Dečak sa šibicama

Najavom pokretanja „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“ Aleksandar Vučić pokazuje da je, nakon dobijanja petogodišnjeg mandata na poziciji predsednika Srbije, spreman na prihvatanje rešenja za Kosovo neusklađenog sa „mitovima“, a sve kako bi omogućio ulazak Srbije u Evropsku uniju. To je poruka koju su, iz Vučićevog inauguracionog govora, dobili kako predstavnici Zapada, tako i onaj deo Srbije koji čezne za hvatanjem priključka sa tim delom sveta. I na koju se zgodno nadovezala priča o navodnom nemačkom planu koji podrazumeva pravljenje posebnog fonda za Balkan, kako bi se pomogao razvoj celog prostora dok se čeka prijem u EU. Milozvučne poruke s najvažnije beogradske adrese, međutim, i dalje dobija i istočna strana sveta i njeni domaći ljubitelji: jeste da nije ispunjena želja Moskve vezana za status Humanitarnog centra u Nišu, ali je još uvek „u vazduhu“ nedavno zalaganje potencijalnog novog premijera Ivice Dačića, da se omogući diplomatski status pripadnicima centra. Formirano je novo državno telo zaduženo za saradnju sa Rusijom i Kinom, a prvi strani zvaničnik koga je Vučić primio po preuzimanju nove funkcije bio je predsednik ruske Dume, Vjačeslav Volodin. Iz navoda u procurelim dokumentima makedonskih tajnih službi proizlazi da se srpska BIA istakla u promociji ruske politike u Makedoniji, a zapadni mediji i analitičari sve češće govore o vezama Beograda i Moskve i navodnoj strategiji Rusije da četiri balkanske zemlje (Srbija, Crna Gora, Makedonija, BiH) otrgne od procesa evrointegracija. A dok se to ne desi - dolazak „poklonjenih“ ruskih „migova“ simbolično je (medijski) najavljen za Vidovdan - taman da doda gas verzijama o nepobedivom pravoslavnom bratstvu. Za Vučićeve vredne čauše, sve je u najboljem redu: čuvena verzija o učlanjenju u EU kao jasnom cilju, kome treba da posluži zamajavanje antievropskog dela javnosti (p)raznim manifestacijama približavanja Moskvi, samo dobija nove elemente. Vučić ima jasan cilj, cilj je dobar, a na nama je samo da se strpimo i prestanemo da „mrzimo“. Recimo da je tako – da postoji dobar cilj, samo što nisu svi u stanju to da vide i razumeju. Ipak - da li to može biti umirujuće, čak i za „evrofanatike“? Ako zaista postoji neki veći plan od, recimo, pokušaja pragmatičnog vladara željnog totalne kontrole, da pričom o „dijalogu o Kosovu“ dobije dozvolu Zapada za još jedne parlamentarne izbore (sa obrazloženjem da bi na njima sa scene bili izbačeni protivnici evrointegracija) izgleda da u njega nije uračunat jedan bitan elemenat. A to je svest da ni u jednoj igri nema sigurnih ishoda. Srbija je duboko podeljeno društvo, sve češće na ivici konflikta sa ozbiljnim posledicama. I jasno je da je za konstantno produbljivanje jaza između proevropski i proruski nastrojenih građana odgovoran isključivo Vučić, kao donosilac svih važnih odluka u zemlji. I to ne samo zbog sluđivanja javnosti kontradiktornim političkim porukama, već zbog doslednog oslanjanja na antizapadne propagandiste, uz još doslednije maltretiranje i ponižavanje medija i drugih slojeva društva posvećenih uvođenju Srbije u Evropu. Ali i nečem mnogo važnijem, bez čega tog članstva teško da može biti – dovođenjem izvornih evropskih vrednosti u Srbiju. Recimo da je vođa iznad svega dobronameran i paternalistički nastrojen i da, makar i makijavelistički, samo pokušava da Srbiju izvede na pravi put, s nadom da će, tamo negde u budućnosti, podanici shvatiti da je bio u pravu. Uložimo nadljudski napor da zatvorimo oči nad orgijanjem nad institucijama i ostanimo gluvi za laži kojima smo zasipani. Poverujmo da ga samo ambicija da što brže od Srbije napravi prosperitetnu zemlju tera na ukidanje demokratije, pravne države i ostalih „gnjavaža“ koje se ionako nikad nisu bile ozbiljno zapatile u Srbiji. Čak i tako posmatrano – opasno je. Za Srbiju, ali i za samog Vučića. Marljivi dečko se baš zaigrao, a šibice svuda razbacane…