Alisa u Pirotu

Zverao sam iz ligeštula u oblake iznad Vidova, i, gle, učinilo mi se, za tren, da se Nepobedivo Sunce kreće od zapada ka istoku!?Ah, nebesa, nije se, valjda, primakao kraj ljudskom rodu? Ali, čak, i ako je dotle došlo, treba se ponašati tako kao da će ovaj svet još dugo trajati. I požurio sam, u taj prošli četvrtak, sa kupanjem u mokranskom vrelu, da ne bih zakasnio na proglašenje pobednice „Izađi mi na teglu“ dole u Beloj Palanci. Naravno da je i ovaj ajvarski turnir održan ispred kafića gradonačelnika Miljka Preletačevića ne bi li se i od ajvarki imala neka vajda. Recimo da se, mešajući šerpe, osveže u njegovom „MGM“. Još dok se žiri domunđavao ko će biti belopalanačka kraljica ajvara, moj sestrić Marko, inače gurman na ujaka, probavši sve ajvare na takmičenju, rekao mi je da će da pobedi Lila iz Centra za kulturu. Tako je i bilo. A zašto je Lila pobedila? Pa, zato što nije samo domaćica već čita i –knjige. Pročitala je Lila svih mojih petnaest romana i u njenom ajvaru jasno se, recimo, vidi uticaj mog Bezbožnika, pa ako hoćete, čak, i Leonarda na Dunavu. Lila je, pak, i lepa žena koja, već, ima i unuku, a podseća me na Irenu Papas, ako se još uvek sećate, bar vi stariji, te sjajne grčke glumice. Nego još sam pod utiskom Alise u zemlji čuda koju je za pirotsko pozorište režirao David Alić, a postavljanje na pozorišne daske ove bajke za decu i odrasle lično me, i te kako, ohrabruje. Jer, upravo sam sebi stavio u zadatak da napišem hiljadu i jednu bajku o lepotici Tari i zmaju Dragonu. Ako se iole razumete u dvadeset i prvi vek u kome, bajagi, živite, onda ćete shvatiti da naše prepolućene duše ne mogu više da se zakrpe romanima ili holivudskim hororom, već samo bajkama za odrasle. Sem ako ste postali ružičasta publika mog Aleka, ali tu vam onda, zaista, nema spasa. Na to nas upravo upozorava pirotska Alisa u zemlji čuda, a u toj bajci, jelda, „niko nije normalan“. Najviše mi se svideo Šeširdžija - Saška Stojanović. Ona je, nalik na Čarlija Čaplina, nekako, vladala scenom vešto uplićući čaplinovske trikove u ulozi Šeširdžije. A kada se Čarli Čaplin pojavi, to znači da se u njegovoj blizini nalazi neki Diktator, svejedno da li je mali ili veliki. U pirotskoj sam „Euforiji“ sreo slikara Jocu koji mi je, još lane, uradio mozaik srpske „svastike“, a nju sam postavio odmah iznad ognjišta u mom Vidovu. Uz espreso, povede se razgovor o tome kako je još rimski car Konstantin Veliki oskrnavio srpsku „svastiku“ koja je bila – osmokraka. On je, dakle, prvi srpsku „svastiku“ osakatio izbacujući joj četiri kraka i od nje napravio kukasti krst, koji će sedamnaest vekova kasnije, prisvojiti – Adolf Hitler! Slikar Joca mi na mobilnom pokazuje „hitlerovske svastike“ iz mozaika Konstantinove letnje rezidencije u Medijani kraj Niša. Zato među arheolozima i kruži priča da su iskopavanja u niškoj Medijani počela još pre Drugog svetskog rata, a onda su, po izričitoj naredbi Firera, zaustavljena dalja arheološka istraživanja da bi svakoj budali bilo jasno čija je to „svastika“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, srčući espreso u „Euforiji“ kaže: „Sada ti je, valjda, jasno da Srbi i danas plaćaju karmičku kaznu zato što je car Konstantin osakatio srpsku ’svastiku’. Zato je Niš i do danas uklet grad jer u njemu se car Konstantin odrekao arijevske ’svastike’, pa je još prestonicu iz Niša preselio na Bosfor. I sve dok Srbi u svoj grb i zastavu ne vrate osmokraku ’svastiku’, oni će biti na dnu Evrope, zajedno sa dvoglavim orlom, tom nakaznom ptičurinom, na svom državnom grbu!“ Inače, nema više divljih konja u mom Vidovu. Iza njih je ostala samo njina konjska balega. Čujem da su „udomaćeni“ na Malom Kurilu, što će reći, da će uskoro na klanicu sve sa ždrebadima. Tu se i moja Crna brine za konje, ali se, ipak, vraća ajvaru: „Kladim se da bi tvoja Bilja bila kraljica ajvara južnog Vračara. Sem ako u žiriju ne bi sedele Brnabićka i Vulinova tetka. Jer, ne bi joj oprostile što je divna i lepa.“