Telepromptovani profesionalci

Novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić, poslednjih pet godina što faktički, što formalni prvi čovek Vlade, sa stare na novu funkciju odlazi ispunjavajući jedno od najvažnijih obećanja – da će uvesti profesionalni menadžment u državna i javna preduzeća. U fotelju direktora Koridora Srbije, u koju je političkom trgovinom želeo da sedne nekvalifikovani Velimir Ilić, sešće Zoran Babić, nepartijska ličnost, osvedočeni stručnjak za puteve, izabran kao najbolje rešenje među kandidatima koji su se prijavili na raspisani javni konkurs za izbor direktora Koridora. Ironiju na stranu, dok su mediji za Zorana Babića uveliko pripremali mesto direktora Puteva, Pošte, pa i Aerodroma „Nikola Tesla“, što bi se, da nismo u Srbiji, smatralo vrhunskom prvoaprilskom šalom, jer je prepoznatljiviji po lapsusu „vazduplohovi“ no po svojim političkim ili profesionalnim kvalifikacijama, ovog visokog funkcionera SNS-a Vlada je jednoglasno, prošle nedelje, imenovala za direktora Koridora. Vlada ga je, Gašićevim rečnikom, „telepromptovala“ baš onom Veljinom „mašinom što ima onu ruku što prebacuje“ iz partije u direktorske fotelje, a sve u skladu sa obećanjima premijera o departizaciji i profesionalizaciji. Jedan stranački funkcioner zameniće tako drugog na mestu direktora, iako Zakon o javnim preduzećima tako nešto zabranjuje, kao što zabranjuje i da se direktori biraju mimo javnog konkursa, odnosno mimo zakonom striktno propisanih kvalifikacija. Na te nepostojeće kvalifikacije Babića, partijsku knjižicu i nedostatak radnog iskustva na pozicije za koje je izabran, najglasnije su ukazali iz opozicionog pokreta Dosta je bilo, čiji lider Saša Radulović je zajedno sa Vučićem jedno vreme krojio ekonomsku politiku Srbije. Iako ta politička ljubav nije dugo potrajala, ona je iznedrila liberalni Zakon o radu, a Radulovićev neostvareni san je bio i smanjenje nameta na rad, kako bi se podstaklo zapošljavanje u privredi, što je odbačeno kao neostvarivo. Vučić se, u međuvremenu, rešio svoje „najveće političke greške“, kako sam naziva Radulovića, ali je nedavno njegovu ideju o smanjenju poreza i doprinosa sam vaskrsnuo, iako ekonomisti ne vide da je ona ni za jotu ostvarivija nego što je bila za vreme Radulovićevog ministrovanja. I Mlađan Dinkić je davno izbrisan sa spiska Vučićevih ministara, ali je njegova ideja o subvencionisanju investitora, kojima se novac poreskih obveznika deli i šakom i kapom, življa no ikad. Precizni efekti ovakve mere još nisu ustanovljeni, ali podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da skoro tri četvrtine radnika zaposlenih kod poslodavaca koji su uzeli subvencije iz budžeta dobije otkaz čim država prestane da finansira njihova radna mesta. Zato se i nameće zaključak da onih 55 novih fabrika, kojima je premijer „mahao“ u predizbornoj kampanji, ne otvaraju investitori već građani Srbije finansirajući sami sebi radna mesta i plate. Ako je verovati čaršijskim spekulacijama, iza Dinkića nije ostala samo politika subvencija, već i čvrste veze Vučića sa njegovim prijateljima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa i famozni projekat Beograd na vodi, privatizacija Jata, ali i poljoprivrednih gazdinstava po Vojvodini. I efekti tih investicija meriće se narednih godina i decenija, ali po onome što se sada može nazreti, šansa da budu pozamašni jednaka je onoj da se svrstaju u neuspele. Dinkićevom ministarskom ostavštinom svakako se može smatrati i neformalni vladar Bora i Istočne Srbije, direktor RTB-a Bor Blagoje Spaskovski, jedan od najpoznatijih „preletačevića“ u Srbiji, koji je očigledno na vreme, pravo iz G17 preleteo u pobednički SNS i sačuvao ne samo fotelju direktora preduzeća koje hornično pravi gubitke, nagomilane do jedne milijarde evra, već i čvrstu stranačku poziciju. Zahvaljujući njoj, Spaskovski je uspevao da opstane i uprkos lošim rezultatima preduzeća, ali i različitim svedočenjima i video-zapisima o njegovom osionom ponašanju i zloupotrebi pozicije na kojoj se nalazi. Spekuliše se da bi, ako se ispostavi tačnim da mu se klima fotelja direktora borskih rudnika, mogao i formalno postati predsednik opštine Bor, iako je i do sada, po svedočenju Borana, suštinski obavljao i ovu funkciju. Finansijska krvarenja budžeta koja, sada već decenijama, proizvode direktori državnih i javnih preduzeća, birani poput Zorana Babića, prete da potpuno obesmisle fiskalnu konsolidaciju na koju se osmelio Aleksandar Vučić. Ma koliko bilo kritikovano, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija bilo je neophodno kako državni budžet, a sa njim i Srbija, ne bi bankrotirali, ali nekoliko godina kasnije lako se može ispostaviti da se uzalud krečilo. Ekonomisti već upozoravaju da olaka obećanja o povećanju plata i penzija prete da ugroze stabilnost javnih finansija, jer, sa druge strane, skoro da se i nije mrdnulo prstom kako bi se nagomilane budžetske neravnoteže dovele u balans. Racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru, ako izuzmemo redovni odlazak u penziju, gotovo da nije ni počela, a već ima signala da se od nje