Volter brani Beograd

Predsednik Vučić rekao je da je demonstranata pred Skupštinom Srbije 13. aprila bilo sedam i po hiljada, i da su „prebrojani u glavu“. I to je, valja priznati, bolje nego da su u glavu pendrečeni, mada je za pendrečenje, ako je verovati režimskim glasilima, bilo razloga. Pre nego što je protest i počeo, Informer je objavio fotografiju „koja svedoči da su pristalice Saveza sa Srbiju spremne na sve, pa i na nasilje na ulicama, jer na protest dolaze sa velikim motkama“. I behu velike te motke koje su nosila trojica mladića na fotografiji. Veće od njih, zapravo, pa su mogle da posluže skakaču početniku za trening, možda čak i za protestni plakat, ali ko je još video protestni plakat na protestima? No vlast brine o svojim građanima čak i kada su nasilnici, pa je dala sve od sebe da se tim velikim motkama ne povrede. Privatnim prevoznicima u Kragujevcu, Čačku, Paraćinu, Ivanjici, širom Srbije, preporučila je da zbog bezbednosti u saobraćaju za Beograd ne voze ljude sa velikim motkama. Ili pištaljkama. Ili transparentima jer mogu da se odviju u vožnji i zaslepe vozača. Zato se za Beograd pošlo automobilima, što bez sumnje svedoči o jeftinom benzinu, porastu standarda i nezahvalnosti demonstranata. Ono što se nije međusobno poubijalo motkama, okupilo se pred Skupštinom da „loče pivo, zapišava drveće i uništava Pionirski park“, kako je iz minuta u minut informisao Informer. Zamislite tu scenu – sedam i po hiljada ljudi složno pije i piša u parku, snalažljivi naplaćuju pristup drveću preko reda, i protest odmah završava u Ginisovoj knjizi rekorda kao najmasovniji vandalski performans u istoriji. Ali sve je to možda samo do postojanja paralelnih realnosti, koje su baš u nedeljama pred protest opet bile vruća tema u kvantnoj fizici. Pa je tako moguće da u isto vreme u istom parku jedan čovek vidi huligane koji motkama atakuju na drveće, a drugi vidi neki fin svet koji se čak i dok pije pivo, čak i u buntovništvu, trudi da ne gazi travu, a uz taj svet decu koja „atakuju“ na ljuljaške, vrteške, kućice i ostale zanimacije. U fizičkom merenju, sve zavisi od položaja koji zauzimate, kažu naučnici, pa je normalno da se sa prozora Predsedništva vidi sedam i po hiljada ljudi, a sa ulice sedam i po, i još sedam i po, i još sedam i po... A možda imamo i jednostavnije objašnjenje. Kada igraš žmurke, i žmuriš, u osnovi postoje dva modela varanja. Ako se sakriva neko ko ti se ne sviđa, brojaćeš vratolomno „pet-deset-pedeset-sto“. Ako se pak sakrivaju devojčica ili dečak koji ti se dopadaju, i hoćeš da im daš ljubavnu prednost, brojaćeš „jedan... jedan i po... jedan i tri četvrtine...“ E sad, pošto se politika u Srba umnogome zasniva na žmurenju pred problemima, bilo je prikladno modele brojanja demonstranata preuzeti iz žmurki, ali naopako. Nakon što deca naopako porastu, pa postanu vlast ili saradnici vlasti, i treba da izbroje spontano okupljenu podršku režimu, daće joj ljubavnu prednost – „pet-deset-pedeset-sto hiljada“. Ako pak demonstrira opozicija, glave će brojati po modelu „jedna... jedna i po... jedna i tri četvrtine... sedam i po hiljada.“ Koliko god da je bilo demonstranata, koliko god da ih je progutala crna rupa ili slepa mrlja političkih vidika, delovali su kao ljudi koji znaju da problemi ne nestaju kada se sklope oči. Kartonska slova – velika, naravno, kao i motke – poručivali su „Ostavke“ sa stepeništa Skupštine.   