Veliko pomirenje sa istorijom

Dok je mračnjački vrač Grigorij Raspućin, naveliko ogrezao u dekadentno i okultno, formirao red za političke usluge i snošaje s dvorkinjama, ubeđujući ih navodno da njegova sperma ima lekovita svojstva, ruski vojnici na Istočnom frontu su stajali u redu za oružje ili smrt. Prema zapisima generala Mihaila Beljajeva, trećina vojnika je do puške ili čizama dolazila samo ako je neko od njihovih saboraca prethodno posejao svoje kosti. Dok je šest metara duge odežde cara Nikolaja II i carice Aleksandre zbog težine moralo da nosi sedmoro slugu, svaki sedmi od desetak miliona seljaka poslatih u rovove je poginuo. NJihovu zemlju su preuzimali kulaci, zemljoposednici koji su potkraj rata posedovali 90 odsto obradive površine. Fabrički radnici su tokom 1916. dobijali između 200 i 300 grama hrane dnevno, a prazna državna kasa gadna je koliko i gladan stomak – zvaničnici su je pravdali ratom, a popunjavali dugovima i sveže doštampanim novcem. Decenijama je već ruska imperija plesala na obodu moralne i društvene, a odskora i ekonomske provalije i nije nikakvo zavereničko čudo što ju je po gregorijanskom kalendaru 7. novembra 1917. na smetlište istorije poslala Oktobarska revolucija, najznačajniji prevrat u 20. veku. Ako ne zbog ono onoga što je tada predstavljala, onda zbog onoga što je nakon nje usledilo – vek sukoba ideologija i pokušaja da se u različitim oblicima marksistička filozofija primeni u funkcionisanju države i društva. Prema oceni američkog istoričara i profesora emeritusa na univerzitetu „DŽordž Mejson“ Reksa A. Vejda, reč je o kompleksnom događaju čiji neposredni uzroci, uz izvesne ograde, sežu do krunisanja cara Nikolaja II 1896. godine. Tada se uoči njegovog dolaska na polje Kodinka stuštilo na hiljade ljudi da bi dobili poklone – nešto hleba, kobasice i šolju. U paničnom stampedu je nastradalo 1.389 ljudi. Krunisanje je svejedno održano, uz podrazumevajuće fanfare i ceremoniju, ali i opravdan bes u narodu. Predstojeće godine je obeležila eskalacija agrarne krize, nasilna rusifikacija manjina, naročito Poljaka i Jevreja, ukidanje sindikata i institucije štrajka i ustanovljenje jedanaestočasovnog radnog vremena u fabrikama. Vrhunac nezadovoljstva izbio je 9. januara 1905. kada je nekoliko desetina hiljada građana mirno demonstriralo, želeći pregovore sa carem i kraj pogubnog Rusko-japanskog rata. Nikolaj II se sklonio u bezbedno udaljeno Carsko selo, pa nije ni znao da su gardisti usmrtili oko 1.000 ljudi, što potcrtava raskorak između njega i ostatka Rusije. Potonja dvogodišnja kriza dovela je do uspostavljanja Dume i Ustava. Prvi svetski rat ponovo je oslabio posrnulu imperiju, a careva odluka da 1915. postane vrhovni komandant je utvrdila mnjenje da vladar radi protiv naroda. „Početkom 1917. je stanovništvo bilo toliko nezadovoljno da su javni neredi postali deo svakodnevice. Radnički protesti 23. februara su zahvatili studente i građansku klasu, što je dovelo do vojničkog revolta četiri dana kasnije. Nezadovoljstvo vojnika značilo je krah i najprividnijeg reda, ili Februarsku revoluciju. Državna duma je u martu sklonila Nikolaja II s prestola i formirala Privremenu vladu uz pomoć predstavnika vojske i osnovanog Petrogradskog sovjeta. U nestabilnoj situaciji su svi videli mogućnost rešavanja baš svog problema. Radnici su hteli veće plate i kraće radno vreme, seljaci kontrolu nad zemljom, manjine