Disanje na trsku

Pripovedač, književni kritičar, univerzitetski profesor, član NIN-ovog žirija, pisac koji je u srpsku literaturu uveo novu odrednicu – Novi Beograd kao mesto gde živi većina njegovih junaka. Pred čitaocima je sada nova knjiga priča neobičnog naslova Kada me ugleda ono što tražim. U post scriptum-u, pisac otkriva na koga je sve mislio dok je pisao knjigu. Može li se pisati ne misleći ni na koga do na sebe? Mislim da može. Pisanje je vid alhemije, a ne samo oblik samospoznaje ili ispoljavanja. Naravno, možda najpre to, ali ne i jedino to, jer da je tako, bilo bi i solipsistično i narcisoidno, pa samim tim i nezanimljivo i nevažno za druge. U pisanju, govorim iz iskustva, imaginacija ide u svim pravcima. Svašta čoveku tada dolazi na um, i on ne radi ništa drugo nego utiscima i slikama koje ga presreću i iznenađuju daje oblik, jezički ih pripitomljava. Drugi su nam potrebni da bismo razumeli sebe, da bismo na neki način ublažili tegobnost sopstvenog postojanja. I cela mudrost je u tome da se nađe odgovarajuća frekvencija, nalik traženju stanice na onim starim radio-aparatima sa zelenim okom. Čuju se šumovi, nerazgovetni glasovi, krčanje, signali vanzemaljaca i onda, odjednom, čista, razgovetna reč ili, još bolje, muzika. Evo je! Tu talasnu dužinu treba nekako održati, stalno osluškujući glasove drugih. Ukoliko čitate celoga života, oni postanu deo vas, vašeg mišljenja i vašeg asocijativnog polja. Bolje od mene je to objasnio Jovan Hristić. Jednom mi je rekao da piše jer tako saznaje šta zapravo misli, a drugi put da današnji čovek više nije sam ni u sopstvenim mislima. Ne znam kako bi on komentarisao naše doba u kojem ni doktorske disertacije nemaju uvek jasno geografsko, hoću reći autorsko poreklo. Nedavno ste proslavili šezdeseti rođendan. Šta ste tada pomislili? Kako pisac barata sa tom brojkom, niste li do juče bili mladi? Da, ovde je pisac mlad do pedesete, odmah zatim sledi pitanje: „Dokle ćeš više, hajde, sklanjaj nam se s očiju“. Sveta Lukić je za svoje ispisnike skovao pojam „rezervna generacija“. Po toj analogiji rekao bih da sam pripadnik „proćerdane generacije“, one odrasle u sistemu ideološke dresure, ali i u svetu koji je imao nekakve moralne obzire. Nemam problem s tim što je taj svet propao. Naprosto, bio je sklon padu. Samo se pitam da li se sve to moralo zbiti sa toliko krvi, užasa i omraze, posle čega se svi osećaju kao žrtve, a krivac je uvek neko drugi. „Onaj drugi”. Problem je u tome što nakon te traumatične propasti nije nastalo ništa novo dostojno čoveka. Naprotiv, nastupila je ova rđava, beskonačna letargija, akumulirani očaj, produžena, imoralna društvena koma iz koje nikako da izronimo. Postajali smo ljudi u autoritarnom režimu, podmuklo učeni da mu se divimo. Potom se to produžilo u obliku istorijske more kojoj smo se na sve načine protivili, zakratko se iz nje prenuli, pa opet ništa. I sada se to nastavlja u ovom krajnje imoralnom ambijentu u kojem su se „navisoko podignuli sutereni“. Izgleda da ćemo u istom ili sličnom okruženju otići sa ovog sveta. Nismo, na našu sramotu, uspeli da ga poboljšamo ni za pedalj, ali smo, izgleda, makar kao aktivni ili pasivni svedoci, učestvovali u njegovom sunovratu. Izvesna uteha je u tome što smo se donekle profesionalno ostvarili. Malo je to, jedva tek nešto više od ništa. Koliko ste tokom proteklih decenija zbog svojih kritika, ili odluka kao član mnogih žirija, na primer Nin-ovog, imali neprijatnosti? Ne jedan prijatelj pitao me je otkud mi potreba da čitam knjige koje u drugim okolnostima ne bih ni primetio, a nekmoli čitao. To je