Na istim stepenicama razvijen je transparent „Inicijativa za Požegu – jedan od dvadeset huligana“, mada, zanimljivo, niko od tih huligana nije pokazao nikakvu nameru da u Skupštinu provali. Nađeno je da skraćenica RTS znači „Robovi-taoci-sluge“, a SNS „Skroz nepoštena stranka“ ili „Smučilo nam se“. Zbog toga – „Ni Kurta, ni Murta“, poručeno je takođe plakatom. Prvi je govorio profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić. „U proteklih pet godina Srbija se intenzivno ljudski pustoši. Dok većina građana siromaši, mali broj stiče ogromno bogatstvo. Sumnjivi investitori i sumnjivi poslovi razaraju privredni i ekonomski sistem Srbije. Srbiju potresaju afere koje ova vlast proizvodi od lokalnog do republičkog nivoa. Koga god Vučić kritikuje, naziva ga ološem, izdajnikom, neprijateljem. Veliki prosvetitelj Volter je rekao ,Prestati kritikovati, znači biti mrtav’. On hoće žive mrtvace. Vi niste živi mrtvaci, vi nećete to dozvoliti, i to ste i danas pokazali.“ Milovan Jakovljević, poljoprivrednik iz Ivanjice, rekao je da srpski seljak nije bio ponižen kao danas. „Od 4.709 sela u Srbiji, 1.204 je potpuno prazno, a hiljadu još se spremilo na izumiranje.“ Jakovljević se potom retorski pitao da li Vučić namerava da pusta sela naseli migrantima, „budućim biračima“, pokazajući time još jednom večnost i uspešnost režimskog huškanja roblja na roblje. Bez obzira na to što poljoprivrednik iz Ivanjice i izbeglica iz Damaska govore istim jezikom, jezikom potlačenih, i ova vlast uspeva da ih okrene jedne protiv drugih. No ostatak Jakovljevićevog govora bio je bolji, jer je skrenuo pažnju na to da se ne buni neko razmaženo građanstvo, već razmazani, zgaženi živalj. „Trajno registrovanim traktorima menjate tablice i dodatno pljačkate već opljačkane seljake. A traktore od 40 godina voze starci od 70 godina. Da bi tuga bila kompletna, ministar poljoprivrede je Branislav Nedimović. Nedimoviću, možeš li da prebrojiš koliko si puta slagao srpske seljake? Ti i tvoja Uprava za agrarna plaćanja obrađujete zahteve preko svakog reda, sukcesivno po mestima kroz koja prolazi tvoj šef Aleksandar Vučić i njegov pokretni cirkus pod nazivom Budućnost Srbije. Vučiću, dao si pun džak para gospodinu iz ,kruga dvojke’, da ga nosa kojekude po Srbiji i tobože promoviše zadrugarstvo. Da li znate bilo koga ko je dobio taj novac, a da ne pripada režimu? To radi Milan Krkobabić, koji je pre nekoliko godina rekao ,Ko ne glasa za Vučića, neka ne čeka poštara’. E pa oni koji su ga tada poslušali, sada čekaju poštara, ali sa nekim pismom od unuka iz tuđine“, efektno je zaključio Jakovljević. Govorili su i glumac Sergej Trifunović, pisac Siniša Kovačević, vojnik sa karaule „Košare“ Vojkan Mladenović, i drugi, a potom su demonstranti pošli u šetnju. Demonstranti iz Bačke Palanke, Velikog Gradišta, Zrenjanina, Kule, Loznice, Majdanpeka, Sokobanje, Temerina... Odakle god se moglo skočiti motkom. Kolona je bila sijaset dobrih kadrova za fotografe, pogotovo kada je masa prolazila između srušenih sedišta Generalštaba i Ministarstva odbrane. Čovek se duplo oseti mlađim – em protestna šetnja, em ratni beleg. Natrag na platou pred Skupštinom, gde su govore održali lideri opozicije, prema viziji Informera našlo se tačno 3.739 ljudi, „koji ne mogu da odu jer su ubijeni od alkohola“. Ne znamo, nama su pre izgledali kao ubijani u pojam nekih tridesetak godina, ali barem rešeni da više ne igraju žmurke.