Kulturno nasleđe pod brenerima

Kakvo je ludilo zavladalo Srbijom kad vest o uništavanju parne lokomotive iz 1864, kojoj nema ravne u Evropi, javnost saznaje sa deset dana zakašnjenja, a „depo“ Železničkog muzeja, gde se od 1952. nalazio eksponat - ruina obrasla u šipražje, iako pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture? Zašto je skladište na kome se nalaze vredni eksponati industrijskog nasleđa mesec i kusur bilo bez zaštite čuvara? Zašto „neprocenjiva“ lokomotiva nije preseljena na bezbednije mesto? Šta je još na otvorenom i podložno lopovluku i razaranju od eksponata pod ingerencijom Železničkog muzeja? I, kako to da nismo imali pojma da uopšte postoji tako vredan artefakt pre nego što je uništen? Sve ćemo to saznati „kada se završi istražni postupak“, poručili su našem listu u Železničkom muzeju četiri dana nakon što je slučaj filmske pljačke obelodanjen, i na uporno insistiranje da budemo primljeni. Preduzeće Železnice Srbije a. d. kao osnivač Muzeja, odbilo je istog dana da nam dozvoli boravak na datoj lokaciji, „pošto je u toku vršenje uviđaja“. NIN je smatrao da se ne sme čekati dok se sve to ne okonča, jer su ipak i ta lokomotiva i „depo“ – deo Ložionice Železničke stanice Beograd – narodna imovina i kulturno nasleđe. Idemo redom: dana 11. septembra Tanjug je objavio informaciju da je Nenad Vojčić, direktor Muzeja, 31. avgusta lično dobio poziv „od čoveka koji je u tom trenutku posmatrao kako 16 ljudi brenerima seče lokomotivu“, stariju i od samih Železnica, iz serije sličnih mašina kakve su gradile Suecki kanal. Usledila je lavina medijskih priloga, i u tom trenutku, Vojčić je bio rečitiji (nego što treba), dovodeći sporan slučaj u vezu sa Beogradom na vodi. „Upravo je to preduzeće povuklo ljude iz obezbeđenja ’depoa’ u procesu sistematskog uklanjanja beogradske železničke stanice“, rekao je nekim novinarima. Novinarki NIN-a ulio je lažnu nadu da će dati izjavu i za naš nedeljnik, „čim prođe gužva“, misleći na medijsku opsadu. Sledeće jutro, u četvrtak, neko mu je zavezao jezik, pod pretnjom „skidanja glave“, kako nam je telefonski saopštio, uzbuđeno. Pet osoba već je bilo privedeno pod sumnjom da su počinioci krađe, ali i pušteno nakon „informativnog razgovora“. Hitno su organizovani sastanci Muzeja „sa Ministarstvom i Zavodom“, kako nam je Vojčić rekao. Službenici Medija centra Železnica Srbije a. d. još nisu dobili naredbu da ćute, tj. da se javnosti obraćaju isključivo cirkularnim saopštenjima, pa su bili radi da pomognu novinarki NIN-a. Makar i savetom da se „dobro opremi“ ako se ipak uputi na teren, jer „sve je puno rupa i korova“. Službenog pratioca ne mogu da joj obezbede jer su svi „njihovi ljudi povučeni 1. jula, kada je Stanica zvanično zatvorena“, na svoju ruku su izjavili. Slično – na svoju ruku – delala je i novinarka, i zašla među šine ispod Mostarske petlje kod vodotornja, a deo poteza između Savske ulice i železničke okretnice i Ložionice, koji uživa status prethodne zaštite. „I, kao takav, mora biti zaštićen od devastacije“, kako su ovo neopisivo mesto opisali stručnjaci gradskog Zavoda. Tucanik obrubljen gomilama kabastog i sitnog otpada, novinarku je vodio do relikta nekad velikog divljeg naselja. „Mi smo ovde već 18 godina, i nikad nijedan šraf nije falio“, kao da se pravda jedan stanovnik mini favele „To je njihova banda, ne može prost čovek to da uradi“, aludira na ozbiljniju organizaciju pohare. Žena ga gurka, treba natočiti vodu u kanistere. Komšija emituje TV prilog o slučaju na mobilnom, uživajući u kratkotrajnoj popularnosti nehigijenske naseobine. Nadalje rizik istraživanja postaje veći, „rupe“ su zapravo krateri puni žabokrečine, a nekad su služili za remont vozova. Kućica železničara, istovremeno i čuvara, polupanih prozora i „skvotovana“ – dva su tu netom