Zbogom i liberalizmu i protekcionizmu

Univerzitetski profesor Kristijan Felber (Christian Felber) rođen je 1972. u Salcburgu, a od početka 21. veka razrađuje teze koje navode na dublje razmišljanje o tome da li ljudi zaista žele društvo globalno razuzdanog liberalnog kapitalizma, sa malobrojnim velikim dobitnicima i ogromnom većinom nezadovoljnih, koji se osećaju gubitnicima. Kao moguću alternativu tom sistemu predlaže „ekonomiju opšte dobrobiti“ i njen je teoretski inicijator i zagovornik u praksi. Knjigu „Ekonomija opšte dobrobiti: privredni model budućnosti“ objavio je 2010, do sada je prevedena na devet jezika, a lane je objavio novu knjigu „Etička svetska trgovina“. Felber je u Beču osnovao i Udruženje za ekonomiju opšte dobrobiti i Banku za opštu dobrobit. Trenutno 9.343 fizička lica, plus 69 političara, kao i 2.322 preduzeća podržavaju ekonomiju opšte dobrobiti, koja je utemeljena na kooperaciji i društvenom zajedništvu, a vrednosti su joj ljudsko dostojanstvo, solidarnost, ekološka održivost, socijalna pravda i demokratsko odlučivanje. Ovaj ekonomista zagovara ideju o bilansu opšte dobrobiti, sa razumljivim i precizno merljivim indikatorima, koje bi preduzeća morala objavljivati kao što objavljuju finansijske izveštaje. Preduzeća sa pozitivnim bilansom opšte dobrobiti bi imala pristup subvencijama, javnim narudžbinama, dok bi ona sa negativnim takvim bilansom bila kažnjavana. U knjizi Etička svetska trgovina Felber tvrdi da opšte hvaljenu slobodnu svetsku trgovinu skupo plaćaju narodi država koje u njoj učestvuju. Ne poštuju se ljudska i radna prava, nestaje kulturna raznolikost i, ne na kraju, uništava se prirodna okolina. S druge strane su dobitnici, većinom multinacionalne kompanije i pripadnici društvenih elita. Felber naglašava da nije zagovornik protekcionizma i ukazuje da između trgovine bez barijera i protekcionizma ima dovoljno mesta za druge smislene sistemske mogućnosti. Alternativu koju zagovara i teoretski opisuje naziva etičkom svetskom trgovinom. Sa Felberom, koji neumorno piše, deluje aktivistički, argumentovano odgovara svojim prilično brojnim kritičarima, istražuje i predaje na visokim školama u Nemačkoj i Austriji, razgovarali smo nedaleko od Crkve Svetog Karla Boromejskog u Beču, bisera austrijskog kasnog baroka. Kako zamišljate etičko ponašanje u međunarodnim ekonomskim odnosima? Neće li, na primer, uprkos brojnim ekološkim argumentima protiv gradnje treće piste na Bečkom aerodromu, prevladati logika „ako mi ne povećamo kapacitet, to će učiniti naši konkurenti“? Nije teško promeniti ponašanje ako promenite razmišljanje. Daću i ja vama jedan primer: SAD i EU kooperiraju u policijskim pitanjima. Ako SAD imaju mnogo niže standarde po pitanju ljudskih prava, dakle ako su tamo osumnjičeni i osuđeni podvrgnuti mučenju i smrtnoj kazni, ova saradnja se može odmah prekinuti. EU u tom slučaju praktikuje protekcionizam sa aspekta ljudskih prava. Analogija je međunarodna trgovina. Ako ne gradimo treću pistu, te tako ne povećavamo emisiju štetnih gasova u našu okolinu, onda smo u društvu država koje se takođe tako ponašaju - bilo da su to ostale članice EU ili neke druge. Sa svima njima možemo osnovati „zonu etičke međunarodne trgovine“. Onaj ko iskorišćava prednosti koje mu pružaju isključivo slobodna trgovina i sloboda kretanja kapitala, ne može biti u toj zoni. Ako ne počnemo, i to odmah, da se tako ponašamo, nastaviće se praksa da jedna država konkuriše drugoj samo sa nižim cenama. Imaćemo tada države koje će ne samo graditi četvrtu i petu pistu, već i ukidati radničke sindikate, minimalne plate... Trgovinu i kretanje kapitala možemo načiniti slobodnijim tek nakon što države na isti način zaista počnu čuvati okolinu, ljudska prava i društvenu zajednicu. Svetska trgovina bez barijera i protekcionizam