Samo nebo zna

Pre tačno deset godina, tadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević, nemoćan da učini bilo šta drugo, napisao je pesmu Molitva pre žetve, ne bi li njome dozvao kišu i spasio poljoprivrednu sezonu. Ni premijeru Vučiću izgleda ne preostaje ništa drugo, do da ovih dana moli više sile da se pobrinu da poljoprivreda ne podbaci ove godine, jer će, najpre od toga, zavisiti da li će ovogodišnji privredni rast Srbije dostići, a ako sile budu milostive, možda i prestići tri procenta. Ma koliko da se trudi da svoje poslednje dane u Nemanjinoj 11, barem što se tiče ovog mandata, završi na talasu „neprijatno dobrih vesti“, poput onih o povećanju plata i penzija, odnosno smanjenju nameta na rad, statistika kao da se urotila protiv njega. „Struja“ se potrudila da rast bruto domaćeg proizvoda u prvom kvartalu ove godine ne pređe jedan odsto, pa već sada stižu upozorenja kako postoje ozbiljni rizici da u predviđanjima promaše i premijer Vučić i razni domaći i inostrani prognozeri, koji su tvrdili da će ovogodišnji privredni rast Srbije biti tri odsto. Iako u svojim majskim procenama Međunarodni monetarni fond i Svetska banka ne odustaju od najavljene stope rasta od tri odsto, a EBRD je čak i povećao svoju prognozu sa 2,7 na 2,9 procenata, Srbija ni ove godine nema šansu da se „takmiči za titulu šampiona Evrope“, kada je u pitanju stopa rasta BDP-a, a što je optimistični premijer najavljivao pre godinu dana. Albanija, Rumunija i Crna Gora, pa i u svakom smislu nestabilna Makedonija imaće ove godine veću stopu privrednog rasta, dok se naša tri odsto prognoziraju još i Bosni i Hercegovini. Gotovo sve druge zemlje ovog dela Evrope imaće, prema prognozama MMF-a, ali i Evropske banke za obnovu i razvoj, oko 2,9 odsto. Daleko je Srbija od titule šampiona, ne Evrope, nego svog okruženja, i kada su u pitanju neki drugi ekonomski pokazatelji, poput onoga o rastu privatne potrošnje. Sa druge strane, jedino gde zauzima prva mesta jeste visina javnog duga, odnosno njegovog učešća u bruto domaćem proizvodu. A da sve bude još neprijatnije, istraživanje koje je nedavno obelodanila Mreža za poslovnu podršku pokazalo je da prosečne zarade u našoj zemlji ne samo da su gotovo na evropskom dnu, ako izuzmemo Moldaviju, Albaniju i Makedoniju, već su manje i od onih u dve trećine država Afrike. Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku, kaže za NIN da je i sam bio neprijatno iznenađen podacima do kojih se došlo u ovom istraživanju, pošto oni pokazuju da je Srbija iz ugla investitora svrstana u grupu oko 50 nerazvijenih, odnosno siromašnih zemalja. „Niske zarade, odnosno troškovi radne snage mogu biti privlačni investitorima, ali svakako oni nisu preovlađujući faktor kada neko odlučuje da investira u Srbiji. Suština je u poslovnom ambijentu, pravnoj sigurnosti, predvidivosti poslovanja, kvalitetu radne snage, birokratiji i korupciji i kvalitetu infrastrukture koji je kod nas očajno nizak. Pogledajte u kakvom nam je stanju železnička infrastruktura kao najvažniji oblik transporta robe. Drugim rečima, niske zarade ne mogu biti toliko privlačne investitorima, koliko ih ovi drugi faktori mogu odbiti prilikom donošenja odluke o ulaganju. A male plate onemogućavaju rast potrošnje, a time i proizvodnje, a onda i izvoza. Mi smo u situaciji da građani imaju male plate, a poslodavci kukaju da su troškovi plata veliki. I kada pogledate učešće poreza i doprinosa u visini zarada, oni jesu veći od proseka u Evropi, naročito kada su u pitanju niske ili najniže zarade. Uz to, poslodavce muče i silni parafiskalni nameti i komplikovane procedure, sve to poskupljuje proizvodnju i doprinosi sivoj ekonomiji“, objašnjava Rajić i dodaje da je ovo posledica pogrešne ekonomske politike u kojoj se nije razmišljalo o razvoju domaće privrede, nego su donošene ad hok mere. „Minimalna cena rada je smešno mala, a porezi i doprinosi veliki. Ukoliko hoće da podiže standard svojih građana, država bi morala da poveća minimalnu cenu rada, a onda i da nađe način da smanji opterećenje rada. Sigurno je da se prostor u budžetu može naći za to, a da se drastično ne poveća deficit“, dodaje sagovornik NIN-a. I ekonomista Jurij Bajec smatra da bi država morala da se, kako kaže, „okrene radnicima“, odnosno da poveća minimalnu cenu rada, ali i da smanji poreska opterećenja. „Opravdane su primedbe da bi tako nešto moglo da dovede do porasta budžetskog deficita, ali u budžetu sigurno ima mogućnosti da se neki rashodi smanje, kako bi se sprovela ova mera“, kaže Bajec uz opasku da je Srbija napravila grešku što se promovisala kao zemlja jeftine radne snage, pa su i investicije dolazile uglavnom u sektore proizvodnje u kojima su zarade najmanje. Pritom, i