veće prisustvo i bolje zakone, a žene jednaka prava. Na jedan ovakav zahtev dolazilo je na tuce drugih, različitih, specifičnih“, kaže Vejd za NIN. Vlada se nije proslavila. Kažnjavala je seljake koji su proterivali omražene kulake, streljala je dezertere, a već u junu je napala Austriju, pa nije mogla ni da sanira nestašice hrane i goriva. Situacija je bila neodrživa. „U revolucionarnim situacijama pobeđuju oni koji nude odgovore, a boljševici su na čelu s Lenjinom i Trockim bili obrazovani, preduzimljivi i disciplinovani. Osvojivši većinu u sovjetu, parolom ’mir, hleb, zemlja’ su poručili i građanima da zavređuju njihovu podršku. Crvenogardejci su za dva dana zauzeli mostove, telefonsku centralu, banke i železničke stanice. Članove prezrene Privremene vlade su uhapsili bez opiranja i s još manje muke objavili komunističku vlast u Rusiji. Bez obzira na potonje istorijsko sećanje, dve činjenice su nesporne – revolucija je bila autentična, narodna, a u njoj su pobedili jedini ljudi s konkretnim planom“, kaže Vejd. Obećani mir je postignut nakon devetonedeljnih pregovora potpisivanjem Brest-litovskog sporazuma, a nemilosrdni zahtevi Centralnih sila zaprepastili su čak i nemačkog pregovarača. Obećani hleb počeo je da pristiže nedugo nakon dekreta kojim je zemlja vraćena seljacima. Dozvoljeno je i pravo narodima na samoopredeljenje, što je bio odgovor na carističku rusifikaciju, a prvi put se dogodilo i da su žene izborile glasačko pravo. Društveno trvenje je ovim merama umireno. Međutim, boljševici su bili uvereni da u atmosferi na rubu građanskog rata, podgrevanoj podelama na „naše i njihove“, nije bilo mnogo prostora za politički pluralizam. Već 17. jula 1918. su streljali celu carsku porodicu, a tajna policija Čeka otpočela je suzbijanje kontrarevolucionarnih glasova. Ratni profiteri, predstavnici starog režima i politički neistomišljenici, radi da preokrenu točak istorije u svoju korist, našli su se pred streljačkim vodovima. Prema zvaničnim procenama, do kraja 1919. ubijeno je 8.389 ljudi. Revizionistički istoričari narajcali su brojku do 250.000, a izvesnije deluje cifra od 12.000 do 24.000 žrtava. Krvoproliće su potpomogli i preostali caristi, disidentni glasovi i plemstvo, koji su uz pomoć Velike Britanije, Francuske i SAD iskoristili rasulo u Crvenoj armiji nakon njenog izlaska iz Prvog svetskog rata. Čerčilov uzvik da „komunizam treba ugušiti u kolevci“ je ozbiljno shvaćen među pripadnicima 2,5 miliona belogardejskih reakcionarnih snaga, delom uplašenim od širenja komunističke revolucije u Evropi, a delom rešenim da povrate privilegije u ruskom društvu. Rat je trajao do 1920, izolovani otpor je postojao još dve godine, a poginulo je oko tri miliona vojnika, koliko ih je na početku bilo u Crvenoj armiji. Osmogodišnje prolivanje krvi i zaliha okončano je formiranjem Sovjetskog Saveza. Prema Vejdovoj oceni, komunistička vlast je napravila dve greške tokom građanskog rata i nakon njega, koje su je potencijalno koštale uspeha revolucije. Prva je bila iznuđena i ticala se politike „ratnog komunizma“, koja je celokupnu proizvodnju potčinila potrebama vojske i gradova, po kojima se rascvetalo crno tržište. Robna razmena bila je aktuelna kao u carističko doba, a polovina žitelja Moskve i Petrograda se preselila u sela zarad samoodrživosti. Između 1918. i 1921. od gladi i bolesti umrlo je između tri i 10 miliona. „Vlasti su uvele