upražnjena ležaja. Par koraka kroz šipražje, i novinarka izbija na „plato“ ispred Ložionice. Zdanje je veličanstveno, ko ima oko za lepotu ispod zarđale konstrukcije i armiranog betona, mestimično razorenog zubom vremena. Na ulazu su parkirana dva automobila, i grupica elegantno obučenih državnih službenika. Ovo kasnije potvrđuje NIN-u gradski Zavod saopštenjem da su tog dana „predstavnici Muzeja železnice, Ministarstva kulture i informisanja, Muzeja nauke i tehnike, Muzeja istorije Srbije i Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda“ sastančili, i izašli na teren da se preliminarno upoznaju sa gubicima. Predstavnika MUP-a nema, njihova je istraga od ove nezavisna, i verovatno se usklađuje sa nastupom Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika na jednoj (režimskoj) TV, dan kasnije. U emisiji Vesić tvrdi da su po pitanju krađe jedine odgovorne Železnice a.d. a nikako Beograd na vodi i, ni slučajno, sam Grad Beograd. Shodno tome, svako „prebacivanje odgovornosti je samo skidanje odgovornosti sa sebe“. Glasine vele da se pretilo otkazima na sve strane, a izvan domašaja kamera. U realnom vremenu i realnom prostoru, nastavlja se novinarsko istraživanje. Hala Ložionice je prazna, poda zatrpanog smećem, a ni traga oštećenoj lokomotivi. U susednoj garaži sa mnogo ulaza za vozove, mota se neka žena sa dvoje mališana, radoznalo razrogačenih očiju. NJen suprug, ona, i osmoro dece nehotimični su svedoci krađe, jer žive „tamo iza“ - žena rukom pokazuje na otvor u zidu „depoa“ koji vodi u sličnu prostoriju. NJihovo konačište lopovi nisu mogli da prođu neopaženo. „Dolazili su sedam dana, danju, sa grajferi i brusilice, ali smo mi mislili da su ti ljudi – iz Železnica“, objašnjava novinarki, baš kako je objasnila „Slaviši što zadužuje magacin“. Slaviša, ma ko to bio, kad je došao i sve čuo, na njih se ljutnuo, što nisu bolje pazili. Žena, Romkinja, ako baš mora da se naglasi, još dodaje da su kradljivci mogli biti i „Srbi, i Cigani“. „Šta su sve odneli“, pitamo, misleći da su se navedena i „još jedna lokomotiva, ručno kovani vagončić, sedam strugova i dve vertikalne bušilice“, pomenuti u medijima kao oštećeni ili ukradeni, nalazili u onoj velelepnoj ruini. „Ma, jok“, žena odmahuje glavom, i predvodi do prave lokacije, jedne od garaža muzejskog skladišnog „aneksa“. Procep u limu skriven je žbunjem, a ona korača pažljivo, da slučajno ne „zgazi na zmiju“. Tu šina više nema, poodavno su iskopane, na šta je ukazivao i sam Vojčić nadležnima, i u prvim iskazima medijima. Zahtevao je da se iz Niša pozajmi dizalica i eksponati premeste na drugu lokaciju, a niko nije mario. Gde bi tačno bilo to mesto, nije rekao. Unutrašnjost aktuelnog „depoa“ mnogo je strašnija od enterijera Ložionice, izgleda kao da je pala bomba. Gde je moglo da prođe, drveće se visoko grana, đubreta na sve strane, krova i ima, i nema. U polumraku se nazire neka čudovišna naprava, poput bojnog vozila. Iza je šćućurena slična skalamerija, čini se, nenačeta, potpuno zagaravljena. Iz trupa prve, sporne, „suecke“, štrče cevke za sprovođenje pare, brusilicom „skraćene“. Iz jedne stranice kabine fali čitav komad, dok se amputirano mesto rumeni sjajem bakra. Bakar je tako jedini željeni plen lopova, „pa najverovatnije sakupljača sekundarnih sirovina“, kako procenjuje jedan naš sagovornik, blizak raznim izvorima, i sa molbom da ostane anoniman. Dodajući da je na sličan način 90 posto imovine „Železnica“ opljačkano i da, u izboru mete, kradljivcima „pomažu“ zaposleni u ovom preduzeću. „Devastacija parne lokomotiva iz 1864, samo je vrh ledenog brega zatiranja industrijske kulturne baštine“, upozorava Rifat Kulenović, direktor Muzeja nauke i tehnike, pod čijom je strukovnom kapom Tehnička zbirka Železničkog muzeja. Takvih muzeja bilo je mnoštvo širom Jugoslavije, pri