samo naizgled teško pitanje, zapravo paradoks. Odgovor je, međutim, vrlo jednostavan. Svako ko uvažava sopstvenu profesiju, a to je valjda nekakav aksiom, mora se prihvatiti i odgovornosti prosuđivanja. U protivnom, Nin-ova nagrada bi se mogla dodeljivati svakog dana, jer, kako je krenulo, uskoro će ovde svakodnevno izlaziti po jedan genijalan roman. Za sada preskačemo subotu, nedelju i državne praznike. I to je sasvim u redu, ne volim cinike koji se zgražavaju nad činjenicom da „ovde sve pišu“. Šta je u tome loše? Bolje je da ljudi pišu nego da jedni drugima čine razna druga nepočinstva. Svako daje koliko može. Poteškoće nastaju u času kada se sve napisano proglašava za književnost. E, tada su kriterijumi neophodni, o toj odgovornosti govorim. Nisam imao nikakvih neprijatnosti. Prigovori se podrazumevaju, neizbežni su i, u krajnju ruku, poželjni, jer pomažu boljem formulisanju stavova. Ključ je u tome, imati stav i argumentovano ga braniti. Recimo ovako: u godinama kada sam bio član Nin-ovog žirija nagrađeni su romani Svetlane Velmar, Davida Albaharija, Filipa Davida, Dragana Velikića i Ivane Dimić. Ako neko misli da to nije dobra književnost, taj problem moraće da rešava sam sa sobom, ne u javnosti. Verujete li kao funkcioner Srpskog PEN-a da ta organizacija danas može da oslobodi turskog pisca iz zatvora, ili bilo kod pisca koji javno iskazuje politička uverenja suprotna vladajućoj ideologiji svoje zemlje? Pamtim vremena kada su pisci i ovde sudski gonjeni zbog napisane reči, nije to bilo baš tako davno. I to sećanje me na izvestan način određuje, pa i obavezuje, zato sam član Srpskog PEN-a. Ma koliko bilo nedopustivo i zaslužno svake osude, takvo ponašanje ondašnjih vlasti je na posredan način svedočilo da je ona ipak imala nekakvu predstavu o važnosti umetnosti i, posebno, kritičke svesti koja se u njoj oglašavala. Danas je model postao perfidniji. U naše dane, makar na malom prostoru i u smanjenom opsegu, ili bar na netu, možete reći i napisati šta god vam volja, s razlogom i bez razloga, sve se to izjednačilo i potonulo u mulj i kakofoniju svakodnevlja, ali praktično ništa ne možete uraditi, ukoliko nemate pristup centrima moći. Evo konkretnog primera. Na raspisanim konkursima za podsticanje aktivnosti u oblasti kulture Srpski PEN je, kao najstarija intelektualna asocijacija kod nas, od aktuelnog ministarstva za kulturu od sedam podnetih projekata dobio nekakvu crkavicu za dva, a od beogradskih vlasti za isti broj – ništa. Ako to nije političko arbitriranje u sferi kulture, ne bih znao šta je. I tu nije reč o oslobađanju iz zatvora, čemu takvi glasovi, ne treba kvariti veze za prijateljem Redžepom, posredi je golo preživljavanje. U zatvoru barem imate pravo na tri obroka i jednočasovnu šetnju, ovde se kao Stari Sloveni učimo disanju na trsku. Jedan ste od najradije viđenih gostiju u bibliotekama Srbije, a ujedno ste i predsednik UO Narodne biblioteke. Kako iznutra izgleda taj svet? Ne znam kojim čudom je bibliotečki sistem u Srbiji, u sveopštem rasulu i institucionalnoj amorfiji, uspeo da opstane. Hoću da verujem kako je reč o čistoj, bezinteresnoj ljubavi. LJudi vole knjige, rade lep i plemenit posao i, svakako, van medijske i političko-estradne buke i besa, predstavljaju i čuvaju bolju stranu ovdašnje kulture. Gde bi nam bio kraj da, hajde da malo maštam, nadležni čuvari narodnih para opredele, recimo, šezdeset dva miliona za prebacivanje bibliotečkog blaga u elektronski oblik. Izvinjavam se, preterao sam, imam isuviše bujnu maštu. Mada, verujem da ćete me razumeti. Pisci priča ionako žive od bujne mašte.