Zločin bez kazne

Prošlo je dvadeset godina od ubistva šest srpskih mladića u pećkom kafiću Panda 14. decembra 1998. godine. O tom zločinu se zvanično još ništa ne zna. Još niko čak nije ni osumnjičen. Ali je jasno da je tadašnja vlast u Srbiji opstruirala istragu i da je ovaj zločin koristila u političkoj propagandi. Ipak, dostupni dokazi, sumnje porodica ubijenih, kao i nadležnih koji su se interesovali za istragu posle petooktobarskih promena, a na kraju i izjave sadašnjeg predsednika Srbije, sugerišu da iza ubistva Ivana Obradovića (15), Vukote Gvozdenović (16), Svetislava Ristića (18), Zorana Stanojevića (18), Dragana Trifovića (18) i Ivana Radevića (25) stoji najmonstruozniji oblik politike. I pojačavaju sumnje da su pojedinci u tadašnjoj vlasti Srbije, koncentrisani u najužem krugu oko Slobodana Miloševića, preko dela bezbednosnih službi, pre svega DB, organizovali ubistvo srpskih mladića da bi poveli propagandnu kampanju protiv Albanaca. Sadašnji predsednik Aleksandar Vučić, poslednjih godina više puta je davao izjave o zločinu. Govorio je: „Zbog onoga što se dogodilo u Pandi sve nas može zaboleti glava“, „Nema dokaza da su to počinili Albanci“, „Gotovo sam siguran šta se desilo“, „Istraga ubistva nije rađena profesionalno“, „Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili“. Čak je demantovao i najistaknutiji provladin tabloid da su za zločin odgovorne strane službe. Međutim, on do danas nije o tome razgovarao sa onima sa kojima bi morao pre svih – sa porodicama ubijenih. „Vučić je i krajem 2013. na sednici Saveta bezbednosti rekao da je za zločin u Pandi kriv Ramuš Haradinaj i OVK. Mesec dana kasnije, izvukao je iz fioke sklonjen dosije Panda i počeo da govori nešto sasvim drugo. Obraćali smo mu se od 2014. Više od deset puta, kumili i molili da nas primi i kaže šta se desilo sa našim sinovima. Nismo nikada dobili ni povratnu informaciju. A zahtevi su bili zvanično zavedeni. Sreo sam se sa Vučićem 14. novembra 2017. u Spomen-sobi kosmetskim žrtvama u Beogradu. Tu su bili sin Ratka Mladića, Veselin Šljivančanin.... Rekao je da će nas roditelje pozvati za najviše 15 dana ili ćemo dobiti pismo. Međutim ništa“, priča nam LJubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava. Dodaje da nema nikakvog državnog interesa koji je preči od istine i zbog savesti države oni koji znaju treba da kažu šta se desilo. „Naši sinovi su sigurno više voleli Srbiju od onih koji su ih ubili“, zaključuje Ristić. Zvonko Gvozdenović, otac ubijenog Vukote, kaže da se ništa nije pomerilo skoro pet godina od kada je Vučić nagovestio ko stoji iza zločina. „Toliko smo razočarani, jer država neće da rasvetli zločin. Verujemo u ljude koji vode istragu, ali to pre svega zavisi od političke volje, koje nema. Ubeđen sam 99 odsto da iza zločin nažalost stoji naša država“, kaže Gvozdenović. Lazar Obradović, otac najmlađe žrtve Ivana (15), kaže da ćutanje Vučića boli više od svake istine koju treba da im kaže. „Vučić je rekao da se sve zna, ali da još nisu prikupljeni dokazi. Valjda su se za ovih skoro pet godina stekli uslovi da se nešto nađe. Teško mi je da prihvatim da je moja država ubila moje dete, ali svaka istina nam je bolja od ovoga u čemu živimo 20 godina.