Mirovni rulet

Zalmaj Halilzad je čovek bogate i zanimljive biografije. Etnički Paštun, rođen u Avganistanu, školovao se u Libanu i Sjedinjenim Državama, gde je započeo akademsku karijeru na Univerzitetu Kolumbija, da bi se onda preusmerio na rad u državnoj administraciji - prvo u Stejt departmentu, pa u Ministarstvu odbrane. Oduvek dobar u uspostavljanju kontakata s uticajnim političkim figurama i organizacijama (u vreme dok je bio na Kolumbiji blisko je sarađivao s tadašnjim savetnikom za nacionalnu bezbednost Zbignjevom Bžežinskim, kasnije i s potonjim zamenikom ministra odbrane Polom Volfovicom; više godina će provesti i na jednom od direktorskih mesta u RAND korporaciji), u ovom milenijumu Halilzad je obavljao čitav niz dužnosti visokog profila: bio je specijalni savetnik predsednika DŽordža V. Buša i član Saveta za nacionalnu bezbednost, pa onda, redom, američki ambasador u Avganistanu, Iraku i Ujedinjenim nacijama. Poslednjih desetak godina proveo je vodeći sopstvenu konsultantsku firmu, i dočekao da ga 2017. Hašim Tači odlikuje zbog podrške nezavisnosti Kosova; da bi prošlog septembra bio imenovan za specijalnog američkog izaslanika za Avganistan. I upravo bi ta funkcija mogla da bude ona po kojoj će ostati upamćen - ali, lako je moguće, ne na način na koji bi želeo. Kao neko ko je, kako ga u časopisu Forin polisi opisuje Majkl Hirš, „tokom čitave karijere strateg američke tvrde moći s dugogodišnjim ličnim vezama s neokonzervativnim pokretom“ - dakle, uveren u američku vojnu i političku superiornost, te nužnost da ta superiornost, drugima za nauk, bude stalno iznova demonstrirana - Halilzad bi, ironično, mogao da bude onaj koji će u američko ime zapravo ozvaničiti priznanje poraza u najdužem ratu (uz onaj u Vijetnamu) koji su SAD vodile u svojoj istoriji. Jer, sve i ako nacrt okvirnog mirovnog sporazuma oko koga su se, posle šestodnevnih pregovora u Kataru, Amerikanci načelno saglasili s izaslanicima talibanskog pokreta - uz upadljivo odsustvo predstavnika legalne avganistanske vlade - jednog lepog dana i bude pretočen u zvanični dokument čijih odredbi će se talibani pridržavati (a garancija nema ni za prvo, još manje za drugo), taj sporazum bi neminovno bio viđen i kao paravan koji treba da prikrije da je Amerika u Avganistanu doživela potpuni neuspeh. Svakako ne toliko očigledan debakl, na nivou teške nacionalne traume, kao u slučaju Vijetnamskog rata; ali svejedno poraz, i time veliki udarac „kredibilitetu“ SAD kao supersile. A to nije nešto s čime bi bilo koji američki neokonzervativac želeo da bude povezivan. Šta su se američki i talibanski pregovarači provizorno dogovorili? SAD su talibanima spremne da ponude potpuno povlačenje iz Avganistana, pod uslovom da se talibani obavežu na: a) prekid vatre; b) to da delovi avganistanske teritorije pod njihovom kontrolom neće biti korišćeni kao utočište terorističkih grupa koje za metu imaju Ameriku ili njene saveznike; te v) ulazak u direktne pregovore s avganistanskim vlastima o budućem uređenju zemlje - nešto što su pobunjenici dosad izričito odbijali da učine, jer vladu u Kabulu smatraju marionetskom. Uz američko insistiranje da se o svemu ovome može razgovarati samo u paketu: „Ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno, a to sve mora da uključuje i nacionalni dijalog unutar Avganistana, i sveobuhvatno primirje“, poručio je Halilzad. U laboratorijskim uslovima, sporazum bi obema stranama trebalo da omogući realizaciju strateških ciljeva. Americi da se najzad izvuče iz sad već više od 17 godina dugog, beznadežnog rata koji se očito ne može dobiti - i koji još dugo neće biti okončan, čak i ukoliko u međuvremenu mirovni pregovori, za koje se veruje da bi mogli da potraju godinama, budu išli kako treba; a talibanima da se reše prisustva stranih trupa (i nakon što je krajem 2014. zvanično oglašen kraj vojnih operacija u Avganistanu, tamo je i dalje 14.000 američkih vojnika, te još oko 8.000 pripadnika međunarodnih snaga iz ukupno 38 zemalja). U stvarnosti, međutim, kad se u obzir uzmu brojne varijabile, jasno je da je do postizanja sporazuma još veoma dug put, tim pre što su talibani u pregovore ušli s pozicija relativne moći. Ne samo zato što je u njihovim rukama i dalje dobar deo Avganistana (procenjuje se da skoro polovina tamošnjeg stanovništva živi na teritorijama koje talibani ili u potpunosti kontrolišu, ili su na njima stalno prisutni), i