zapravo odustaje, pošto se broj od 780.000, koliko je svojevremeno iscrpljujućim prebrojavanjem ustanovio tim nekadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića, naknadnim brojanjem znatno smanjio. I to na meru koja ne zahteva značajno smanjenje broja zaposlenih u javnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu, vojsci i policiji. Još sitnijim koracima reformisana su javna i državna preduzeća. Kako je NIN pisao pre nekoliko meseci, nijedan od direktora 10 najvećih javnih preduzeća ne ispunjava zakonom propisane kvalifikacije za obavljanje funkcije na kojoj se nalazi, dok se sa sprovođenjem zakonom obaveznih konkursa uveliko kasni. Imenovani kao privremeni vršioci dužnosti, partijski izabrani direktori na tim pozicijama ostaju godinama, i uprkos lošim poslovnim rezultatima i nagomilanim dugovima koji se na kraju plaćaju iz budžeta. Najnovija, a ujedno i najozbiljnija pretnja po javne finansije, stabilizovane uglavnom uzimanjem penzionerima i zaposlenima u javnom sektoru iz džepa je EPS, državno preduzeće koje služi kao dokaz Vučićeve nemoći, ili pre odsustva političke odluke da se krene u sređivanje stanja u sistemima kojima država upravlja, preko svojih nestručnih i nekvalifikovanih, ali uvek partijski podobnih kadrova. U zamenu za odsustvo ovakvih poteza, Vlada je svojevremeno nameravala da proda Telekom, retko državno preduzeće koje ne beleži gubitke u svojim bilansima i čiji se direktor ne dovodi u direktnu vezu sa vladajućim partijama, ali se, zbog male cene ili velikog pritiska javnosti, od toga odustalo. U međuvremenu, naprečac i bez prethodno obelodanjene studije opravdanosti doneta je odluka o davanju u koncesiju Aerodroma „Nikola Tesla“, iako se malo pre toga moglo čuti, i to iz Vučićevih usta, da je pomenuto državno preduzeće u stanju da samo finansira svoj dalji razvoj. Novac od prodaje malo preostalih državnih preduzeća koja još uvek neko želi očigledno je potreban državnoj kasi, ne zato što situacija u njoj nije idealna, već zato što valja i nadalje finansirati obećani rast plata i penzija, ali i „krvarenje“ državnih i javnih preduzeća, koje još nije zaustavljeno, pa im je stalno neophodna transfuzija. Srpski premijer i Lazar Krstić, doveden na mesto ministra finansija upravo da bi oštrim rezovima uravnotežio prihode i rashode u državnom budžetu, razišli su se zbog neslaganja oko toga koliko bi trebalo smanjiti plate i penzije. I ma koliko da su tadašnje Krstićeve računice pokazivale da drugog puta nema, sem smanjenja penzija za 20, a plata za 15 odsto, uz poskupljenje struje od 30 procenata i otpuštanje 160.000 ljudi, ovakav potez, tri godine kasnije, ne bi imao nikakvo opravdanje. Javna preduzeća bi lako potrošila novac ušteđen uzimanjem od penzionera i zaposlenih, a EPS, iskustvo nas uči, verovatno ne bi stajao ništa bolje nego što stoji danas, jer nema tog poskupljenja struje koje oni nonšalantnim upravljanjem, golemim viškovima radne snage i platama koje prete da nadmaše dve prosečne u Srbiji, nisu u stanju da potroše. „Babići“ bi rukovodili javnim i državnim preduzećima, a razni „Spaskovski“ bi i tada „jeli“ polovinu ušteda stvorenih na smanjenju zarada i penzija, baš kao što to rade i trenutno. Šta god da usledi nakon premijerovog „klečanja“ pred Angelom Merkel i molbe da pomogne u rešavanju problema sa srpskim čelikom koji se proizvodi u kineskoj Železari u Smederevu, Vučićevom premijerovanju se prodaja ovog preduzeća Hestilu ne može osporiti. Mrlju na nju, međutim, ostavlja neslavan kraj njegovog poslovnog dila sa slovačkim timom, na čelu sa Peterom Kamarašom, profesionalno unajmljenim da bi upravljao Železarom dok se ne nađe kupac. Doveden uz obećanje da će za svega nekoliko meseci čeličanu postaviti na zdrave noge i izbaviti iz gubitaka, Kamaraš je u godini kada je upravljao ovom fabrikom zabeležio minus od gotovo 150 miliona evra. Sa funkcije profesionalnog upravljača otišao je uz optužbe da je kršio sklopljeni ugovor, nameštao poslove za svoja privatna preduzeća i zapošljavao rođake na visoke pozicije u Železari, a pošto su kontrolori u resornim ministarstvima to utvrdili tek kada je bilo jasno da dolazi Hestil, nameće se zaključak da u Srbiji između Kamaraša i Babića razlike i nema. Koji god menadžment da dođe, partijski ili profesionalni, na kraju se nekako ispostavi da ceh plate građani. Paradoksalno je i to što se za svetao primer, barem formalnog reformisanja uzimaju Železnice Srbije, kojima je svojevremeno želeo rukovoditi i Milan Beko, ali je koncept da se tajkuni okušaju u upravljanju državnim preduzećima propao i pre nego što je započet. Baš kao i još jedno Vučićevo sveto obećanje, ono o borbi protiv korupcije, započeto hapšenjem najvećeg među srpskim tajkunima, Miroslava Miškovića. Privođenje čoveka koji je etiketiran kao sastavljač mnogih vlada, privatizacioni mešetar, monopolista i akter nekoliko od 24 sporne privatizacije, ustoličilo je aktuelnog premijera, iako je iza tog pompeznog sudskog procesa ostala jedino, ako je verovati poreznicima i pravnicima, klimava presuda da je vlasnik Delta holdinga pomagao svom sinu Marku da utaji porez.