Prokletstvo negativne selekcije

Zašto ne pobeđuje uvek najbolji? Kako je moguće da među brojnim kandidatima često ne bude odabran onaj sa najboljim referencama ili najboljim kvalifikacijama? Da li je sudbina svih društava da na rukovodećim funkcijama uvek bude neko „ko nije dovoljno dobar“ i „od koga postoji mnogo bolji“? Sva ova pitanja je 6. januara, na svom blogu, u tekstu „Fenomen negativne selekcije“ postavio Vladimir DŽamić, profesor na Univerzitetu Singidunum. Pola godine kasnije, 20. jula, na sednici Vlade Srbije postavljen je za državnog sekretara u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Očito je da su se u međuvremenu složile sve kockice da bi jedan od pobednika TV Slagalice iz 2007. postao državni funkcioner. Zli jezici mogli bi pomisliti da je deo tog mozaika svakako bio DŽamićev drugi tekst - „Zašto treba podržati Anu Brnabić“ - koji je objavio 19. juna, par dana nakon što ju je Aleksandar Vučić predložio za svog naslednika na mestu premijera. „Ko god se bar malo objektivno bavi političkom analizom, trebalo bi da jasno i nedvosmisleno vidi da je ovakav izbor predsednika Republike, pre svega, bio državnički i hrabar potez“. Samo mesec dana kasnije DŽamić je avanzovao. Malo je falilo da se i ova priča o još jednoj uspešnoj karijeri završi hepiendom, a onda, baš na Dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra, nesrećnog državnog sekretara i autora teksta „Negativna selekcija“ setio se predsednik Odbora za visoko obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti Dušan Teodorović. I svojim tvitom - „Vladimir DŽamić, državni sekretar za visoko obrazovanje bez objavljenih radova u referentnim naučnim časopisima, autor rada u časopisu International Journal of Information Technology & Business Management, koji se nalazi na Beall-ovoj listi lažnih naučnih časopisa“ - objasnio kako ovde u praksi funkcioniše baš ta negativna selekcija. I šta posle svega reći, ako je akademik Teodorović u pravu? Ako je zaista državni sekretar objavljivao svoje radove samo u „lažnim“ naučnim časopisima kako li i njemu samom zvuče njegove metafore sa početka ove godine: „Dok se jedan vredan trudi da se popne uz merdevine koje su visoke i postigne uspeh, trojica gorih ukazuju da su mu pantalone pocepane i da nije podoban da se penje uz merdevine“. Da se razumemo, nije sramota ići pocepan i bos u zemlji sa najvećom stopom rizika od siromaštva u Evropi. Neki misle da nije sramota ni ukrasti - ako te ne uhvate. Kako god, nije mi samo jasno ko je premijerku Anu Brnabić nagovorio da građanima obeća „konkretne aktivnosti“ za skori prelazak na „kešles“ ekonomiju. U prvi mah ogromna većina sigurno nije ni ukapirala o čemu predsednica Vlade priča. Još manje im je bilo jasno zašto premijerka misli da će svima biti bolje ako bude - manje keša. Pa, njima i nije dobro zato što imaju gotovine samo do desetog u mesecu. Isti problem kao i većina građana imaju, izgleda, i Siniša Mali i Goran Vesić. I njima je, po svemu sudeći, nestalo gotovine. Nije, doduše, njima lično, već gradskoj kasi. Iako su se hvalili onolikim suficitom i obaranjem duga, Srbija je iz svoje kase morala u budžet Beograda da prebaci 100 miliona dinara, uz obrazloženje da prihodi grada nisu dovoljni. Kako, bre, nisu dovoljni? Pa, ja sam mislio da presipa, bar kao muzička fontana na Slaviji pre rekonstrukcije. Nego, ako već nema para, što se novogodišnja rasveta postavlja u septembru? Biće da tu nešto ne štima, ili ja to ne razumem. Ministra odbrane Aleksandra Vulina, međutim, svi vrlo dobro razumeju. Svakog dana sve više. Evo, već su i neverne Tome shvatile da nikada neće upoznati tetku njegove supruge iz Kanade, a niko ne može da protivureči njegovim tvrdnjama da je svet sve nebezbednije mesto. Kako i ne bi bio, ako je Vulin ministar odbrane? A ne smem ni da mislim šta može da se desi ako Trampu tviter postane previše dosadan i zatraži da se malo „igra“ sa dugmićima, kojima se komanduje nuklearnim arsenalom? Pa sa takvim likovima, ko može da se oseća sigurno?