što nastavljaju da nanose ogromne gubitke vladinim snagama; predsednik Avganistana Ašraf Gani priznao je u januaru da je od njegovog stupanja na dužnost 2014. zemlja u sukobima s talibanima izgubila čak 45.000 pripadnika bezbednosnih snaga. Nego i zato što su svesni da je predsedniku Donaldu Trampu veoma stalo do povlačenja američkih trupa, kako bi i na taj način svojoj biračkoj bazi demonstrirao da, je li, ispunjava obećanja. Ako, dakle, Amerikanci svejedno nameravaju da napuste Avganistan, zašto bi se onda talibani uopšte trudili da s njima sklapaju mirovni sporazum? Jasno je, stoga, da će Amerikancima biti potreban nekakav kontrabalans - nešto čime će moći da uslovljavaju talibane - kako ne bi ispalo da bi povlačenjem vladu u Kabulu ostavili na cedilu. Stvari nisu jasne ni na elementarnom nivou formulisanja stavki budućeg sporazuma. Kako da, recimo, s talibanima (i avganistanskom vladom) bude dogovoren plan procesa povlačenja stranih trupa, kad ni u Vašingtonu ne mogu da se usaglase oko toga, budući da se Kongres, bojeći se negativnih bezbednosnih i strateških efekata koje bi naglo povlačenje iz Avganistana moglo da proizvede, protivi Trampovoj nameri da odatle u što skorije vreme povuče prvo polovinu američkog kontingenta, a onda i ostatak? Talibani početak pregovora s vladom uslovljavaju prethodnim utvrđivanjem preciznog plana povlačenja i pominju da bi ono trebalo da bude sprovedeno u roku od 18 meseci nakon potpisivanja mirovnog sporazuma; Amerikanci kažu da ni o kakvim vremenskim okvirima još nije bilo reči. Koliko će toga tek biti podložno različitim interpretacijama? Slika postaje još komplikovanija kada se u nju, kao što moraju, uključe i eksterni faktori. Talibanima ne bi trebalo da padne teško da se pridržavaju onog dela načelnog dogovora u kome se od njih traži da onemoguće pristup terorističkim grupama, s obzirom na njihovo neprijateljstvo s Islamskom državom, danas glavnom globalnom terorističkom pretnjom, te na pouke koje su izvukli iz perioda kada su pružali utočište Al Kaidi i Osami bin Ladenu - što ih je, usled američke vojne intervencije, na svaki način skupo koštalo. No kako je mnogo teže osigurati da talibani posle povlačenja stranih trupa ponovo ne zavedu strahovladu u zemlji, i u američkom i u opštem interesu bi, ocenjuju analitičari, bilo da drugi zainteresovani međunarodni akteri na neki način uzmu učešća u obuzdavanju talibanskih ambicija. Tu se, međutim, otvara novi set problema. Pakistan, koji oduvek mešetari u Avganistanu i ima uticaja na talibane, a s druge strane je i američki klijent, tu bi mogao da ima ulogu za koju se ne može unapred sa sigurnošću reći da li će biti pozitivna ili negativna; a tu su i drugi regionalni igrači koji nemaju nameru da ostanu po strani, i od kojih SAD normalne odnose imaju samo s Indijom. Kada je o ostalima reč - Kini, Rusiji, Iranu, od kojih svaka ima svoje motive kad je Avganistan u pitanju - tu su, zbog stanja američkih bilateralnih odnosa sa svakom od tih zemalja poimence, izgledi za koordinirani diplomatsko-politički nastup mali ili nikakvi; što opet vodi već iznetom zaključku da će držanje talibana pod kontrolom nakon eventualnog potpisivanja mirovnog sporazuma ići veoma teško ako ga se sami talibani ne budu pridržavali. Rusija i Kina, inače, već duže vreme održavaju sopstvene kanale komunikacije s talibanima. U Moskvi je u novembru održana i konferencija na kojoj je, uz učešće Pakistana, Irana i Kine (te prisustvo jednog jedinog američkog diplomate u svojstvu posmatrača), pokušano posredovanje između talibanskih predstavnika i avganistanske vlade, ali bezuspešno: ni jedna od dve strane nije želela da se susretne s onom drugom. Uprkos vlastitom traumatičnom iskustvu s okupacijom Avganistana - koja je, po široko rasprostranjenom uverenju, predstavljala dugu, krvavu uvertiru za ono što će uslediti: raspad Sovjetskog Saveza - Rusija tako iznova pokazuje ambiciju da postane uticajan faktor tamo gde su, kao i onima pre i posle nje, sahranjeni i njeni imperijalni snovi. Čini to verovatno više da bi nervirala Amerikance nego što ozbiljno veruje da može da utiče na neukrotive talibane; kako god, to je samo jedan od nagoveštaja da će Avganistan i u nadolazećim godinama, na jedan ili na drugi način, ostati jedna od glavnih neuralgičnih tačaka globalne politike. Toj nesrećnoj zemlji, izgleda, nije pisano da nađe mir - ni sama sa sobom, ni sa svetom.