“ Prema rečima Ristića, porodice ubijenih prosledile su otvoreno pismo javnosti i svim institucijama Srbije. „Pozvalo nas je Tužilaštvo za organizovani kriminal, a i primili su nas saradnici tadašnjeg direktora BIA Aleksandra Đorđevića. Saopštili su nam informacije za koje su porodice znale ili su naslućivale“, navodi Ristić. Pored Vučićevih aluzija na moguću odgovornost države za zločin u Pandi, na isto upućuju pojedini sada poznati dokazi ali i garancije koje su porodicama ubijenih dale komšije Albanci. Krenimo redom. Danas je poznato da je desetak dana pre zločina u Pandi ubijen albanski lekar Nuradin Zejnulahu, takođe u Peći, koja je tada bila pod punom kontrolom srpskih snaga. Ono što vezuje ova dva zločina su balistička veštačenja prema kojima je jedan od dvojice napadača u Pandi koristio isto oružje kojim je ubijen Zejnulahu. Zanimljivo je da su ta veštačenja, uz neke druge stvari, svojevremeno nestajala iz dokaza. Milena Radević, majka ubijenog Ivana Radevića (25), kaže za NIN da je njen sin pričao sa sinom ubijenog albanskog lekara koji je rekao da su mu oca ubili Srbi. „Pitao ga je - kako znaš, a on je odgovorio - govorili su srpski. Čula sam kasnije da su istim oružjem ubijeni lekar i naša deca. Imamo pravo da znamo istinu, valjda ćemo je saznati do kraja naših života“, navodi Milena i napominje da su joj komšije Albanci izjavili saučešće i garantovali da taj zločin nisu uradili njihovi sunarodnici. Šestostrukom ubistvu prethodile su još neke neuobičajene stvari. Državna televizija Srbije je nekoliko dana pre zločina u glavnom Dnevniku objavljivala navodno saopštenje OVK u kojem se najavljuju napadi na lokale gde se okuplja srpska omladina. Nekadašnji dopisnici TV Prištine kažu, za NIN, da su bili iznenađeni ovim saopštenjem koje je u Dnevniku pušteno dva puta zaredom, a da ni danas ne znaju kako je ono došlo u glavnu beogradsku redakciju državne televizije. Tadašnji direktor RTS, bez čije saglasnosti saopštenje ne bi moglo da se emituje, bio je Dragoljub Milanović koji je osuđen i odležao je kaznu zatvora jer je žrtvovao 16 radnika državne televizije u NATO bombardovanju. Zanimljivo je da se i pored ovakvih saopštenja neposredno pre zločina ukida policijski čas u Peći. „Pamtim izjavu Ivice Dačića, tada portparola SPS, neposredno pred napad u Pandi da je slomljena kičma terorizmu. Zatim je ukinut policijski čas i naši sinovi su rešili da se opuste, da izađu. Mi smo naivno poverovali institucijama sistema i zato smo platili najvišu cenu“, kaže LJubomir Ristić. Obradović, koji je bio u Pandi u vreme zločina, za NIN govori o večeri kada su mu ubili sina. „Vlasnik Pande je moj pašenog. Išli smo na večeru. Grad je bio sablasno pust, ali je bilo puno patrola policije Srbije. Na ulazu u grad su bili punktovi vojske. U blizini Pande je živeo predsednik opštine, pa su ispred njegove kuće bili policajci. Mladići su bili opušteni, igrali su karte na dva stola u prostoriji do vrata. Čuo sam tresak vrata, kao da ih je neko nogom otvorio i zatim dva rafala. Nisam bio u prostoriji do ulaznih vrata gde su pucali, tako da nisam mogao da vidim napadače. Meni je to izgledalo kao večnost, a trajalo je 10 sekundi...“. Obradovića su kao svedoka prvi put pozvali državni organi Srbije tek septembra 2017. i to Tužilaštvo za organizovani kriminal koje je sada nadležno za predistražni postupak. Odmah posle ubistva srpske vlasti su optužile Albance, a sa saslušanjima počelo se tek tri dana kasnije. Ristić se seća kako su vlasti vršile pritisak na porodice uoči sahrane. „Preko lokalnih vlasti su hteli da naprave politizaciju sahrane, ali mi roditelji nismo dozvolili. Rekli smo da govore mogu da drže direktor gimnazije, njihovi drugovi i poručili smo da nećemo ni P od politike. Niko iz državnih struktura nije došao na sahranu, mada je tamo bilo mesto barem tadašnjem ministru prosvete. Jedino je došao Vojislav Mihailović, potpredsednik Skupštine iz opozicionog SPO. Telegram tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića dobili smo tek trećeg dana. Pa da su ga peške donosili brže bi stigao. Sahrana je bila najduža povorka Srba na Kosovu i Metohije i predvodio je patrijarh Pavle.