I desetogodišnjaci u stroju

Na Zlatiboru se opet okupila vojska, različita od svih drugih koje je videla ova planina, jer uniforme nose uglavnom deca. U šatorima u jednom zlatiborskom šumarku smešteno je 44 mladih, među kojima ima najviše devojčica i dečaka. Najmlađi imaju 10 godina. Ima i nekoliko devojaka i mladića, a najstariji ima 24 godine. Svi zajedno, svaki dan, od 9. do 18. avgusta, imaju pre svega vojnu obuku od sedam do 19 časova, i patriotske lekcije iz srpsko-ruske istorije od 19 do 22 sata. Sve to se dešava pod okriljem ratnih veterana iz Srbije i Rusije. U ovu neuobičajenu edukaciju pod nazivom „Prvi omladinski patriotski kamp - Zlatibor 2018“, spada i pucanje iz pištolja i puške, prepoznavanje eksplozivnih naprava (koriste se verne replike oružja i vazdušne puške, a umesto eksploziva samo instruktori koriste petarde), i učenje borilačkih veština. Organizator ove obuke je Savez vojnih veterana Srbije, čiji je predsednik Željko Vukelić, ujedno i predsednik Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Obuka se izvodi na sličan način kao već godinama u takvim kampovima u Rusiji, a sprovode je, između ostalih, i ruski veterani iz udruženja E.N.O.T. korpus. U njihovim kampovima u aprilu i septembru 2017. i aprilu 2018. bili su mladi iz Srbije koje je vodio Vukelić. Dvojica instruktora E.N.O.T. korpus, udruženja osnovanog 2014. nakon sukoba u Ukrajini, predstavili su se samo imenima Aleksej i Evgenije. Oni su došli da obučavaju 34 dečaka i mladića i 10 devojaka i devojčica na Zlatiboru. Ekipi NIN-a organizatori su dopustili da uđe u kamp, razgovara sa učesnicima, čak i sa maloletnima uz dozvolu roditelja. Prve lekcije za polaznike su održavanje šatora, postrojavanje i strojevi korak, a greške, među kojima je najčešća bila zaboravljena beretka, plaćaju se uglavnom sa 10 sklekova. Organizator Vukelić, koji nosi onaj vidljivi ožiljak iz rata na nozi kada je 26. septembra 1993. ispod njegovog vozila eksplodirala protivtenkovska granata na ratištu u Hrvatskoj, kaže da osim vojne obuke, borilačkih veština i fizičkih vežbi, polaznici kampa uče prvu medicinsku pomoć, protivpožarnu zaštitu i alpinizam, te da su večernji sati, od 19 do 22 časa, rezervisni za „patriotska predavanja iz istorije o srpskim ratovima i srpsko-ruskim odnosima, kao i za gledanje ratnih filmova, od Marša na Drinu, preko partizanskih ...“. Pitamo ga za koji se rat deca spremaju, a Vukelić tvrdi: „Ne spremamo ih za rat već za odbranu. I ministar (odbrane) Aleksandar Vulin govorio je o potrebi za predvojničkom obukom. Ne možemo biti sigurni da nas niko neće napasti, a u ratu prvo stradaju nemoćni i nespremni.“ Vukelić kaže da ne dobijaju pomoć od Ministarstva odbrane, osim moralne podrške, i da im je samo opština Čajetina pomogla dajući im prostor za kamp na Zlatiboru i sredstva: cistrenu za vodu, agregat za struju, građu za poligon sa preprekama, i dva obroka dnevno. Organizatori su se obratili lokalnoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se osvešta početak rada kampa, pa je to obavio penzionisani sveštenik Radojica Vasiljević. Teodor Vukelić (17), sin organizatora Željka, već je pomoćnik instruktora za snajpersko gađanje, jer je u kampu u Rusiji osvojio prvo mesto u ovoj disciplini. U punoj opremi sa motorolom polaznicima zlatiborskog kampa veoma glasno komaduje „Postroj se!“. Pitamo Teodora šta dobija od ove obuke, a on nam odgovara: „Fizičku spremnost, a sve što naučimo možemo da koristimo u svakodnevnom životu. Zahvaljujući protivpožarnoj zaštiti, ugasio sam požar kod prijatelja.“ A na naše pitanje šta je sa vojnom obukom, Teodor odgovara: „Dobro je znati sve to.