te investicije uglavnom dolaze zahvaljujući izdašnim novčanim podsticajima iz budžeta, odnosno subvencijama kojima država praktično finansira slabo plaćena radna mesta svojim građanima. Baš te niske plate prepreka su većem rastu privatne potrošnje, a time i rastu BDP-a, što je „nateralo“ Jurija Bajeca da se složi sa najavljenim povećanjem penzija i plata u javnom sektoru i tokom ove godine. „Suština je u tome što, ukoliko želite da sustižete barem ove razvijenije zemlje okruženja, morate trčati brže no što one trče, odnosno naša stopa rasta BDP-a mora biti veća od njihove. Da bi se to i ostvarilo neophodno je da brže rastu sve komponente koje doprinose rastu BDP-a, i investicije i izvoz i lična potrošnja. Zato sam zagovornik umerenog rasta plata i penzija, onoliko koliko to dozvoljava situacija u budžetu. Treba podsetiti i da to nije povećanje za one penzionere i zaposlene kojima su primanja umanjena na početku procesa fiskalne konsolidacije, nego je to samo put da se one vrate na prvobitni nivo“, objašnjava Bajec, ne sporeći da bi rast lične potrošnje mogao da ima i negativne efekte. „Ako bi to sada postao trend, odnosno ukoliko bi se taj rast bazirao pretežno na rastu potrošnje, to bi svakako vršilo pritisak na rast cena, odnosno inflaciju, imalo bi efekte i na stabilnost kursa, a uticalo bi i na uvoz, pa moguće i na povećanje spoljnotrgovinskog deficita.“ Drugi ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao zato i ne vide naročitu dobrobit od najavljenih povišica, ma koliko to gorko zvučalo onima koji čekaju da im se oduzete plate i penzije vrate. Tvrde da bi zbog ograničenja naše proizvodnje, rast potrošnje pogodovao uvozu, što bi sigurno dovelo do rasta trgovinskog deficita, ali i inflacije. Sa druge strane, povećao bi se i budžetski deficit usled povećanja izdataka za penzije i plate, a doprinos te povećane potrošnje rastu BDP-a zemlje ne bi bio veliki. Ovi ekonomisti tvrde da nas iskustvo uči da velika potrošnja nikada nije vodila naročitom privrednom rastu, ali je zato produbljivala makroekonomske neravnoteže. Veruju da se dugoročno održiv rast privrede mora forsirati rastom investicija i izvoza, a tek onda i privatne potrošnje, ali je nevolja što se u pomenutim prognozama međunarodnih institucija navodi kako bi već ove godine rast neto izvoza Srbije mogao da uspori, baš zbog rasta privatne potrošnje koja će vršiti pritisak na povećanje uvoza. Sa druge strane, ne treba očekivati ni neki veliki rast investicija, iako bi njihov udeo u BDP-u morao da se poveća sa oko 19 na 25 odsto, ako bismo da trčimo brže nego ostali u okruženju ili barem kao oni najbrži među njima. Ekonomisti upozoravaju da se strane direktne investicije uglavnom baziraju da subvencijama iz budžeta, što onda ne garantuje da će investitor ostati i kada te subvencije isteknu, domaći privrednici su opterećeni dugovima, skupim i nedostupnim kreditima, lošim ambijentom i velikim fiskalnim i parafiskalnim nametima, što im ne ostavlja dovoljno prostora ni da rade legalno, a kamoli da investiraju dovoljno, a država em što malo izdvaja za kapitalne projekte, em što i ono što izdvoji često nije upotrebljeno na najefikasniji način. Oni ukazuju da je jedini lek za više stope rasta reindustrijalizacija zemlje, povećanje izvoznih kapaciteta i više investicija, i privatnih i državnih, ali nema konkretnog plana kako to da se učini. Stižu jedino upozorenja. Sa jedne strane, ona da bi olako povećanje rashoda moglo dovesti do eskalacije deficita, kao i ponovnog povećanja javnog duga, a sa druge, da nizak životni standard, male plate i veliki nameti na rad ograničavaju dalji razvoj. Uz to, ukoliko bi se nastavio trend pada proizvodnje, negativne posledice po stopu privrednog rasta bile bi neizbežne, a pad u proizvodnji struje i eventualni podbačaj agrara mogli bi da ugroze i skromna tri procenta, prognozirana za ovu godinu. Ali da li je i kome presudno važno kolika će biti ovogodišnja stopa ekonomskog rasta - tri odsto, nešto iznad ili ispod toga, ako je ona svakako manja no što bi morala da bude, a nema nagoveštaja ni da bi narednih godina mogla biti znatno veća, ma kakva obećanja o velikim investicijama, godinama preduzetništva, podsticajima i povećanjima plata i penzija dolazila. Uostalom, ni prognoze relevantnih finansijskih institucija i kreditora ne govore da bi u narednim godinama Srbija mogla značajno ubrzati, a ni da će trčati brže no što trče njeni glavni konkurenti. A ako je premijeru baš važno da stopa ovogodišnjeg rasta ne bude ispod ta famozna tri procenta, tek toliko da ne prekine svoj višegodišnji niz u pogađanju, onda mu i ne preostaje ništa drugo do da, ugledajući se na Slobodana Milosavljevića, gleda u nebo.