Plavi kit u „Poslednjoj šansi“

Sunčam se go golcijat u Gročanskoj, na terasi, da me suvoplaninsko sunce ne iznenadi i sprži kad, uskoro, iz prestonice krenem za Vidovo. U to, zove me moj Major iz Niša: „Zašto nema tvoje kolumne u ovom broju NIN-a?“ Tu se, odmah, setim o čemu se radi. Vlasnik tog niškog kioska pozajmio je nekom NIN na čitanje, a taj je istrgao moju kolumnu iz novina i verovatno je fotokopiranu u desetak primeraka, poslao za Belu Palanku. Štooo?! Kako što!? Pa šerif Miljko je sigurno pokupio, još ranom zorom, sve NIN-ove sa belopalanačkih kioska jer sam ga opaučio što još ne daje ostavku uprkos pravosnažnom rešenju Agencije za borbu protiv korupcije iz koga se vidi da je – lopov. Posle solarnog tretmana na terasi, pojavim se u „Poslednjoj šansi“, preplanula lica kao da sam se, pre pet minuta, vratio sa Maldiva. A, tašmajdanski žamor mladih mama u „Šansi“ prija kao talasići na južnoj strani Krita okrenutog prema Africi, gde sam se osećao prokleto usamljeno. Tako se, doduše, osećam i u „Poslednjoj šansi“. Ličim, bre, sebi na plavog kita koji peva na 52 herca, a njegovu pesmu ne mogu da čuju ni ostali kitovi, a kamoli ljudi. Zurim u skulpturu obezglavljenog Don Kihota a on me, obezglavljen, netremice posmatra, te nisam ni primetio da je za susedni sto sela neodoljiva rokerka Ana Stanić sa sinom Vukom. On, na brzinu, pojede palačinke pa, trk, odjuri da se igra sa decom. Brižna mama Ana pogledom prati sina, te joj kažem: „Ne bojte se, Ana! Ako ste mu dali ime Vuk, taj će kroz život da prolazi kao nož kroz sir!“ Ana me, sa osmehom, pogleda krupnim plavim očima i mnogo me podseća na moju sestru Jelisavetu, ali i na Bilju. Pitam je da li je, zaista, iz Špaja, a Špaj je od mog Vidova udaljen desetak kilometara?! Ana mi kaže da voli Špaj, ali nedavno su joj umrli deda i baba, pa na tu stranu ide sve ređe. E, sad, na dva kilometra od Špaja je Crveni breg odakle je Bilja Krstić, tu je i Crvena reka odakle je Bora Čorba, a tu sam, jelda, i ja, plavi kit koji, takođe, divno peva, ali, avaj, na 52 herca. A najnoviji mi je hit o caru Likiniju, i, prava je šteta što ga niko ne čuje! Čim je Ana iz Špaja iz „Poslednje šanse“ otišla, vratio sam se caru Likiniju. Bio je srpskog porekla, rodom iz Popovog polja kod Trebinja, od njega potiče i loza Nemanjića. Ali, postoji neka tajna, možda, krvna veza između Likinija i Isusa iz Ohrida. Jer, u Đedićima, pored Trebinja, postoji prvi, najstariji hrišćanski krst i to od crnog mermera iz prvog veka?!! Iz Trebinja se, maltene, vidi Dubrovnik, a stari Dubrovčani i danas pričaju da je Isus, posle raspeća, u Rimu, boravio, neko vreme, kod njih, na Lovrijencu. A iz Dubrovnika je morao da prođe kroz Trebinje jer ono je bilo raskrsnica svih rimskih puteva! K. G. Jung, moj guru iz Švice, zdušno me podržava: „Zato je car Konstantin, inače kopile cara Dioklecijana iz Splita, u bici kod Milvijskog mosta ubio Likinija, jer je ovaj bio u srodstvu sa Isusom iz Ohrida. A u tu Isusovu lozu, Konstantin nije mogao, nikako, da se udene! Zato je na Nikejskom saboru izmislio Isusa iz Nazareta i preselio prestonicu iz Niša čak na Bosfor, ne bi li se izbrisao svaki trag ohridskom Isusu!“ Iz „Poslednje šanse“, klomparam u sitne sate ka Crvenom krstu kad, u Bulevaru, sretnem Dobrilu iz Trebinja! Ona mi potvrdi priču o krstu od crnog mermera iz Đedića. Usput, kaže mi da su Jovanovići i Popovići iz Popova polja!? Ispade da sam, i po majci, odande. A moja Crna, u Gročanskoj, izlazi iz kontejnera da me teši: „Ah, moj plavi kite, badava pevaš o srodstvu Likinija iz Popova polja i Isusa iz Ohrida? I sam znaš da tu tvoju pesmu na 52 herca niko ne čuje, ni od kitova, a kamoli od ljudi!“