“ Kod njegovog oca se raspitujemo otkud saradnja sa Rusima i da li je u pitanju ruska propaganda. „Neka dođu ovde svi oni koji misle da je propaganda. Mi smo ovde dobrovoljno, niko nas ne primorava. To je naša potreba da ovo radimo na ovim prostorima. Rusi su nam bili prijatelji i nikada nas nisu bombardovali“, odgovara Vukelić. Pitamo ga i da li bi, na primer, pravio sličan kamp i sa Amerikancima, a on kaže: „Morao bih da vidim kakva im je obuka.“ Insistiramo: „Ne biste ih odbili zato što su Amerikanci“, pa on odgovara: „Ne bih. Mi u Udruženju vojnih veterana sarađujemo sa udruženjima veterana u Hrvatskoj i Federaciji BiH. Nikog ne mrzimo, ali nećemo ništa da zaboravimo. Ovde na Zlatiboru ima i Hrvata i Mađara i deca ne osećaju razliku“, istakao je Vukelić. Ruskinja i Novosađanka Marina Galogaža, koja je, kako kaže, „udata za ponosnog Srbina iz Krajine“, a u kampu je instruktor za preživljavanje, takođe odbacuje sumnje da je u pitanju ruska propaganda. „Mi ovde poštujemo tradicije i izraziti smo antiglobalisti. Ne mrzimo nikog i nismo protiv nikog. Kada su neki mediji ranije objavili da se u ruskim kampovima spremaju teroristi, napravili su nam samo dobru reklamu. Javili su nam se iz Švedske, a i iz Francuske pristalice Mari le Pen“, kaže Marina koja u Srbiji živi sa suprugom od 1995. Ona polaznike uči šta smeju da jedu od biljaka, kako da naprave sklonište, upale vatru, pronađu vodu, kako da prežive borbe u gradskim uslovima... „Nisam bila u vojsci, ali smo mi to sve učili tokom školovanja u Rusiji. I moj sin koji ima 24 godine je na Zlatiboru. Bilo bi sramota da ne zna da rasklopi kalašnjikov“, kaže Marina koja je inače u Srbiji predsednica Društva sunarodnika Rusije - Luč. Ona navodi da se sa Vukelićem upoznala prilikom beogradskog održavanja manifestacije Besmrtni puk i da od tada sarađuju. Ova manifestacija je pokrenuta u Rusiji 2011. i proširila se na više zemalja. Organizuje se na Dan pobede u Drugom svetskom ratu 9. maja i učesnici nose slike predaka koji su se borili protiv nacista. Ruski instruktori Aleksej i Evgenije, koji ne žele da kažu svoja prezimena, navode da su prvi put u Srbiji. Obojica tvrde da E.N.O.T. korpus ne dobija državnu pomoć u Rusiji već je udruženje koje su osnovali ratni veterani. „Odazvao sam se pozivu da dođem u Srbiju. Srećan sam zbog nastavka saradnje. U E.N.O.T. korpusu sam pet godina. Mi se zalažemo za patriotski odgoj omladine. U ovakvim kampovima se čeliče mladi. Instruktor sam za eksplozivne naprave“, kaže Aleksej. On potvrđuje da je vojni veteran, ali ne želi da priča u kojim sukobima je učestvovao. Od polaznika obuke koji su bili u Rusiji čujemo da je Aleksej omiljeni instruktor. On učenje o eksplozivnim sredstvima počinje tako što deci, na primer, pokaže neku privlačnu igračku, koja zatim eksplodira uz pomoć petarde. Onda im govori da eksploziv može svuda da se postavi i da treba da nauče da to prepoznaju. Mlađi, Evgenije, koji ima 22 godine, kaže da nije veteran, i da nije bio u vojsci, već je obučen u E.N.O.T. korpusu za rukovanje pištoljem, što sada uči druge. „Naš komandant koji je veteran iz Avganistana i Čečenije je pitao ko hoće da ide u Srbiju, pa smo se prijavili Aleksej i ja“, kaže Evgenije, koji ima nadimak Sever, što mu i piše na uniformi. Pitamo ga kakve veze ima E.N.O.T. sa sukobima u Ukrajini, a on insistira na tome da su kao organizacija isključivo pružali humanitarnu pomoć. Na naše dodatno pitanje potvrđuje da je nekoliko članova učestvovalo u sukobima u Donbasu. Sa Evegenijem pričamo malo i na „zabranjenom“ engleskom. Dogovor učesnika kampa, kako nam je rečeno, jeste da Srbi i Rusi u međusobnoj komunikaciji ne koriste engleski jezik već da se snalaze na maternjim jezicima. To pravilo se, ipak, ne poštuje striktno pa jedni druge opominju, a jezičku barijeru najčešće prevazilaze uz pomoć Marine Galogaže koja govori i ruski i srpski jezik. Kada je Vukelić junior postrojio „vojsku“, pojedini pitomci su imali pitanja za Alekseja o njegovim ratnim iskustviima, ali je Marina rekla da su takva