Puno mehura koji mogu da puknu

Nedavno je u Beogradu na poziv Centra za politike emancipacije predavanje u Domu sindikata održao Kostas Lapavicas, profesor ekonomije na Univerzitetu u Londonu, kolumnista Gardijana i nekadašnji poslanik Sirize u grčkom parlamentu. Političko iskustvo je samo osnažilo njegovo nepoverenje prema EU i evrozoni, ali i skepsu da savremena levica ima strategiju da svet dubinski poljuljan krizom istrgne iz ruku sve prisutnije desnice. „U vrlo kratkom roku se stvorilo mnjenje da će se istorija prelomiti baš u Grčkoj i bio sam među nemalo ljudi koji su pristupili Sirizi ili s njom sarađivali. Međutim, Janis Varufakis je ni mesec dana nakon izbora 2015. potpisao sporazum s kreditorima i već je tad bilo jasno da tu niko ne planira da sprovede svoju tobože revolucionarnu politiku u delo. Ciprasa i Varufakisa je istorija doslovno dotakla, a oni nisu znali šta s njom da urade. Siriza jeste nastala iz širokog narodnog nezadovoljstva, ali je nakon formiranja bila zatvorena, vertikalno neprohodna tako da je izostao angažman aktivnih građana“, kaže Lapavicas za NIN. Koje strateške greške čini levica u suočavanju s krizom? Dozvolila je da se u njenim okvirima priča više o identitetima nego o ekonomiji. Krah levice je počeo još osamdesetih, kada su mogućnosti organizovanja i prisustvo radničke klase značajno ograničeni, a nastavio se s padom Istočnog bloka, koji je po sebi već bio diskreditovao ideje i savremenost levice. Danas nije dovoljno reći da je kapitalizam loš, već je te tvrdnje neophodno potkrepiti kritikom postojećih institucija i promovisanjem novog vida institucionalnog delovanja. Za to je, naravno, neophodna i adekvatna ekonomska analiza. Zbog nesposobnosti levice su siromašni i obespravljeni građani, koji su puna dva veka bili njeno uporište i rodno mesto egalitarnih ideja i strategija, ovoj opciji prestali da veruju. Kako objašnjavate uspon desnice koja se neretko ne libi da otvoreno laže? Recimo, važno uporište zagovornika bregzita bila je tvrdnja da će izlazak Britanije iz EU automatski značiti više para za njihov zdravstveni sistem. I levica ume da slaže. Cipras je lagao. Lenjinove novine su se zvale Pravda, a znamo da pravde u Sovjetskom Savezu često nije bilo. Desnica se ne plaši da svoja uverenja predstavi kao politički program i da tako izazove establišment koji propada. Levica se plaši i analizu da napravi, a kamoli da izazove status kvo. Danas levica ni sebi ne veruje. Izgubila je sposobnost da protrese sistem, a u nedostatku dobre levice, desnica probleme svaljuje na migrante i susedne zemlje, što je mnogo radikalniji i opasniji pristup od, recimo, preispitivanja evrozone ili uloge EU u smanjenju životnog standarda za većinu evropskog stanovništva. To je učinio DŽeremi Korbin u Laburističkoj partiji. Odlično je iskoristio šok posle bregzita i ogroman deo politički gladne Britanije preusmerio u levo. Šta mislite o ideji EU u nekoliko brzina? Taj savez već funkcioniše tako. Imate siromašne periferije koju čine Španija, Grčka i Portugalija s jedne i Bugarska, Rumunija i Hrvatska s druge strane. Potom imate i poluperiferiju koju čine Poljska, Češka, Mađarska, Slovačka i donekle Slovenija. Reč je o ekonomijama direktnije zavisnim od jezgra, koje, gle čuda, najčešće nisu deo evrozone. Tu je i jezgro koje čine Francuska, Italija i Nemačka. A jezgro nikad nije bilo slabije. Francuska ne može da se takmiči s Nemačkom, Italija tu pripada samo zbog ogromne industrijske proizvodnje, iako nije zabeležila održivi rast već petnaest godina, a Nemačka će pući pod svojom težinom. Junkerova i Šulcova ideja o „sjedinjenim evropskim državama“ je neostvariva, a samim tim i ideološki opasna. Zanemaruje stvarnost. Kako to mislite? Ideja evropskog identiteta uvek je bila privilegija viših društvenih slojeva. Niže slojeve interesuju plata i perspektiva. Paradoksalno, kao da su niži slojevi svesniji da je evropska istorija kompleksna, da nema ishodište, da ovaj kontinent zaista nastanjuju narodi različitih kultura, tradicija i istorijskih iskustava. Spremniji su da prihvate tu realnost i sarađuju. A upravo tu spremnost desnica podriva i širi ksenofobni sentiment. Od čega po vašem mišljenju zavisi redosled kojim će zemlje kandidatkinje biti primane u EU? Od njihove spremnosti da politički, bezbednosno i ekonomski sarađuju s EU. Jasno je da ta saradnja nije isto zamišljena za sve i da će neke države morati da pristaju na ustupke kojima druge zemlje neće biti izložene. Srbija će sigurno morati da prizna nezavisnost Kosova. Ranije ste izneli tvrdnju da nemačka hegemonija nije posledica stereotipne preduzimljivosti. Šta je njen uzrok? Nemačka uz Italiju ima najmoćniji industrijski sektor koji mnogo izvozi, što njenu privredu čini najprisutnijom na evropskom tržištu. Jedina je evropska privreda koja je globalno konkurentna. Dva su razloga, a nijedan nema veze s velikim ulaganjima i održivim privrednim rastom, koji su, uzgred, prilično