su dva suprotstavljena ekstrema. Etička svetska trgovina ih može dovesti u ravnotežu - kao što i ekonomija opšte dobrobiti može uravnotežiti ekstreme kapitalizma i socijalizma. Svetska trgovina, kakvu danas imamo po međunarodnim ugovorima, omogućava i prodor novih investicija. Te norme štite trgovinu i investicije, nezavisno od toga da li se pritom poštuju ili krše ljudska prava, da li se time planeta zagreva ili ne. Zvuči naivno, ali zar, ipak, ne postoje globalni standardi svetskih organizacija za rad i zdravstvo, garantovana ljudska prava, limiti za emisiju štetnih gasova i slično? Postoje meko i tvrdo međunarodno pravo. Pravila koja kreiraju Ujedinjene nacije, iako su obavezujuća, spadaju u meko međunarodno pravo, jer za to pravo ne možete da se izborite na sudu. A međunarodno trgovinsko pravo je tvrdo pravo i možete sudski zahtevati da se ono poštuje. To je sistemska greška. Zato nam je potrebna mogućnost tužbi sa aspekata ljudskih prava, radnog prava, klime i ekologije, pravedne raspodele.... Trgovina i investicije ne bi trebalo da imaju ovakvo pravo, jer su one sredstvo, a ne cilj. Uveren sam da mogućnost sudske tužbe treba biti rezervisana za ciljeve, a ne za sredstva. Pa, zašto bi neko investirao u neku drugu državu ako nije sudski zaštićen? To je sasvim razumljivo, ali ja ovde govorim o redosledu. Zaštita investitora od oduzimanja imovine jeste jedan od važnih aspekata, no nikako najvažniji - a upravo na njemu sve vreme insistiraju liberali. Po mom mišljenju najvažnije je sledeće: ako preduzeće iz Austrije investira u plantaže u Gvatemali, onda je veoma bitno da vlasnik austrijskog preduzeća ima garantovanu ličnu sigurnost i individualna ljudska prava, te da sve to može isterati i sudski, ako je neophodno. Ova prava istovremeno moraju imati i ljudi koji žive u Gvatemali. Međutim, ovo drugo nije slučaj. Sve dok ljudi, fizička lica, u Gvatemali ne mogu tužiti investitore zbog kršenja njihovih ljudskih prava, prerano je da se bavimo čuvanjem prava kompanije, pravnog lica. Prava fizičkih lica su, po meni, važnija od prava pravnih lica. Nadalje, da bi preduzeće iz Austrije investiralo u Gvatemali, neophodno je da imamo zajedničke ekološke i poreske standarde. Posle toga - naglašavam, tek posle toga - možemo štititi prava austrijskog preduzeća kao investitora. To nije upitno, ali je tek na trećem mestu prioriteta. Danas nemamo zaštitu prioriteta broj jedan i dva, nego samo onog broj tri. Još problematičnije je što se zaštita trećeg prioriteta proširila i na indirektno oduzimanje imovine investitora. Velika većina tužbi preduzeća protiv država se ne odnosi na materijalno oduzimanje fabrika, biroa i druge imovine. Nisu mi poznati takvi slučajevi u poslednjih nekoliko decenija. Tužbe zbog indirektnog oduzimanja imovine su podstaknute pooštrenim ekološkim zakonima, kao i onima o radnom pravu, o zaštiti potrošača... Mnoge takve kompanijske tužbe sudovi na kraju odbijaju... Jeste, ali još uvek se za one koji tuže uspešno okonča više od pola tužbi o indirektnom oduzimanju imovine. Više od 50 procenata! Zato se i razvila čitava industrija tužbi, inicirana oko Volstrita, advokata specijalizovanih za međunarodno trgovinsko pravo. Oni proaktivno nude klijentima tužbe, preuzimaju na sebe procesne troškove i naplaćuju procenat od eventualne dobiti na sudu. Prodaju se čak i finansijski derivati na bazi očekivanog dobitka ili gubitka sudskog procesa!? Smatrate li nezavisnim sudove za međunarodne trgovinske sporove? Formalno da, ali to nisu redovni, državni sudovi. Sudije u njima su privatni eksperti. NJih jesu nominovale države, ali to mogu biti i advokati, pravnici koji su radili u privredi i drugde. Zato je EU u međuvremenu uslovila potpisivanje međunarodnih trgovinskih ugovora osnivanjem Multilateralnog investicionog suda, koji