Sa Stambolićem bi se Jugoslavija mirno raspala

Osmom sednicom CK SKS Srbije, otvoren je put rušenja ondašnjeg institucionalnog sistema i vođenju politike vaninstitucionalnim putem, preko ulice, mitinga… Razuman dijalog o bilo čemu posle toga nije bio moguć, a na političku scenu izbilo je sve ono što je vodilo u krizu umesto rešavanja problema, kaže u intervjuu za NIN Azem Vlasi, odgovarajući na pitanje kako sa ove vremenske distance gleda Osmu sednicu. „Bio je to ’kontrolisani haos’ u uslovima vaninstitucionalnog vođenja politike. Taj novi način utemeljio je Slobodan Milošević. NJemu se klicalo na mitinzima, a on je, navodno u ime tog naroda na ulicama, radio šta je hteo, uvek sa obrazloženjem ’to narod od nas traži’. Preko te politike ’ulice’, na površinu je isplivao polusvet - nezadovoljni, konfliktni, primitivni ljudi, željni da se nekako afirmišu. Iz takvog ambijenta Milošević je kasnije birao i svoje saradnike koji su bili neka vrsta uličnih jurišnika. Neki od tih i danas su na vlasti u Srbiji. Sve što je bilo vredno i razumno na političkoj sceni Srbije, u ime Osme sednice, potisnuto je. Drugi u Jugoslaviji su se ozbiljno uplašili nove pojave i počeli su zazirati, bežati od Miloševića i zatvarati se unutar svojih federalnih jedinica. Što bi se reklo, ’došli ludi, pa poterali normalne’.“ Da li je Osma sednica bila unutarpartijski obračun ili pokušaj da se vaninstitucionalnim metodama sruše institucije? Radilo se pre svega o unutrašnjem političkom obračunu u Srbiji, sa ciljem da se potisnu sa scene razumne političke snage i krene u harangiranje protiv svega i svakoga ko Miloševiću nije bio po volji. Zapravo, Milošević je preuzeo politiku u duhu Memoranduma SANU još od septembra 1986. godine. Obračunao se sa onima koji su bili protiv te politike. Najopasnija posledica toga bila je legalizacija i prodor srpskog nacionalizma u institucije, dakle i u Savez komunista. Te snage su svakako postojale, ali izvan institucija. Milošević je ćutke prihvatio Memorandum i to mu je postala nova platforma za vođenje politike umesto Programa SK. A Stambolić je javno rekao: „Memorandum SANU je in memoriam za Jugoslaviju“. U takvom, novostvorenom vaninstitucionalnom ambijentu najpre se obrušio na ustavni položaj pokrajina. Ali krenuo je i šire. Najpre na Crnu Goru. Cilj je bio da se „duh Osme sednice“ proširi svuda po Jugoslaviji. Zato je mitingaški pokret nazvan „antibirokratskom revolucijom“. Navodno, svuda je zajahala birokratija, pa narod na ulici treba da zbaci birokratiju i osvoji demokratiju. I da na ulici bira vođe pod okriljem „glavnog vođe“, Miloševića, „čuvara Jugoslavije“. To je bila varka poput rađanja nacizma u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka ili fašizma u Italiji. Dakle, narod na ulici i proizvodnja vođe koji će konačno rešiti sve probleme. I Ivan Stambolić se, takođe, zalagao za reintegraciju Srbije, odnosno vraćanje pokrajina pod nadležnost Srbije, ali drugačijim metodama od Miloševića. Da li je to za kosovske Albance bilo prihvatljivo? Stambolić je pozivao da porazgovaramo o ustavnim odnosima u Srbiji. Razgovarali smo, ali mi iz pokrajina nismo pristali da se degradira položaj pokrajina dostignut ustavnim rešenjima od 1974. godine. Jer, ustavna rešenja od 1974. godine uspostavljena su konsenzusom. Ono na šta smo pristali, bilo je da unapredimo odnose saradnje unutar Srbije, bez promena ustavnog položaja pokrajina. Međutim, to uopšte nije bio glavni uzrok rađanja „nove politike“ u Srbiji. To je bio samo izgovor. Da li je tačno, kako svedoče neki učesnici Osme sednice, da se Stambolić dogovorio sa vama i Kaćušom Jašari da objavite da ste postigli dogovor o ustavnim promena ili bi i da je Stambolić pobedio Kosovo krenulo svojim putem? Nije bilo takvih dogovora, niti sam ja pristao na promenu ustavnog položaja Kosova jer sam znao gde će nas to dovesti, što se kasnije i pokazalo. Tada sam bio predsednik Pokrajinskog komiteta. Kaćuša Jašari me zamenila u aprilu 1988, ali tada Stambolić već nije bio na političkoj sceni. Nikako i ni pod kakvim uslovima ne bismo pristali na promene Ustava 1974. Da li bi, da je Stambolić pobedio, Jugoslavija opstala, imajući u vidu da su procesi dezitegracije uveliko uzeli maha? Padom jednopartijskog sistema i odlaskom Saveza komunista sa političke scene, Jugoslavija nije imala šanse da opstane. Ali, razlaz bi se desio mirnim putem, dogovorom kao što je bio slučaj sa Čehoslovačkom, pa i Sovjetskim Savezom. Ne bi bilo toliko stradanja i žrtava. Direktni krivac za takav raspad Jugoslavije je Milošević, a uveren sam da se sa Stambolićem na vlasti u Srbiji takav način raspada Jugoslavije ne bi desio. Ali, svejedno, Jugoslavija ne bi opstala, ali bi među novoformiranim državama ostale snažne veze i saradnja. Koliko ste vi mogli da utičete na ishod Osme sednice? Držao sam stranu Stamboliću iz principijelnih razloga jer sam video šta se priprema i dolazi i ko su ti i zašto hoće da ga sruše. Ali više uticaja nisam imao. Naprotiv, moja javna podrška bi mu bila samo veći teret. U medijima sam već bio omražen, na mitinzima su tražili moju glavu... Zato smo nastojali da se što manje uplićemo u raskole u Srbiji. Nakon pobede Miloševićeve struje, mnogi u tadašnjim jugoslovenskim republikama su likovali jer su Stambolića smatrali nacionalistom… Istina je da je Stambolić počeo da koketira sa srpskim nacionalizmom, ali na benigan način. Svejedno, svi su zazirali od srpskog nacionalizma jer je nosio u sebi hegemonističke pretenzije, pa zato Stambolić kod drugih nije bio omiljen. Zapravo, Stambolić je na neki način „pustio iz boce duh srpskog nacionalizma“, ali Milošević je nacionalizam promovisao na političkoj sceni i na njemu zajahao zarad ludih ideja da prekroji Jugoslaviju po meri velikosrpskog nacionalizma. I, vrag je odneo šalu.