monopol nad svim prehrambenim proizvodima i preuzele su svu veliku industriju. Mere protiv seljaka su često morale da se sprovode okrutnim merama i golom silom. Iako se ratni komunizam ponekad predstavlja kao prvi i neuspeli pokušaj uvođenja egalitarnog društva po nekoj ideološkoj formuli, ta politika je bila serija improvizacija, nekad po uzoru na Nemačku tokom Prvog svetskog rata. Taj sistem jeste bio surov, ali je politika protivnika nove vlasti često bila surovija. Hteli su da otmu ne samo hranu, već i zemlju, ili da nateraju seljaštvo da novčano plati za zemlju koju je dobilo revolucijom. Hteli su povratak starih gazda u industriji. Bili su manje popularni, a zato su, u krajnjoj liniji, crveni i pobedili bele“, predočava za NIN Vladimir Unkovski-Korica, docent na Univerzitetu u Glazgovu. Na krhkim leđima ratnog komunizma su se pojavile i pukotine u vidu pobuna, i to neretko tamo gde je odanost boljševicima ranije bila najveća. Mornarički ustanak u Kronštadu 1921. iznenadio je Lenjina, jer su tamo bili „najcrveniji od crvenih“. Drastična reakcija boljševika je ujedno i druga, neiznuđena greška novog režima. Između dve i tri hiljade poginulih i pogubljenih ustanika i njihovih simpatizera slavili su se širom Rusije kao velikomučenici, najviše među samim komunistima. Vlast je na čelu s Lenjinom iste godine pokrenula Novu ekonomsku politiku koja je dozvoljavala privatno preduzetništvo i trgovinu pod okriljem države, privlačenje stranog kapitala i novu poresku politiku podržanu monetarnom reformom. Diskretan, strogo nadgledan zaokret ka kapitalizmu je, zaključuje Vejd, ubrzo potom dao prve rezultate, a ukazuje nam i da je tadašnja boljševička vlast bila umnogome spremnija na realpolitičke kompromise no što se danas veruje. Međutim, mogućnost dogovora nestala je nakon Lenjinove smrti. Iako je Lenjin u testamentu napisao da je Staljin odveć gladan vlasti da bi vodio i dalje nestabilni Sovjetski Savez, upravo je nemilosrdni Gruzin postao najjednakiji među jednakima. Iako će Koba zauvek biti upamćen kao čovek koji je istrebio naciste, pratiće ga i to što je tokom tridesetih efikasno istrebio i milione neistomišljenika. „Partija se 1921. utopila u državni aparat. Vodeći boljševici su bili svesni ironije da upravljaju ’carističkim državnim aparatom podmazanim sovjetskim uljem’, kako je sam Lenjin rekao. Neuspeh svetske revolucije je učvrstio vlast partijske države nad društvom, a na legitimizaciji takve vlasti se zasnivala i Staljinova pobeda. NJegovoj ideji ’socijalizma u jednoj državi’ protivili su se pobornici Lava Trockog, pa ih se Staljin surovo rešio, pre no što je naterao radništvo i seljaštvo da plate ogromnu žrtvu za modernizaciju zemlje“, dodaje Unkovski-Korica. Tek je s Oktobarskom revolucijom narod s velikim „N“ postao važan faktor pred vlašću sa sve manjim „v“. Znali su to i Fidel i Če, i jugoslovenski partizani, i španski republikanci, i kineski oslobodioci suočeni s japanskim okupatorima i zapadnjačkim kolonijalistima, i meksički zapatisti, i brojni drugi. Slobodarski refleks koji je probudila sadržao se u svakom potonjem nezadovoljstvu zbog samovolje stranih i domaćih moćnika. Taj osvešćeni poriv za radikalno drugačijim i pravednijim svetom trajniji je od svih nesumnjivih nepočinstava činjenih u ime komunizma. Zašto bismo inače i sto godina kasnije o Oktobarskoj revoluciji govorili u kontekstu do srži korumpirane sadašnjice?