Ništa ni o čemu

Budući da, zbog budžetskih ograničenja, nije u mogućnosti da nabavi vremensku mašinu, ili barem kristalnu kuglu, NIN u ovom broju ne može da rezimira rezultate ovonedeljnog izjašnjavanja u britanskom parlamentu, čiji su se poslanici izborili za priliku da se, u seriji takozvanih indikativnih (neobavezujućih) glasanja, izjasne o tome kakvu verziju Bregzita preferiraju - ako uopšte ima opcije koja bi zadobila njihovu većinsku podršku - i tako potencijalno od vlade preuzmu vođenje procesa napuštanja Evropske unije. Tome posvećena sednica je, naime, upriličena u sredu, u vreme kada je ovaj broj našeg nedeljnika već uveliko bio u štampariji; čitaoci će stoga o tome znati više nego što je u vreme nastanka ovog teksta to mogao njegov autor, ili bilo ko drugi - uključujući, ako je za neku utehu, i nesrećnu Terezu Mej, koja je i ovu sedmicu započela onako kako je završila prethodnu: novim porazom, novim poniženjem. Nakon što su je prošle nedelje na samitu EU u Briselu evropski partneri isekli na rezance, odbivši njen zahtev za produženje roka za istupanje iz članstva do kraja juna, umesto toga joj ostavivši da bira između dva kudikamo kraća roka - o čemu malo kasnije - ovog ponedeljka ponovo je na Vestminsteru bio red da iznova potvrdi nemoć britanske premijerke i njene vlade. Za razliku od prethodnog izjašnjavanja pre nekoliko sedmica, kada je slična inicijativa poražena s dva glasa razlike, parlament je ovog puta, protivno željama Mejove, sa 329 glasova za i 302 protiv izglasao da, za početak, kontrolu preuzme nad dnevnim redom zasedanja, a potom možda - veliko možda, mora se reći - i nad daljim tokom dešavanja u naizgled beskrajnoj bregzitovskoj sagi. Da sve bude još gore po premijerku, prinuđenu da prizna ono što svi znaju - kako i dalje nema većinu za usvajanje njene, već dva puta odbačene verzije sporazuma s EU, za ovakvu meru glasalo je i tridesetak poslanika njene Konzervativne stranke, uključujući i troje dosadašnjih članova proširenog sastava vlade koji su podneli ostavke na te funkcije da bi na glasanju mogli da podrže ovaj predlog. Poslanici, dakle, u sredu jesu imali priliku da izraze svoje preferencije u vidu glasanja za nekoliko različitih verzija Bregzita, u rasponu od jedne krajnosti (napuštanja EU bez ikakvog sporazuma), do druge (održavanja novog referenduma); ali niti je bilo izvesno da će ma koja od tih opcija dobiti većinsku podršku, niti - budući da glasanje nije obavezujuće - postoji formalna obaveza vlade da onu opciju koja bi dobila najveću podršku usvoji kao svoju novu platformu. (Pritisak pod kojim bi se vlada našla da to ipak učini drugo je pitanje.) Izražavajući skepsu prema ovakvom pokušaju da se dođe do rešenja za izlazak iz ćorsokaka u kome se zemlja našla, Mejova je u parlamentu rekla da - neobavezujući karakter izjašnjavanja na stranu - vlada svakako ne može da se obaveže da će se saglasiti s bilo kakvom odlukom parlamenta; pogotovo ukoliko bi poslanici podržali verziju Bregzita prema kojoj bi Britanija i posle istupanja iz EU ostala u carinskoj uniji i(li) na evropskom zajedničkom tržištu. NJu i vladu na takav stav obavezuje programski dokument torijevaca iz 2017, prema kome je njihova zvanična pozicija po pitanju Bregzita da ostanak u carinskoj uniji ili u sastavu zajedničkog tržišta po izlasku iz Unije ne dolaze u obzir. Šta je ovim dešavanjima u Londonu neposredno prethodilo? Štošta, uključujući i „devedeset minuta ničega“. Tako je, iz više izvora, glasio rezime sesije na kojoj je, prošle sedmice u Briselu, Mejova svojim evropskim kolegama trebalo da objasni šta njena vlada planira da učini kako bi se izbeglo da, ukoliko parlament i po treći put odbije da podrži njen sporazum o Bregzitu, Velika Britanija Uniju napusti bez ikakvog sporazuma. Mejova nije ponudila nikakvu kreativnu ideju, nikakav rezervni plan; sve što se moglo čuti bilo je papagajsko ponavljanje kako je njen sporazum i dalje najbolja opcija. „Tri puta joj je postavljeno pitanje šta namerava da učini ako izgubi na glasanju, i nije bila u stanju da kaže. Bilo je grozno. Užasno“, rekao je posle tog sastanka londonskom Gardijanu neimenovani saradnik jednog evropskog lidera. Francuski predsednik Emanuel Makron je konstatovao kako je uoči dolaska na briselski samit procenjivao da Mejova ima otprilike 10 odsto šansi da sporazum progura u parlamentu, ali da, nakon što je saslušao, veruje da te šanse nisu veće od pet procenata. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk na to je dobacio kako mu se čini da je Makron preveliki optimista. Očajavanje evropskih partnera nad nesposobnošću britanskih vlasti da zemlju izvuku iz političkog haosa ovog puta ipak nije značilo i njihovu pasivnost. Dvadesetsedmorka je zauzela proaktivan stav i odbila da Mejovoj odobri traženo produženje roka za izlazak iz EU do kraja juna, umesto toga je suočivši s jasnim izborom. Ili će ispregovarani sporazum najzad biti usvojen, u kom slučaju će Britaniji biti omogućeno da iz Unije istupi 22. maja, kako bi imala dovoljno vremena da u međuvremenu obavi tehničke pripreme za taj čin; ili će, u slučaju da sporazum i na trećem glasanju slavno propadne, Britanija iz EU morati da istupi 12. aprila, s tim što će do tog termina imati priliku da Evropskom savetu predloži drugačije rešenje za nastalu situaciju, uključujući i opcije dugoročnog odlaganja Bregzita ili pak potpunog odustajanja od njega. Bio je to način na koji je EU pokušala da sa sebe skine svaku odgovornost za mogući debakl u vidu obostrano štetnog britanskog izlaska iz Unije bez sporazuma. Što je mogućnost koja i dalje nije isključena: iako je Mejova u ponedeljak u jednom trenutku rekla da takav Bregzit može da usledi samo ukoliko ga parlament izglasa - a izgledi da Vestminster tako nešto podrži ne postoje, jer je ubedljiva većina poslanika protiv toga - u skladu sa svojim manirom da čas tvrdi jedno, čas drugo, u druga dva navrata tokom istog istupa nije htela da potvrdi da je opcija napuštanja EU bez sporazuma definitivno odbačena. Šta je od ta dva bliže istini? Đavo će ga znati. Valjda u nekom bleferskom vodiču za političare stoji da je korisno, štaviše neophodno, i protivnike i saveznike držati u stalnoj neizvesnosti. O usputnom pretvaranju nekad respektabilne zemlje u predmet međunarodne sprdnje pisaće se u nekim drugim knjigama.