Kreativni snovi

Svilara je jedna od kulturnih stanica koje su pokrenute kao deo projekta Fondacije Novi Sad Evropska prestonica kulture 2021. NJena koordinatorka je Violeta Đerković, sociološkinja po obrazovanju, aktivna u udruženju „Almašani“ koje se bavi zaštitom i promocijom kulturnog nasleđa najstarijeg dela Novog Sada – Almaškog kraja. Koordinator Svilare postala je nakon uspešne obuke u okviru edukativnog projekta „LAB for European Project Making“ koji je realizovala Fondacija Novi Sad 2021 u saradnji sa timovima evropskih prestonica kulture u Rijeci i Temišvaru. U razgovoru za NIN govori zašto je bilo neobično važno obnoviti Svilaru i dati joj novu namenu, o planovima i programima u toj kulturnoj stanici, o industrijskom nasleđu u službi kulturnog nasleđa i o planovima za budućnost. U vašoj biografiji stoji da je pretvaranje Svilare u kulturni centar bila velika želja. Zašto? Odžak stare bojadisaone, koja je pripadala jednoj od najvećih fabrika svile u Ugarskoj, poslednji je takav simbol, modernim jezikom rečeno – lendmark, industrijskog nasleđa u urbanoj zoni Novog Sada. Naspram njega stoji toranj Almaške crkve i deluje kao da ova dva simbola Almaškog kraja vode neki nečujni dijalog o vremenima koja pamte. Nakon tranzicionog tretmana industrije u ovoj zemlji, bojadisaona je postala jedan od onih opasnih mračnih budžaka koji se pažljivo izbegavaju. Sa druge strane, za nas koji smo to videli, okupljene pre svega oko udruženja „Almašani“, nosila je u sebi i živu mogućnost da postane nešto drugo. I upravo ta mogućnost, kao kontrapunkt realnosti, bila je jedna kreativna provokacija, imaginacija, izazov, utopija. Drugim rečima – san. Almaški kraj u kom se Svilara nalazi bio je prva industrijska zona Novog Sada, Svilara je bila prvi industrijski objekat i verujemo da ovako transformisana predstavlja najbolji način da vrednosti kulturnog nasleđa koje Almaški kraj nosi kroz svoj genius loci (p)ostanu žive i zbog toga je to bila velika želja koja je mobilisala i veliku kreativnu energiju. Kao sociolog, kako vidite ulogu industrijskog nasleđa u službi kulturnog? Proizvodnja nove vrednosti u svetu u kom živimo pomera se iz oblasti fizičke u sferu simboličke proizvodnje. Bez obzira na to da li ovo sagledavate kao puki fakt, ili iz kritičke perspektive, kao recimo Naomi Klajn, malo je onih koji spore da je to realnost u kojoj živimo. U tom smislu ovakva transformacija napuštenog industrijskog objekta u mesto kulture, koje je pritom nastalo iz jednog organskog procesa od dole, izražava duh vremena. Industrijsko nasleđe i simbolički, ali i krajnje realno, u kulturnoj, umetničkoj i aktivističkoj praksi, postaje poligon za razvoj novih modela interpretacije kulturnog nasleđa. Zbog toga mi je posebno drago što će jedna od prvih izložbi u Svilari biti izložba Ministarstva kulture RS koja predstavlja odabrane projekte iz čitave zemlje koji su, u Evropskoj godini kulturnog nasleđa, dobili oznaku EGKN. Svilara je, sama po sebi, svojevrsni meta-eksponat ove izložbe. Imaćemo, takođe, u decembru u Svilari i predstavnike institucija za zaštitu kulturnog nasleđa iz čitave Srbije kojima će biti predstavljen projekat „Slučaj Petrovaradin“, a mi se nadamo da će i sama Svilara biti velika inspiracija za sve njih da nešto slično iniciraju ili podrže u svojim sredinama. Kineska četvrt je još jedan veliki infrastrukturni projekat prenamene industrijskog nasleđa u kulturni distrikt. Svi zainteresovani građani će moći da vide VR prezentaciju Kineske u društvenom centru Svilare 1. decembra od 18 do 20 sati. Na neki način, i sama Svilara je prezentacija modela transformacije kojem se teži. Na doktoratu ste iz oblasti kulturnog turizma. Koje mogućnosti vidite u kontekstu Svilare i kulturnog turizma? Živimo u fluidnom svetu, da se poslužimo jezikom Zigmunda Baumana. U