pitanja za večernja predavanja. Tada nisu tu novinari. Jedan od učesnika kampa je i Nenad Andrašić (38), koji je došao sa svoja tri sina, od 10, 12, i 15 godina. „Jedan sin je bio u Rusiji u kampu. On je prvo čuo za takve kampove, pa je stupio u kontakt sa predstavnikom Saveza ratnih veterana u Subotici koji mu je ponudio da ide za Rusiju. Vratio se oduševljen, pa su i braća htela da idu. Vidim da im je veoma interesantno i da ne gube pažnju ni za trenutak. Mislim da će im to koristiti u životu“, kaže Andrašić, koji radi kao vozač. On navodi da nema veze sa vojskom i da ju je samo služio 2001. Na pitanje da li je i on antiglobalista, jer nam je instruktorka Marina rekla da to shvatanje dele polaznici kursa, Andrašić odgovara: „Nisam ni za, ni protiv.“ Jedan od najmlađih polaznika, Arsenije Bajčetić (11), kaže da mu je otac, koji je inače lovac, predložio da ide u kamp, a da je on oduševljeno prihvatio i došao sa drugom. „Zanimljivo mi je sve ovo. Svašta učimo“, kaže ovaj veoma pametni dečak koji već odlično govori engleski. Na naše pitanje šta bi voleo da mu bude zanimanje kada poraste, odgovara istog trenutka - programer. Priča nam kako bi voleo da putuje po svetu, a na naše pitanje gde bi voleo da ode odgovara: „London, NJujork i Los Anđeles“. Kaže da je odličan đak, a na pitanje da li je nekad bio nestašan, odgovara: „Jednom sam na času informatike sa kompjutera koji sam koristio `upao` na učiteljev.“ U kakvoj će Srbiji živeti ova deca iz zlatiborskog kampa, kao i sva druga, odlučuju odrasli. Naša zaostavština će biti Srbija koju im ostavljamo - ona koja će od Arsenija tražiti da zna da puca, ili ona kojoj će biti potrebno njegovo znanje iz programiranja. Iz ugla psihologa Igra sa životom Psiholog Marina Paunović objašnjava za NIN da bi vojni rok za neke muškarce mogao da bude proces sazrevanja, ali da se u kampu na Zlatiboru obučavaju deca od 10, 12, 15 godina, što može da predstavlja potncijalnu „bombu“ u međuljudskim odnosima. „Deca u tim godinama ulaze u neke faze puberteta i adolescencije, kada po prirodi tih procesa imaju potrebu za osamostaljivanjem, individualizmom, i agresivnošću - da budu svoja. Rade stvari koje nisu nikada pre. Deca su tada istraživači i radoznala do nivoa opasnosti. Vežbaju hrabrost. Nemaju svest o rizicima i posledicama. Učiti ih da u organizovanim kampovima koriste oružje i pojačavati im osećaj patriotizma u specijalizovanom kampu može biti posebno provokativo i okidajuće u smislu da normalno postane - `dozvoljavanje igre sa životom`, kao i korišćenja oružja onda kada za to nije mesto, niti vreme. Nezreli su i spremni da se dokazuju u tim godinama. To ne znači samo korišćenje oružja u ratu, već i kad je konflikt i - kad hoću da pokažem da sam jak i da imam moć i da mogu sve. Da me se plaše“, upozorava Paunovićeva. Ona napominje da je potrebno da postoji više kampova gde se neguju prijateljstva i osećanja, i gde se sluša muzika, a da se predvojnička obuka obavlja u drugim uslovima, sa drugim godištem, ako za to postoji nužnost. „Uostalom ne žele svi, i nisu svi sposobni, da budu vojnici. Zato je i dato da vojsku služe oni koji za to imaju ambicije, spremnosti i interesovanja. Deca koja ne žele da budu ratnici niti da ojačavaju na ovaj način mogu proći kroz traume. LJubav prema zemlji i disciplina se mogu učiti na druge načine“, kaže Paunovićeva. Psihoterapeutkinja ukazuje da je Srbija zemlja koja je bila skoro u ratovima i sa velikim nasiljem koje se izlilo na ulice. „U Srbiji se stalno zvecka oružjem, ljudi se usred dana ubijaju na ulici podmetnutim bombama i rafalnim pucnjavama. Toliko je brutalnog nasilja nad starima, decom, ženama i nejakim osobama, pa i nad životinjama. U takvoj zemlji se organizuje kamp sa ovakvim ciljem. Pa to je kao minsko polje u odnosima i relacijama među ljudima“, napominje Marina Paunović.