Naprednjački udžbenik o ljudskim pravima

Tek što je sada već aktuelna premijerka pročitala svoj ekspoze kojim je, valjda, trebalo da nas uveri kako Srbija u svakom pogledu sve više napreduje i kako će tek napredovati, za reč se javio Aleksandar Martinović. Šef naprednjaka u Narodnoj skupštini i valjda kao takav stub predstojeće modernizacije nije imao šta da pridoda na tu temu, ali je nešto morao da kaže. A kada se već dokopao mikrofona, što ne bi pljunuo po nekom iz opozicije kada je to ono što najviše voli? I kada je to nešto što uvek obraduje šeficu parlamenta zaduženu za uključivanje i isključivanje tog istog mikrofona. I tako nam je poverio da su ga „baš zvali iz vojnog odseka iz Niša“ i poslali mu faksom dokumenta o Zoranu Živkoviću u kojima je navedeno da on nije sposoban za služenje vojnog roka, što po propisima znači „stanje najtežih poremećaja funkcija“. A kada je već ničim izazvan dobio taj značajni dokument, jer je neko sasvim impulsivno u niškom vojnom odseku odlučio da baš sa njim podeli strogo zaštićen podatak, ne samo da ga je pročitao svima već ga je i ponudio kao budući predložak za rad ministrima Nebojši Stefanoviću i Aleksandru Vulinu. Delom zato što njih dvojica i opoziciju i Živkovića mrze koliko i on sam, a delom i zato što su glavni od onih sa oružjem, pa bi mogli da se pozabave činjenicom da taj tip sa „najtežim poremećajem funkcija“ poseduje pištolj i dozvolu za njegovo nošenje. Pokazalo se da Zoran Živković ima problem sa funkcijom noge kao posledicom saobraćajne nesreće, a ne s funkcijom glave, na koju je Martinović aludirao, pa se u skladu s tim odlučio da u pomenutom slučaju angažuje advokate i podigne tužbu, a ne da zavitla pištoljem na svoje bahate izazivače. Čak ga ni činjenica da ne može da tuži tog istog Martinovića, jer je zaštićen poslaničkim imunitetom (a i ljubavlju naprednjaka), nije omela u naumu da se osloni na zakone, pravnu državu i konvencije o ljudskim pravima na koje smo se obavezali. Lepo, kulturno, civilizovano i krajnje utopistički. To što je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić odmah reagovao i saopštio da je naredio pokretanje postupka nadzora nad sprovođenjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti u Ministarstvu odbrane i Ministarstvu unutrašnjih poslova teško da će išta promeniti u glavama naprednjaka kada su u pitanju ljudska prava. Oni ih jednostavno ne razumeju, ne poštuju i ni na koji način im ne prolaze kroz sferu interesovanja. Pa zar nije taj isti Šabić reagovao i kada je ministar zdravlja Zlatibor Lončar odavao poverljivu medicinsku dokumentaciju, a on je u ovom paketu ponovo reizabran kao neko ko zna kako se na visoko moralni način vodi sektor zdravlja. Uostalom, čitav incident se dogodio nakon ekspozea Ane Brnabić u kom je nova premijerka zaboravila da se ozbiljnije pozabavi ljudskim pravima i slobodama, iako je napisala čitavih 88 strana. Valjda bi izbor nje kao žene i kao predstavnice LBGT populacije trebalo da nam bude dovoljno da poverujemo u bajku da smo stvarno napredno i otvoreno društvo? Neće biti. I to je postalo jasno još onog dana kada je uvedena u politiku i postavljena za ministarku – nije joj dozvoljeno da se deklariše sama, već je njenu seksualnu orijentaciju predstavio Aleksandar Vučić. A kada te po tako osetljivom pitanju deklariše šef, onda nije ni čudo što malo manji šef u obliku Martinovića u Skupštini nipodaštava gej osobe (dovoljno je podsetiti se istorijske rečenice Maje Gojković: „Ana je tu“), a onda par meseci kasnije promeni priču i izjavi: „Tako da svi ovi silni napadi, sva ova erupcija besa na pripadnike LGBT populacije, kad se malo setimo šta je pisao Frojd, meni je tu sve jasno“. Naravno, pohvalno je što je Martinović od „Ana je tu“ do izbora premijerke pročitao Frojda (dakle, nije bilo teško prisetiti se, radi se o sveže savladanom štivu), ali bi i po njega i po nas bilo daleko korisnije kada bi svi kojima su dati vlast, moć i sila za početak pročitali jedno daleko kraće štivo pod imenom Ustav. Možda ne bi razumeli, ali bi bar naučili da se ljudska prava istinski moraju poštovati.