Kritika i strast

„Moja je priča mala u toj velikoj priči veka. Ja ne mogu i neću da nosim na svojim plećima celi vek, ali hoću i moram da nosim mali svet koji mi je život poverio.“ Tako u drami „Banović Strahinja“ na jednom povlašćenom mestu govori sam Strahinja i u tim dvema rečenicama vide se uzrok, cena i posledice njegovog retkog izbora. Autor tih dveju rečenica, Borislav Mihajlović Mihiz, radio je u svojoj književnoj i javnoj karijeri sve nasuprot njima. Premda su ove dve rečenice tipično mihizovske, kako po energiji paradoksa i obrta, po zaoštrenosti i unutrašnjoj napetosti, i premda su svakako među citiranijim piščevim rečenicama, njihovog pisca ne treba tražiti u tom okretnom zavetu. I kao književni kritičar, i kao dramski pisac, i kao akter kulturne i književne scene, i kao javna figura, Mihiz je neprestano pokretao i pretresao velika pitanja ne prihvatajući nipošto da je njegova priča, ma koja njegova priča, mala, niti da bilo koja od priča veka može biti toliko velika da bi prevazilazila njegovo kritičarsko, književno, javno ili pak ljudsko interesovanje, štaviše, njegovu ulogu aktera koji pokreće, usmerava i definiše stvari. Mihiz se, naprotiv, rado i obavezno suočavao s tim velikim pričama, verujući da mu one pripadaju i da on sam može („hoću i moram“) da im dometne koju reč, nezavisno od toga da li govori kao kritičar NIN-a, jedan od utemeljivača i višedecenijskih stalnih članova žirija NIN-ove nagrade, kao dramski pisac i dramaturg nekih od najuticajnijih predstava proteklih decenija, ili pak kao kulturna i javna figura koja na sceni ili izvan scene pokreće važne teme i događaje, učestvuje u njima i obeležava ih svojim jezgrovitim, paradoksalnim i lepršavim rečenicama. Prizivajući velike teme u svoj život i u svoja zanimanja, a promenio ih je nekoliko, Mihiz je oblikovao jednu nesvakidašnju kritičarsku sudbinu, nezamislivu izvan okvira vremena u kome je delovao. Započeo kao pesnik, u čemu nije ostavio vidnijeg traga, Borislav Mihajlović Mihiz je pravi književni glas stekao kao književni kritičar, a onda je tome glasu dodao i glas dramskog pisca i glas tolerisanog disidenta u jednopartijskom društvu realnog socijalizma. Kao aktivni književni kritičar, Mihiz je delovao kratko, svega nekoliko godina u pedesetim, kada je pisao kritiku u NIN-u, ali dovoljno da postane poslednji književnokritički mit u srpskoj književnosti. U istoriji naše književnosti takvih mitova nije bilo mnogo i svi su oni delili sudbinu i izazove svoga vremena u kome je, uvek na nešto drugačiji način, književnost bila javno značajna i vidljiva. Pre Mihiza to su svakako bili LJubomir Nedić, Bogdan i Pavle Popović i Jovan Skerlić. Posle Mihiza takvog mita nije bilo, niti je on bio moguć, utoliko pre što je književnost postepeno ali uporno gubila uporište u javnosti i uticaj u društvenom životu, da bi u savremenom trenutku razmere javnog uticaja jednog književnog kritičara kakav je Mihiz delovale kao mitske i legendarne predstave, bez ikakvog učešća u stvarnom iskustvu. Bilo je posle Mihiza i u njegovom vremenu kritičara koji su duže trajali, koji su se posvećenije i studioznije bavili kritikom, sa više ambicije i analitičke usredsređenosti, sa utemeljenijim i šire zasnovanim teorijskim i književnoistorijskim polazištima, onih koji su definisali škole i poetike, ali niko od njih nije ni u književnosti, ni u književnoj ili sasvim širokoj javnosti obnovio Mihizovu ulogu, niti stekao neupitni status književnog arbitra. Da bi se uspostavio pomenuti književnokritički mit, neophodan je kontekst u kome književnost ima tako važnu socijalnu ulogu, neophodan je