tom fluidnom svetu turizam je jedna od najekspanzivnijih privrednih aktivnosti, a unutar njega kulturni turizam je segment koji odgovara na potrebe novog turiste koji je zainteresovan za sadržaj i nove informacije o mestima koje obilazi, bilo fizički, bilo virtuelno. Jedan od savremenih teoretičara iz oblasti humanističke geografije Ji-Fu Tuan, čija je teorija uticala i na teorije turizma, pravi razliku između Mesta i Prostora. Prostor je po njemu apstraktna, bezlična, fizička kategorija, dok je mesto subjektivnim doživljajem i značenjima za čoveka transformisani, „oličeni“ prostor. Svilara i Almaški kraj u kom se nalazi su školski primeri ovakvih mesta koja su i najzanimljivija za razvoj kulturnog turizma. U decembru u Svilari imamo izložbu Senke i siluete autorki Anice Draganić i Marije Silađi o industrijskom nasleđu u Vojvodini. Ova izložba pruža, pored ostalog, i sjajnu građu za ono što modernog turistu zanima, na svima nama je da to na pravi način iskoristimo. Na koji način će zajednica učestvovati u programima? Svilara kao kulturna stanica je deo sektora za participaciju Fondacije Novi Sad 2021 EPK. To znači da je njena osnovna uloga iz perspektive Fondacije decentralizacija kulture i povećanje stepena učešća građana u kulturnim aktivnostima. Participativnost ima više nivoa – od veće dostupnosti kulture svima u konzumentskom smislu, do direktnog učešća u kulturnim sadržajima kroz razne community art, volonterske ili kulturne programe lokalne zajednice. Najviši nivo participativnosti je dosezanje participativnog upravljanja, što je proces koji ima svoju dinamiku i kome ćemo se svi zajedno učiti kroz razvoj kulturnih stanica. Prvi programi koje smo imali u Svilari bili su realizovani sa lokalnom školom „Ivan Gundulić“, a u njih su bili uključeni ne samo deca već i njihove porodice. Deca su prikupila stare stolice – hoklice, u to su se uključili roditelji, bake i deke, pravili su kolače i toga dana na platou ispred Svilare smo se svi zajedno pre svega lepo družili. U ovom događaju učestvovali su i studenti Akademije umetnosti, i pozorišna radionica SNP-a, i nekoliko osnovnih škola… U decembru kreću redovna okupljanja komšija u društvenom centru, kroz koja želimo da mapiramo potrebe i očekivanja lokalne zajednice i da motivišemo ljude da se direktno uključe u što više programa. Ništa bolje ne pokreće ljude na akciju od dobrog primera koji mogu da vide u svom neposrednom okruženju. Koje potencijale vidite ako govorimo o ovom kulturnom centru u kontekstu velikog projekta kao što je EPK? Svilara je realizovana zahvaljujući dobrom momentumu – u trenutku kada je Novi Sad proglašen za EPK imali ste želju bottom up i inicijativu i konkretne korake Fondacije Novi Sad 2021, te prepoznavanje vrednosti projekta od strane lokalne i svih drugih nivoa uprave. Svilara je čist sinergijski projekat. Mislim da nadilazi trenutni kapacitet naše sredine, ali na afirmativan način, kao model ka kome treba da težimo. Zbir pojedinačnih sila koje su dovele do realizacije Svilare manji je od onoga što Svilara zaista jeste, tu je nastala jedna nova vrednost koja je rezultat upravo te sinergije i svi mi pojedinačno treba malo da trčimo da bismo stigli do onoga što je zajednički rezultat. To je najdragocenija i krhka vrednost koju nosi Svilara i koju jedino zajednički možemo dalje unapređivati. U saradnji i umrežavanju vidim i mesto projekta u kontekstu EPK. Jedan od projekata koji je bio deo svečanog otvaranja Svilare „Smoking chimney“ realizovao je Nikolas Šampion, glavni producent pariskih Nuit Blanche, koji se sa velikim entuzijazmom uključio u ovaj projekat nakon što je kao predavač u okviru projekta Fondacije Novi Sad 2021 „Lab for European Project Making“ bio u aprilu u Novom Sadu. Nekada ljudi sa strane bolje sagledavaju vrednosti onoga što imamo od nas samih.