Kakva crna vladavina prava

Ako je nakon posete izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Mekalistera, koja se odigrala 12. avgusta, postojala nedoumica da li je pitanje Kosova ili pitanje vladavine prava prioritet za članstvo u EU, ona je prilično razrešena tokom nedavnih „popravnih“ pregovora. Pre samo dve nedelje Mekalister je bio izričit da je ključna oblast za ulazak u EU „vladavina prava i borba protiv korupcije“, a Vučić je tvrdio da to nije tačno i da je priznavanje Kosova imperativ nad imperativima. Čak je sebi dozvolio da javno izgovori rečenicu koje se suštinski plaše svi koji podržavaju evrointegracije - da bi mu EU priznala da poštuje ljudska prava istog trenutka kada bi on priznao Kosovo. I pokazalo se da je Vučić u pravu. Nažalost, jer oni koji bi ideju o otcepljenju Kosova podržali, učinili bi to samo zbog mogućnosti da postanu pravna država u kojoj će suštinski vladati evropske vrednosti, a dovedeni su u poziciju da im upravo one izmaknu u slučaju priznavanja Kosova. Za takvu pogodnost EU bi nečim morala da „časti“ aktuelnu vlast koja mrzi svaku pomisao o poštovanju demokratije i ljudskih prava, a to bi bilo dopuštanjem da malo divljaju unutar svojih granica po pitanju medija, postojeće i neke nove Savamale, nezavisnosti pravosuđa i korupcije. Da se radi o tipičnoj „kvaki 22“ postalo je jasno kada je nakon svih razgovora i pregovora Mekalister saopštio da se u srpskoj politici postavlja „striktno neutralno“, ali da ipak pozdravlja inicijativu Vučića o dijalogu o Kosovu: „Voleo bih da ohrabrim srpsko društvo, političare, religijske predstavnike, civilno društvo, biznis zajednicu... da uđu u dijalog i pokušaju da pronađu šta bi moglo biti rešenje za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine na održivoj osnovi“. Dakle, da ohrabri i pripremi za razgovor sve one koji su tokom dva dana njegovog boravka u Beogradu pokušavali da mu objasne zašto je nemoguće voditi ne taj već bilo kakav dijalog. Od Dragana Šutanovca, koji je istakao da su poslanici njegove stranke izneli više od 20 predloga u Narodnoj skupštini, ali da se predlozi opozicije ne uzimaju u obzir, preko Borisa Tadića koji je rekao da se u Srbiji svakoga dana urušava demokratija i u parlamentu nema normalnog dijaloga, do Radomira Lazovića iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ koji je Mekalistera podsetio da je prošlo 500 dana od rušenja u Savamali, da se to našlo u njegovom poslednjem izveštaju, ali da slučaj ne samo da nije rešen već se pritisci šire na ceo civilni sektor i slobodne medije koji se proglašavaju izdajnicima. Već uoči Mekalisterovog dolaska postojala je određena sumnja i u civilnom sektoru i u opoziciji u njegove iskrene namere da sagleda Vučića i aktuelnu vlast u nekom drugom svetlu osim kao „garanta mira i stabilnosti“ i nekoga ko je ekonomski preporodio Srbiju, ali i vernog fana Angele Merkel. Sa rezervom je uzimana njegova izjava da ga interesuju medijske slobode, jer ne samo da je na grupni sastanak civilnog sektora ugurao samo jednog predstavnika medija, Zorana Sekulića iz Foneta, već i zbog izjave Vladimira Todorića da je na „svakom od četiri sastanka sa Mekalisterom kojem sam prisustvovao svaki put negirao dokaze o cenzuri medija”. Takođe i zbog jednog veoma ozbiljnog propusta u takvoj vrsti angažmana, stranačkog susreta sa SNS, koji predstavlja ozbiljno mešanje funkcije izvestioca sa partijskom saradnjom. I koji se u praksi pokazao upravo kao takav, jer u zvaničnom saopštenju SNS nakon sastanka između ostalog piše: „Razgovaralo se i o unapređenju i jačanju saradnje između Srpske napredne stranke i nemačke Hrišćansko-demokratske unije (Mekalister je njen istaknuti funkcioner), čija je predsednica