istorijski trenutak u kome književnost, posle godina ideološkog fundamentalizma, uspeva da dođe do nešto više socijalnog vazduha, neophodan je medijski pregledan sistem u kome nijedan medij nije zamisliv bez književne kritike, neophodno je umeće kritičara da posreduje između književnosti i društva. I, naravno, neophodan je kritički subjekt kakav je bio Mihiz. Mihizova kritika je pregledna i precizna, izrazita u stilu i u vrednosnim sudovima. Mihiz se ne unosi previše u analizu, niti je to za jednog impresionističkog kritičara od presudnog značaja, ali jasno izdvaja vrednosti i zainteresovano ih preporučuje čitaocu. Mihiz je verovao u kritiku koja ima strast i stav. Takva kritika mora da se zalaže za vrednosti u koje veruje bez ikakvog ostatka. U toj veri i u toj strasti, iskazanim efektnim i poletnim rečenicama, punim obrta i jezičke vatre, krije se jedan od najvažnijih elemenata Mihizovog kritičkog mita. I kada je pisao o Prokletoj avliji tako da od Andrića dobije priznanje kako o toj knjizi zna više od njega, i kada je zastupao estetičke vrednosti nasuprot ideološkim limitima i otporima, i kada je lakonski i pokeraški otpisivao oglašene književne i ideološke korifeje svog doba („Ni Janko, ni Marko“), Mihiz je na konkretnim primerima potvrđivao da književnost jednog vremena zahteva kritičko razumevanje koje će biti dovoljno spremno i samosvesno da odgovori i na književne izazove i na društvena ograničenja. Veliki kritičar ima i velike promašaje, pa će tako činjenica da nije razumeo i prihvatio priče Miodraga Bulatovića, ili da je bio član žirija koji 1959. godine nije dodelio NIN-ovu nagradu, premda je to godina u kojoj je roman Crveni petao leti prema nebu Miodraga Bulatovića, biti samo deo mita zvanog Mihiz. Premda je kritike aktivno pisao svega nekoliko godina, Mihiz je bio uticajan kritičar i u decenijama kada kritike nije pisao. O tome svedoče mnogi pisci njegovog vremena, recimo, Borislav Pekić u svojim dnevnicima, a o tome uticaju govori i sam Mihiz u memoarskoj i anegdotskoj prozi Autobiografija – o drugima. Kada ga je nazvao „prijateljem književnosti“, Predrag Palavestra je sasvim tačno naznačio jednu Mihizovu osobinu, sasvim retku, uostalom, u svetu književnih kritičara – umeće da, u jedan mah, istakne sebe, vlastitu poziciju, stav i pogled na svet, ali i da, ništa manje zbog toga, već, naprotiv, u mihizovskom paradoksu, još snažnije bude na strani većine najboljih knjiga svoga vremena. Mihiz se svojim različitim aktivnostima okretao u gotovo pravilnim decenijskim razmacima. Pedesetih je pisao kritike i postao institucija književne javnosti, u šezdesetim se posvetio pisanju drama sa epskom ili istorijskom osnovom, ali sa izrazitim političkim sadržajem, da bi Mihizove sedamdesete i početak osamdesetih obeležile dramatizacije koje su vrlo često bile društveni koliko i pozorišni događaj. Polovinom osamdesetih Mihiz se okreće književnim portretima svojih prijatelja i savremenika, pri čemu njegova gipka, ponesena, impresionistička rečenica u kojoj se jedine i međusobno nadgornjavaju patos i ironija dolazi na teren osobenog eseja. U prvoj polovini devedesetih višedecenijski disident izlazi na javnu scenu, ali to više nije scena koju obeležavaju otmeni književni saloni i razgovori, novinske redakcije i pozorišni bifei, jezički paradoksi i strast dijaloga, već istorijska i politička drama koja prožima čitavo društvo i odnosi svoje žrtve. Povlačeći se, posle nekoliko godina, neopozivo sa takve scene, Mihiz je, zapravo, možda i ne videći to, ukazao da je na toj i takvoj sceni književnost postala suvišna, a razgovori jedva mogući.