“ Nekoliko dana posle ubistva uhapšena je grupa od 20 Albanaca koja je u tadašnjim provladinim medijima optužena za zločin u Pandi. NJihove fotografije bile su prikazivane na državnoj televiziji uz obaveštenje da su oni ubili mladiće u Pandi. Međutim, za to nikada nisu bili optuženi, već za sitne krađe za koje su neki oslobođeni, a većina osuđena na najviše godinu dana. Tadašnji načelnik pećke policije Boro Vlahović ranije je izjavio da je obična policija prestala sa radom na tom slučaju nakon što su pripadnici Državne bezbednosti (DB) uhapsili grupu Albanaca za koje je rečeno da su organizovali i izvršili zločin u kafiću Panda. „Kada su uhapsili one obične kokošare, šta su mislili da smo mi maloumni da ćemo da im poverujemo. Imao sam veliki krug poznanika i komšija Albanaca i svi su nam garantovali da to nisu uradili njihovi. Poznajem svoje komšije Albance i nema šanse da bi se oni sa takvom tragedijom poigravali. Na primer, jedna Albanka sudija, koja je plakala za malim Zokijem, rekla mi je: ’To mi nismo uradili, a kada budete čuli ko je to uradio, budite hrabri’“, navodi Ristić. Roditelji ubijenih kažu da ih je u ime novih demokratskih vlasti primio odmah Vojislav Koštunica sa saradnicima, ali da ništa nije bilo, niti su ikada dobili povratnu informaciju. „Primio nas je i Branko Radujko, tada savetnik predsednika Borisa Tadića. Međutim, on se više interesovao za izbore u Srbiji“, navodi Ristić. Nekadašnji zamenik šefa misije OEBS na Kosovu i Metohiji Gabrijel Keler, koji je posle petooktobarskih promena bio ambasador Francuske u Srbiji, primio je porodice ubijenih samo dan nakon što su to tražili. „Neki ljudi su nas pratili veoma upadljivo dok smo svi zajedno dolazili do ambasade Francuske. Izgleda da su se neki u Srbiji plašili našeg razgovora sa Kelerom. Rekao nam je da se kod predstavnika OVK raspitivao za zločin u Pandi i da oni ni jednom rečju ni gestom nisu pokazali da su odgovorni. Ponavljali su mu da to oni nisu uradili“, kaže otac ubijenog Svetislava. Ristić se seća i da je od Vučića, još kao opozicionara, 2002. tražio neke informacije koje do danas nije dobio. „Sve porodice ubijenih, neposredno posle zločina obišao je čovek koji se predstavio kao novinar francuskog Figaroa, ali u tom listu tada nije izašao tekst. Niko se nije setio da mu tada traži akreditive. Vučića sam 2002. slučajno sreo u Palati pravde. Prišao sam mu i predstavio sam se. Pitao sam ga da li može da proveri, s obzirom na to da je tada bio ministar informisanja i da su sve akreditacije stranih novinara išle preko tog ministarstva, da li je bio akreditovan neki novinar Figaroa. Rekao mi je da će proveriti i dao mi je broj sekretarice u SRS. Zvao sam desetak puta, ali mi se nikad nije javio“, seća se Ristić. U godinama nakon pada Slobodana Miloševića, postalo je sasvim jasno da je on bio sposoban za zločine prema sunarodnicima. To je konačno utvrdila pravosnažna presuda za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi, koju su srpski sudovi potvrdili na tri instance. Utvrđeno je da je Milošević naredio ubistvo političkih protivnika tadašnjem šefu DB Radomiru Markoviću. Organizator atentata bio je Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji je angažovao neposredne izvršioce iz te jedinice. Logističku podršku pružala je vojska, preko generala Nebojše Pavkovića, a i vođe zemunskog klana su pomogle u zločinu. Zanimljivo je da je za političke atentate u odvojenim postupcima suđeno i pripadnicima DB koji su pratili žrtve, ali su oni jedini oslobođeni. Jedan od tih oslobođenih funkcionera DB Stevan Basta svedočio je na početku istrage ubistva Slavka Ćuruvije još krajem 1999. da je bio „koordinator ad hok formirane grupe“ juna 1998, koja je