će zadovoljiti minimalne standarde uobičajenih sudova, imati državne sudije. To jeste značajan korak, ali naglašavam kako najvažnijim smatram da privatna lica moraju imati pravo na tužbu zbog kršenja svojih prava. Jednako tako važno je da preduzeća ni pred kakvim sudom, bilo nedržavnim ili državnim, ne smeju imati pravo na tužbu zbog indirektnog oduzimanja imovine. Stiče se utisak da javnost u Austriji sve više odobrava ovakve stavove. Protivi se čak i potpisivanju ugovora o slobodnoj trgovini sa Kanadom, koja, čini mi se, nema pregovaračke argumente da prisili EU na nešto što nije u interesu EU. Konflikt nije na relaciji Kanada - EU. Konflikt je između moćnih privatnih interesa u Kanadi i onih u EU po pitanju zaštite investicija i indirektnog oduzimanja imovine. Ovaj konflikt je vertikalan, a ne horizontalan. Šta bi mogla biti alternativa aktuelnim međunarodnim ugovorima o slobodnoj trgovini? „Etička trgovinska zona“, u kojoj bi države iz pomenutih „mekih“ dimenzija međunarodnog prava - radno pravo, ljudska prava, socijalna prava, kulturna raznolikost, zaštita prirodnog okruženja i klime - napravila „tvrdo“ međunarodno pravo. Ova zona bi se štitila protiv onih koji to ne prihvataju, i to potpuno bez nervoze. Ovo može ličiti na naplatu kamata. Same po sebi, kamate nisu loše. Samo su ponekad niže, a ponekad više. Kamate služe za upravljanje privredom, kao i porezi, koji takođe nisu loši sami po sebi. Isto je i sa carinama. Sve zavisi od ciljeva. Cilj nije maksimalno povećanje profita, već jačanje ljudskih prava i stabilizacija klime. Carinski možemo opteretiti one koji ne rade u skladu sa ovim ciljevima i nagraditi one koji to čine. Ovo je promena paradigme, jer danas svi smatraju carine besmislenim. Naglašavam, nisam zagovornik protekcionizma kada govorim o carinama, kao što nisam ni fiskalni fanatik kada govorim o porezima, a nisam ni monetarista kada pričam o kamatama. Nadam se da će etička trgovinska zona biti ostvarena sada, u trećem istorijskom naletu. Kako su prošla prva dva? U Breton Vudsu je 1944, uz osnivanje Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, bilo planirano da se osnuje i Međunarodna trgovinska organizacija. Ona je trebalo da ima velike kompetencije u uravnoteženju spoljnotrgovinskih bilansa, poštovanju radnog prava i regulisanju cena sirovina. Privatni lobiji u SAD su, u poslednjem momentu, nagovorili poslanike američkog kongresa da miniraju tu organizaciju tako da su osnovani samo MMF i Svetska banka. Drugi zalet je bio 1964, kada je osnovan UNKTAD, organizacija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj. Ime joj govori da je nameravala da međunarodnu trgovinu koristi kao sredstvo razvoja. Međutim, tada su vlade razvijenih država sveta već zagovarale slobodnu trgovinu sa isključivim ciljem što većih profita vlastitih preduzeća, ne mareći za zaštitu ljudskih i radnih prava, ekologiju, socijalnu pravdu i zaštitu potrošača. UNKTAD još postoji, ali je na slepom koloseku. Može li se na bazi preciznih kriterijuma, precizno meriti ko zadovoljava uslove za etičku trgovinsku zonu? Dobra vest je da imamo globalno utvrđene ciljeve: konvencije o ljudskim pravima, norme radnih prava, ugovor o očuvanju klime. Imamo i ciljeve održivog razvoja, koji doduše još nisu dovoljno precizno merljivi. Dodao bih još nešto: tim od troje eksperata za međunarodno pravo je izradio kompletan predlog za svetski sud o ljudskim pravima. NJemu bi mogla biti tužena pravna lica, u slučajevima kršenja ljudskih, radničkih i potrošačkih prava. Vlade naših država potpuno ignorišu ovu zamisao. Štaviše, one se dogovaraju o svetskom sudu za zaštitu investitora. To je ogledalo sistemske greške na koju ukazujem. Ja ne stavljam znak pitanja na međunarodno pravo, ali postavljam pitanje koje se međunarodno pravo treba poštovati.