Obmana u ime naroda

Novi šef Bezbednosno-informativne agencije objavio je da je zamrznuo funkciju u Predsedništvu vladajuće SNS, ali i članstvo u toj stranci, kako bi „sve bilo po zakonu“ u njegovom obavljanju nove dužnosti. Time je Bratislav Gašić razrešio potencijalnu dilemu - da li se i on, direktor BIA, ima smatrati pripadnikom te agencije? Jer je, po Zakonu o BIA, samo pripadnicima zabranjeno da budu članovi stranke. Po sopstvenom tumačenju, Gašić je, dakle, prvi među jednakima, ali misli da je za poštovanje zakona dovoljno da „zamrzne članstvo u stranci“. Takav institut, međutim, ne postoji u Ustavu, zakonima, pa čak ni u Statutu Srpske napredne stranke. Do zaključenja ovog broja, NIN iz te partije nije dobio odgovor na pitanja iz kojih akata proizlazi mogućnost zamrzavanja članstva, kako se ono tumači i šta zapravo podrazumeva, ali Gašić svakako nije prvi koji se u toj stranci „zamrznuo“. Zapravo, nakon guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, koja svoju funkciju u stranci zamrzava po uzoru na svoje prethodnike, efikasnost sada već uobičajenog manira i naprednjaka ne dovodi se u pitanje. Zamrzavanje ne znači ništa, ali se tumači kao da ima elastičnost da pokrije sva ograničenja koja zakoni postavljaju stranačkim funkcionerima u obavljanju javnog posla. Uključujući obavezu odricanja od rada u organima stranke - čime su ograničeni direktori javnih preduzeća. I zabranu obavljanja funkcije u stranci - što važi za guvernera centralne banke. I zabranu članstva u partiji - koje se odnosi na pripadnike BIA. Profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Orlović objašnjava da zamrzavanje funkcije ili članstva u političkoj partiji nije institut kojim se bavi ustavno pravo. „Ustav poznaje nespojivost funkcija -inkompatibilitet, parlamentarnu nepodudarnost - kako bi se očuvalo i sprovelo načelo podele vlasti. Na primer, ne može se u isto vreme učestvovati u donošenju zakona i suditi po tom zakonu. Zamrzavanje stranačke funkcije ili članstva ne bi ni moglo biti uređeno Ustavom ili zakonom, već jedino statutom političke stranke. To spada u domen autonomije političkog organizovanja. Ali čak i da tako nešto postoji u statutu stranke, to nema uticaja na ustavnu ili zakonsku zabranu. Ako se Ustavom ili zakonom zabranjuje stranačko članstvo nosiocima određenih funkcija, direktoru BIA ili sudiji, na primer, nikakvo zamrzavanje ili mirovanje to ne može izmeniti. I onaj kome status miruje član je ili funkcioner stranke, samo to trenutno i formalno ne radi. Kao da je reč o triku - da se vlasi ne dosete.“ Orlović podseća da je taj termin skovan u dnevnopolitičke svrhe još onomad kada se tražilo opravdanje da Slobodan Milošević kao predsednik Republike nekako odmrzne svoju funkciju u političkoj stranci, „zamrznutu” 1992, da bi predsedavao Glavnom odboru SPS. „To stanje toplo-hladno nije dugo potrajalo pa je ubrzo, ’na molbu svakolikog članstva’, konačno odmrzao stranački status 1993. i spojio ga sa predsedničkim. Predsednik Boris Tadić čak nije ni govorio o zamrzavanju stranačke funkcije predsednika Demokratske stranke, iako se Ustavni sud izjašnjavao, za Tadića afirmativno, o nespojivosti njegove stranačke i predsedničke funkcije.