osrednji. Prvo, došlo je do istorijskog premeštanja fokusa s nemačke radne snage na nemački kapital. Ako radnicima smanjite plate i destabilišete radne odnose, smanjiće se domaća potražnja. Nemački krupni kapital je potom iskoristio prevlast u evrozoni i preusmerio se na izvoz. Drugo, izvoz se usmerio ka siromašnoj istočnoj Evropi gde je uspostavio nove lance vrednosti. Nemačka zapravo nema snažnu nacionalnu privredu. Nije to mala Kina, kako vole da je predstavljaju. Ne napreduje, iako je njena hegemonija bez presedana. To nije održiva pozicija po Evropu. Mogu li manje ekonomije da održivo stanu na noge korišćenjem nemačkog interesa da u njima posluje? Poljska je, recimo, tako postala šesta najveća ekonomija u Evropi... Da se razumemo, ako se nemačka ekonomija prehladi, poljska će dobiti zapaljenje pluća, a ekonomije manje od poljske će umreti. Da li vam to zvuči održivo? Postoje tvrdnje da je jedinstvena monetarna politika unutar evrozone bez jedinstvene fiskalne politike jedan od većih razloga krize monetarne unije. Slažete li se? Ovaj argument postoji od sredine devedesetih i nimalo ne objašnjava krizu 2008. U najboljem slučaju, može da pomogne objašnjavanje problematične reakcije u regulisanju krize. Jedinstvena fiskalna politika je neostvariva s obzirom na različitost evropskih ekonomija. Ali, pod pretpostavkom da je ostvariva, najbolja zamisliva posledica bila bi da bogate zemlje pomažu siromašnim zemljama. Recimo, da Nemačka pomaže Grčku. Pazite, to je najbolji ishod. Ali, mislite li da bi ovakva pomoć išla bez političkih i ekonomskih uslovljavanja? Zar to već nije slučaj? Jedino ne bismo govorili o kreditima već o subvencijama, a odnos bi bio isti. Rešenje nije da se neka zemlja pretvori u prosjaka koji zavisi od tuđe dobre volje ili fiskalne politike. Zato su neophodne strukturne promene evrozone. Smatrate da savremeni kapitalizam ne treba sagledavati u kontekstu globalizacije, već finansijalizacije. Na šta tačno mislite? Globalizacija je koristan, ali nedovoljno precizan pojam. Uglavnom se odnosi na rast globalne trgovine i širenje proizvodnih kapaciteta ka manje razvijenim sredinama. Istovremeno se odvija i proces finansijalizacije, tj. promene ponašanja međunarodnih korporacija i velikih banaka. Krupni biznis se okrenuo ka finansijskim transakcijama, bankarstvo se okrenulo ka poslovanju u otvorenom finansijskom tržištu, a finansije su postale deo svačije svakodnevnice. Finansijski sektor je narastao do nemogućnosti, a proizvodni sektor je rastao neuporedivo sporije. Novac je danas proizvod po sebi. Istovremeno, produktivnost ne raste, realna primanja ne rastu, dinamike nema i ulazimo u spori krah neoliberalnog kapitalizma. Da li izolacionizam potpomognut Trampom staje tome na put? Ne. Tramp je klasičan republikanski političar koji smanjuje poreze, mnogo priča i svuda se pojavljuje, koliko god ekstravagantno izgledao. Pride je i bogataš. Mislim da je do sada jednostavno imao dovoljno toga da izgubi da bi žrtvovao izolacionističku mantru pomoću koje je došao na vlast. Dugo već smatrate da sudbina EU zavisi od odnosa Francuske i Nemačke. Smatrate li da je taj odnos dugoročno održiv? Može li Makron da Francusku učini konkurentnom? Najveća opasnost u jezgru EU je Italija. NJen bankarski sektor je u ozbiljnim problemima, ne beleži privredni rast, a reč je i o najpodeljenijem društvu u EU. Francuska je, međutim, u nezavidnijoj poziciji, jer njene vladajuće elite decenijama veruju da sprovode ispravnu politiku, a samo jačaju Nemačku. Francuski vlastodršci su insistirali na uvođenju monetarne unije. Mislili su da će tako moći da kontrolišu Berlin, jer su pre njega ušli u proces finansijalizacije. I dalje su u zabludi, jer svesno pristaju na jačanje Nemačke kako bi očuvali unutrašnje privilegije. NJihova politička klasa živi u oblacima. Makron je paradigma toga, jer je na vlast došao isključivo da ne bi pobedila Marin le Pen. I, šta je uradio? Najavio je deregulaciju, dalju liberalizaciju, udar na plate. To ni francuskom krupnom kapitalu neće pomoći, a kamoli ekonomiji države. Samo će učvrstiti nemačku prevlast. Šta čeka evropsku ekonomiju u 2018? Šta Srbija može da očekuje s obzirom na to da dve trećine robne razmene ostvaruje sa zemljama EU i da tri četvrtine investicija dolazi iz EU? Evropi verovatno predstoji godina blagog rasta. Kvantitativno popuštanje, koje već nekoliko godina zagovara predsednik ECB Mario Dragi, daće rezultate. Disbalansi unutar Evrope će ostati nepromenjeni. Taj trend će se možda nastaviti delom u 2019. Budući da predstoje italijanski izbori, možda se njihov bankarski sektor, naslonjen na blagi rast, izvuče. Već 2019. neće. Mnogi mehuri širom sveta mogu lako da puknu i ugroze EU. Srpski izvoz može da zabeleži rast ako evropsko tržište nastavi da raste. S obzirom na to da imate vrlo slabu ekonomiju, čak i mali priliv kapitala može da podstakne rast u Srbiji. Ali, vi zavisite od budućnosti EU, koja nije svetla.