Angela Merkel, kao i saradnji sa Fondacijom ’Konrad Adenauer’, sa posebnim akcentom na razmeni iskustava između članova obe stranke na svim nivoima i saradnji stranačkih omladinskih organizacija.” Nakon takvog susreta normalno je da predstavnici opozicije koji su se odlučili da dođu na sastanak (Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Saša Radulović i Čedomir Jovanović), uz izuzetak Jovanovića, nisu bili preterano oduševljeni razgovorima koji su se, prema nezvaničnim informacijama, odvijali uz prilično odsustvo Mekalisterove pažnje za ono što govore, ali i iskreno zanimanje za fenomen šljivovice. Da li zbog toga ili nečeg drugog, Radulović je otišao pre kraja sastanka, a Saša Janković i Vuk Jeremić nisu ni došli uz obrazloženje da imaju druge obaveze, a da su već u više navrata razgovarali sa Mekalisterom. Time su potvrdili da imaju iskustvo u takvim pregovorima i da im sigurno u trenutku kada se dramatično urušavaju ljudska prava nije do pošalica o rakiji, ali „nisam tu“ nije odgovor, a još manje stav. Bili su dužni ili da svojim biračima predoče razloge zbog kojih takve razgovore smatraju gubljenjem vremena ili da pošalju zamenike ili da nas obaveste da je poziv važio samo za njih i da zamena nije bila prihvatljiva opcija. Ni sastanci sa civilnim sektorom nisu pružili preteranu nadu da će se oni koji imaju osećanje da su im prava ugrožena skoro naći u boljoj poziciji. Na to za NIN ukazuje Radomir Lazović, navodeći čudnu koincidenciju da Mekalister nema saznanja o napretku slučaja Savamala, a na sastanak sa njima je došao između susreta sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem i ministarkom pravde Nelom Kuburović. „Ovaj dvojac svojski se trudio da slučaj Savamale bude zataškan, ali desetine hiljada građana na ulicama im to nije dozvolilo. Za nas je veoma bitno što se izveštaj našao i pred evropskim parlamentarcima, jer kada sa generalnih ocena o evropskom putu Srbije pređemo na konkretne slučajeve, vidimo jedino nova kršenja zakona, instrumentalizaciju pravosuđa, pritiske na medije... Pa uostalom, ova duboko kriminalizovana ekipa nema gde drugo da odvede visokog zvaničnika EU nego u restoran koji se nalazi u Geozavodu, u zgradi koja je rekonstruisana protivno zakonu i oteta od građana”, ističe Lazović. I to jeste još jedan problem. Mekalister je izvestilac EU, a pritom ni sam nije svesan da je razgovor sa premijerkom Anom Brnabić obavio u na volšeban način izniklom restoranu, u zgradi koja je bila zaštićena kao spomenik od izuzetnog kulturnog značaja i koja je pod čudnim okolnostima ustupljena društvu „Beograd na vodi“. Ali nema sumnje da je Dejvid Mekalister i te kako za ta dva dana mogao da dobije realnu sliku o tome koliko je Srbija odmakla u ispunjenju uslova iz poglavlja 23 i 24, koja se odnose na osnovna prava. Nije čak ni morao da se sastaje sa opozicijom i predstavnicima civilnog sektora, mogao je samo da otvori bilo koje novine i pročita na koji način je njegov rad opisao Vučić. „Možete da zamislite mučenog Mekalistera kada je morao da ih sluša (opoziciju), a sve to zna“, istakao je Vučić i dodao da oni izgleda ne vide pravo stanje stvari od „silnih brčkanja i letovanja“. Iz te izjave je jasno na koji način tretira i kojim jezikom opšti aktuelni predsednik svih građana, na koji način uvažava opoziciju, sa kojom lakoćom izriče uvrede u koje bez ikakve ograde smešta čak i Čedomira Jovanovića, uprkos iskazanoj lojalnosti, ali i koliko drži do zakona ove zemlje. Recimo, godišnji odmor je zakonski zagarantovano pravo, čije korišćenje je u Vučićevoj izvedbi postalo sraman i nedopustiv čin. Ako je to ostavilo utisak na Mekalistera, čitaćemo u sledećem izveštaju. Ako nije, ostajemo na istom.