svakoj velikoj fabrici. Neke su otišle pod stečaj ili prodate, i sa njima značajne kolekcije, kao deo „stečajne mase“, Neki su eksponti odavde izuzeti, na molbu stručnjaka, i na osnovu dobre volje stečajnih upravnika, Kulenović objašnjava. Najbolje je prošao Senjski rudnik, tvrdi, u koji su uložena sredstva EU na ime rehabilitacije muzeja. Muzej vazduhoplovstva ima izuzetnu zbirku, ali „nema para da promeni prozore“. U fokusu brige industrijskih arheologa bila je ipak Fabrika šinskih vozila „Goša“, ili, po novom GOŠA FAM a. d. kao fabrika u privatizaciji, sve, dok Železnički muzej nije skrenuo pažnju na sebe „bezbednosnim propustom“, kako je Vesić presudio. „Sad se vrši istraga i Ložionica je pod 24-časovnom prismotrom“, uveren je Kulenović na osnovu dogovora sa Zavodom, Ministarstvom, Muzejom železnice, Železnicama a. d... Međutim, to su samo puste želje Kulenovića, i drugih zaljubljenika u industrijsko nasleđe, jer ni u subotu nema nikog da obezbeđuje „depo“. Lokomotiva „neprocenjive vrednosti“ i dalje je „na izvol’te“ lopovima da je dokrajče, sve čekajući da se„donesu zaključci da je neophodno da se u najkraćem roku obezbedi služba čuvanja od strane Železnica Srbije a. d. kao korisnika, kako same Ložionice, tako i eksponata“, po zvaničnom saopštenju gradskog Zavoda za zaštitu spomenika. U tom kontekstu dalekog futura, smatramo da nasleđu nećemo nauditi ako ga samo fotografišemo. „Osuđujući čin vandalizma“, nadležni u Zavodu se zalažu i za „hitnu izradu projekta vraćanja eksponata i prostora u prethodno stanje“. S druge strane, u Železnicama polažu velike nade u „izuzetne istorijske, muzejske, kulturološke i turističke potencijale“- stanice u Topčideru. Iskoristivši ih, Topčider bi postao „jedan od najznačajnijih tehnoloških muzeja u regionu“. I delom muzej na otvorenom. Međutim, da bi se to postiglo, potrebno je ne samo urediti taj do sada nespominjani prostor, već i naći način kako da se eksponati, u „prilično lošem stanju, kakvi su i dobijeni pre šest decenija, prebace u budući topčiderski centar srpske železničke istorije“, dodaju. Ako bi manevrisali tom specijalnom dizalicom (iz Niša) Ložionica bi načisto postradala. „Situacija je daleko komplikovanija nego što se predstavlja u medijima i iziskuje sveobuhvatan sistemski pristup i saradnju svih institucija pod čijom su nadležnošću eksponati“, zaključuju u Železnicama. Ložionica je sada briga Beograda na vodi koji je objekat preuzeo, bar kako kažu Železnice. Dogovori Voterfronta, sa vlasničkim udelom od 68% u luksuznom kompleksu, i čelnika Grada, jesu da „se ova zgrada, okretnica i vodotoranj, sačuvaju i pretvore u multifunkcionalni prostor“.Iz Beograda na vodi, opet, tvrde, da Ložionica nije u njihovoj ingerenciji. Dok se oni ne dogovore, da vidimo šta je još u opasnosti, kad je u pitanju kolekcija Železničkog muzeja? „Samo“ parna lokomotiva serije JŽ 11, koja je vukla i Plavi voz, a sada stoji na platou kod stare glavne Železničke stanice. I još nekoliko autentičnih putničkih vagona iz perioda između dva svetska rata, iščezlih sa naših pruga, a sada na bivšoj okretnici, kod Ložionice. A koji će, prema nezvaničnim informacijama, verovatno biti otpisani i isečeni, jer bi, prema mišljenju „stručnjaka“, njihov transport i rekonstrukcija bili neisplativi. Šta će onda biti izloženo u Muzeju na Topčideru, ma kad osvanuo? I šta će biti sa parnom lokomotivom, „sueckom“, kad joj se „prilepi“ odsečen deo, jer „počinioci su uhvaćeni“, a Železnice očekuju „da će uspeti da vrate deo otuđenih delova“. NJih će, kažu, ipak smestiti u depo Muzeja tehnike i nauke. Od tolikih depoa, da te zaboli glava, a od obećanja – da eksplodira.. Jer, da nije objavljena vest o krađi, niko ne bi ni primetio da bilo šta nedostaje, niti u kakvom su stanju narodna imovina i kulturno nasleđe.