“ Rodonačelnik ideje o zamrzavanju stranačke funkcije radi obavljanja javne, i sam je za manje od godinu dana uvideo neophodnost da se na mestu lidera SPS odmrzne da bi uopšte mogao da uživa na mestu predsednika Republike, pa sve do Tomislava Nikolića njegovi se naslednici nisu zamajavali tom formalnošću, koja za šefa države, štaviše, i ne proizlazi iz zakona. Ali je, demokratije radi, mogao biti dobar ustavni običaj, koji će se verovatno završiti na neuspelom Nikolićevom pokušaju. NJegov slučaj - osnivača i prvog predsednika stranke, čiju podršku nije dobio da se kandiduje za drugi predsednički mandat, jer ju je napustio da bi bio predsednik svih građana - nudi najjasniji odgovor na pitanje otkud potreba da se stranačka funkcija zamrzne. „A to je suštinsko pitanje, jer govori o kanalima stvarnih uticaja“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija. „Jer, zašto bi u obavljanju posla na poziciji koja i inače nosi veliku moć kao što je guverner NBS ili direktor BIA, ljudima bilo potrebno da zaobiđu zakon? To nam govori da je vaninstitucionalna moć bitnija od one koja dolazi iz institucija.“ Nenadić objašnjava da je mirovanje prava i obaveza - u srpskom pravu poznato od jednopartijskog sistema u prilikama kada je za nosioca javne funkcije trebalo da bude postavljen neko ko je već obavljao drugi posao - poslužilo kao uzor u razmišljanju onima koji su stupali na funkcije u višestranačkom sistemu. Sam Gašić odgovorio je na kritike što je, ipak, kao stranački funkcioner imenovan na nestranačku poziciju u naprednjačkom maniru podsećanja na prethodni režim. „Kažu da dolazi partijski čovek, pa zar nisu to isto radili, pa je posle Saša Vukadinović otišao kod Bojana Pajtića u kampanju?“ Novi direktor BIA setio se bivšeg, bliskog DS-u, ali mogao je da nabraja još sve do Radeta Bulatovića, iz nekadašnjeg Glavnog odbora DSS. Unazad gledano, ni s drugom najmoćnijom nestranačkom pozicijom nije se postupalo časnije. Prvi postpetooktobarski guverner Narodne banke Mlađan Dinkić bio je na toj funkciji od kraja 2000. do sredine 2003, a decembra 2002. pretvorio je pokret u stranku - G17 plus. U transformaciji nevladine organizacije u partiju, postao je visoki stranački funkcioner u ulozi guvernera, i to veoma hvaljenog u svoje vreme. Zamrzavanjem statusa u stranci se prvi poslužio njegov naslednik u centralnoj banci i stranački kolega Radovan Jelašić. U tako masovnom nehaju za zakon, dok se odgovornost spusti do javnih preduzeća, Zoran Babić nije ni imao potrebu da se izgovara kada je pre koji dan imenovan za vršioca dužnosti direktora Koridora Srbije, jer je „samo“ bivši šef poslaničke grupe SNS (i v. d. statusom se, uzgred, Vlada ograđuje samo zato što je biranje rukovodilaca javnih preduzeća još jedna zakonska obaveza koja se ne poštuje). Ali čak i kad su „akutno“ obavljali najviše stranačke funkcije direktori javnih preduzeće najčešće se nisu ni trudili da izvedu moralnu akrobaciju zamrzavanja nego su otvoreno kršili zakon. Milan Krkobabić bio je predsednik PUPS i glavni čovek Pošte Srbije, a Nikola Petrović istovremeno član Glavnog odbora SNS i direktor Elektromreža Srbije. Dušan Bajatović još je član Predsedništva SPS i direktor Srbijagasa. Orlović zamrzavanje opisuje kao hibrid koji se u ustavno pravo pokušava preslikati iz drugih grana prava - u radnom pravu imamo mirovanje radnog odnosa, u obrazovanju mirovanje studentskog statusa, u privrednom pravu mirovanje privrednog subjekta. „Ta reč praktično ništa i ne znači u ustavnopravnom smislu, niti se igde pominje. Politička stranka je praktično glavni ’kadrovik’ funkcionera i izvor političkog uticaja“, kaže Orlović. „Napuštanjem stranke svaki funkcioner bi, bez obzira na kojoj je državnoj ili javnoj funkciji, smanjio i čak izgubio političku moć.“ Razlog zbog koga zakoni propisuju nestranačkim one funkcije koje su od najvišeg javnog interesa i ovom prilikom brutalno je podređen odnosu uzajamne koristi između funkcionera i njegove stranke. Pošto moć uvek rađa još volje za moći, uspešna saradnja direktora Gašića i njegove stranke je izvesna. Jedini problem je što će se, tako neograničena, razvijati „u ime naroda“.