u DB-u bila zadužena za analizu srpske štampe, a posebno o medijskim izveštajima vezanim za događanja na Kosovu i Metohiji. Niko iz DB do danas, osim Markovića i pripadnika JSO, koji i ne potiču iz te službe, nije osuđen ni za jedan zločin. Pojedini mediji nedavno su objavljivali da su za zločin u Pandi odgovorni Milošević, Marković i Ulemek. Zoran Živković, ministar unutrašnjih poslova SRJ nakon demokratskih promena, kaže za NIN da postoji mnogo informacija da je zločin delo srpskih tajnih službi. „Dolazile su dojave da je jedna struja DB izvela taj bezumni akt da bi se stvorila negativna atmosfera prema Albancima. Nisam se bavio istragom jer to nije bila moja nadležnost. Znam da je bilo prebacivanja da li je Ulemek, Marković ili neko treći. Nijedna ozbiljna istraga nije utvrdila da je to delo albanskih terorista, a postoji puno informacija da je to delo srpskih tajnih službi. Mesto događaja, vreme i analize ljudi koji su mnogo kompetentniji od mene ukazuju da je to moguća verzija“, navodi Živković. Božo Prelević, koministar policije nakon 5. oktobra, kaže za NIN da nisu postojali dokazi ko je to uradio, ali jesu da je istraga opstruirana u Srbiji. „Prve tvrdnje su bile da su to albanski teroristi, ali nije bilo nijednog dokaza, pa ni opravdane sumnje, ni informacije da su to oni uradili. I po načinu izvršenja nije se moglo to zaključiti. Nije korišćeno oružje koje su inače koristili albanski teroristi. Tada nije moglo da se tako neprimetno kreće u Peći i da se zatim počini zločin i pobegne bez traga. U vreme Miloševića je taj zločin medijski veoma korišćen. To je bilo vreme kada su vlasti medijski koristile razne sumnjive stvari, kao na primer slučaj „Pauk“. S druge strane, istraga je praktično zaustavljena i ništa se nije radilo. Znamo iz brojnih primera da su tada istrage bile dirigovane i pod strogom kontrolom vlasti. Imamo istrage koje su detaljno vođene i gde su zaista albanski teroristi bili odgovorni za zločine. To pokazuje da su mogli da razotkriju zločin u Pandi da su imali interes“, navodi Prelević. Nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević takođe napominje da je postojala velika opstrukcija istrage ubistva u Pandi. „Tužilaštvo za ratne zločine nije vodilo postupak zbog propisa da u našoj nadležnosti nisu zločini koji nisu počinjeni u vreme ratnih dejstava. Međutim, radeći na nekim drugim postupcima došli smo do nekih informacija. Ne verujem da su izvršioci Albanci. U to vreme naoružanih Albanaca tamo nije ni moglo da bude. Očigledno je došlo do teške opstrukcije istrage sa srpske strane“, navodi Vukčević. Krug se ponovo okrenuo pa su predstavnici tadašnje vlasti već skoro sedam godina opet odgovorni za rasvetljavanje zločina u Pandi. LJubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava, kaže da su njihove sinove ubili tri puta za ovih 20 godina. „Ubili su ih 14. decembra 1998. Drugi put bilo je ubrzo nakon toga, kada su objavljene fotografije navodnih izvršioca na državnoj televiziji. Treći je pre nekoliko godina aktualizovanjem slučaja kroz Vučićeve izjave. Država Srbija je pre svega dužna našim ubijenim sinovima da odustane od propagande i pronađe krivce za zločin.“ Vučić bi bio dužan ne samo kao predsednik, već možda i više kao ministar informisanja u vladi pod Miloševićem, da barem roditeljima ubijenih otkrije svoja saznanja. U čekanju da se to desi svi smo svedoci da nerazjašnjeni zločini vode ponavljanju istih. Poslednja žrtva na Kosovu i Metohiji pala je 16. januara 2018. godine - ubijen je Oliver Ivanović. Skrivanje zločina ne može se pravdati ničim, pa ni državnim interesima. Sve se na kraju svede na jednostavno pravilo da korist od skrivanja zločina imaju samo zločinci.