koju je dobio na tim feleričnim izborima, ima apsolutnu vlast. Erdogan je najdalje odmakao u urušavanju demokratskih institucija, Orban je nešto iza njega, a Vučić, koji je na vlasti kraće od njih dvojice, morao bi još da poradi ako želi da im se priključi“, kaže Ejdus. Sva trojica, ali i radikalno-konzervativni režim Kačinjskog u Poljskoj, koji je tu zemlju doveo do stanja da je u Varšavi ove sedmice održana prva (neo)nacistička parada od Drugog svetskog rata, opoziciju predstavljaju kao petu kolonu koja radi što za domaće tajkune, što za interese zapadnih vlada, svaku kritičku reč u medijima doživljavaju kao neprijateljsku delatnost, a nevladine organizacije su im „nenarodne, Sorosove“. Postoji još nešto što ih spaja: nacionalizam. „Oni koriste nacionalizam, ali treba imati u vidu neke važne razlike. Orban je najdalje otišao u upotrebi nacionalizma, čak šovinizma. Videli smo kako se odnosio prema migrantima, podigao je zid prema Srbiji, ne poštuje međunarodno pravo, spreman je da uđe i u sukob sa EU. Što se tiče Erdogana, on ranije nije toliko igrao na kartu nacionalizma koliko na konzervativni islamizam. Međutim, poslednjih godinu-dve, posebno nakon neuspelog vojnog puča, Erdogan je u velikoj meri preuzeo nacionalističku retoriku i istovremeno zaoštrio odnose sa Kurdima i EU. Čak je napravio i neku vrstu saveza sa ekstremnom nacionalističkom partijom. Vučić je tu možda najsuzdržaniji, uglavnom izbegava da direktno iznosi zapaljive nacionalističke izjave protiv manjina i suseda, već se pretvara da je nekakav glas razuma koji smiruje strasti. Ali, to su samo poza i blef. Mediji koje on direktno kontroliše, posebno tabloidi, stalno podgrevaju nacionalistički diskurs, stalno optužuju opozicione lidere i pokrete i ko god malo promoli nos odmah dobije etiketu da je izdajnik nacionalnih interesa, peta kolona, strani plaćenik i tako dalje. Jasno je da je Vučić taj koji podgreva, a potom kontroliše nacionalističke sentimente“, rekao je Ejdus za Radio Slobodna Evropa. Ako stavimo na stranu ipak do ekstrema dovedenu Tursku, možda najjasnije podudarnosti između vlastodržaca u Beogradu, Budimpešti i Varšavi imamo u sferi odnosa prema medijima - ustavne slobode su po najvišim standardima, ali zbog mešanja politike u praksi stvari stoje loše, a u 2016. je došlo do dodatnog pogoršanja. Sve se ovo vidi u nedavno objavljenom izveštaju Fridom hausa o medijskim slobodama širom sveta, i gde Srbija više godina zaredom ne napreduje, pa čak pokatkad nazaduje, u svim ključnim elementima: pravno, političko i ekonomsko okruženje. Pa evo šta Fridom haus o nama kaže: „Premijer Vučić i njemu naklonjeni tabloidi nastavili su kampanju u kojoj se kritički i istraživački mediji predstavljaju kao strana propaganda. Protiv takvih medija i novinara vladini funkcioneri i provladini tabloidi vode neprestane obračune. Ustav i zakoni Srbije garantuju slobodu medija, ali ona je nazadovala pod vlašću SNS i Vučića“. A evo šta se u istom izveštaju kaže o Mađarskoj: „Ustav Mađarske štiti slobodu govora i medija, ali ona je potkopana zakonskim regulativama donetim pod Orbanovom vlašću. Kompanija povezana sa saradnikom Orbana kupila je izdavača najvećeg nezavisnog dnevnog lista, koji je prethodno prestao da izlazi. Pojedinci i firme povezani s vlašću kupili su i veći broj regionalnih medija i jednu TV stanicu. Javni servis direktno favorizuje vladajuću stranku Fides“. Pojedine rečenice zaista kao da su prepisane iz Srbije. Nije mnogo bolje ni u Poljskoj: „Vlada nema toleranciju za nezavisno i kritičko izveštavanje, stalno je političko uplitanje u rad medija i uvedena su ograničenja u slobodi govora kada se radi o poljskoj istoriji i identitetu, što je dovelo do jačanja autocenzure. Državne kompanije preusmerile su oglašavanje u isključivo provladine medije. Od dolaska na vlast stranke Zakon i pravda (PiS), javni RTV servis izgubio je autonomiju“. Fridom haus je Srbiju, Mađarsku i Poljsku svrstao u medijski delimično slobodne zemlje, a podjednako loša vest je da u celoj istočnoj i jugoistočnoj Evropi ne postoji nijedna svetla tačka (Makedonija je čak proglašena za neslobodnu, kao Turska i Rusija). Još jedan važan element spaja Vučića, Orbana i Kačinjskog, što je povezano i sa odgovorom na pitanje zašto Zapad toleriše, pa čak i otvoreno podržava, ove istočnoevropske vlastodršce - naime, političke stranke koje njih trojica predvode - SNS, Fides i PiS ideološki spadaju u korpus desnog centra, pa su prve dve ujedno članice Evropske narodne partije (EPP), najmoćnije političke organizacije u Evropskoj uniji, iz čijih redova dolaze nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker. Takođe, EPP, koji je trenutno u većini zapadnih zemalja u krizi, nikako se ne bi bunio kada bi ga ojačao poljski PiS, vladajuća stranka u najvećoj istočnoj članici EU, koja je u zvaničnom savezu sa britanskom Konzervativnom partijom kroz alijansu ECR. A evropski narodnjaci i ostrvski konzervativci, ma koliko retorički pokušavali da promene taj imidž, daleko manje nego socijalisti i liberali brinu o temeljnim vrednostima poput nezavisnog pravosuđa i slobodnih izbora i medija, dok im je više stalo do realpolitičkih prioriteta poput bezbednosne i ekonomske stabilnosti. Pogotovo kada se ne radi o njihovoj kući.