Strah sačuvao Evropu

Iako gubitnici, relativni pobednici izbora za Evropski parlament su dve ključne grupacije Evropska narodna partija (EPP) - 180 i socijaldemokrate - 145 poslanika, koje će uz podršku ili koaliciju sa evropskim liberalima (ALDE - 109) i Zelenima (69) dominirati. Proevropske partije imaju komotnu većinu od oko 500 poslanika, ali je neizvesno kakva će vladajuća koalicija biti. Populisti, evroskeptici i krajnja desnica su ojačali ali ne dovoljno da bi imali mogućnost stavljanja veta ili direktno oblikovali agendu parlamenta. Uz Italiju (58 odsto), Velika Britanija (45 procenata) i Francuska (36 odsto), članice iz centralne i istočne Evrope Slovačka, Bugarska, Poljska, Češka i Mađarska glasale su za desnicu, ali u rasponu od 29 do 62 procenta. U Velikoj Britaniji Bregzit partija je dominantni pobednik sa 28 poslanika. Konzervativci su drastično kažnjeni zbog farse oko Bregzita, ali i laburisti zbog ambivalentnosti i mlake podrške ostanku u EU. Veliki skok su napravili liberali zbog podrške EU (sve tri grupacije takođe 28 poslanika). Očito je da EU izbori nisu bili referendum o migracijama, niti oštra podela na levicu i desnicu, pa ni odmeravanje proevropske i nacionalističko-populističke orijentacije, već suočavanje sa dramatičnim pesimizmom Evropljanja, što ukazuje na strukturalne probleme, dezorijentaciju i opšte nezadovoljstvo. Inicijalno, prejaka i bučna antimigraciona kampanja populista zaplašila je građane, pa se pojavljuje teza da je strah sačuvao EU. Strah od radikalne desnice i nesposobnosti ključnih partija da uspešno i pravedno vode Uniju. Radikalna i evroskeptična levica nije zainteresovala glasače i prošla je neopaženo. Ali su zato Zeleni (odnosno koalicija od 30 raznorodnih partija i grupacija) veliki dobitnik koji će aktivno uticati na agendu parlamenta. Iako su partije prilagođavale kampanje lokalnim prilikama i rivalima, ipak su neke metateme dominirale. Najpre je tu reč o Bregzitu koji je u očima same EU postao zabava i cirkus, ali je i proizveo novi paradoks: jačanje Unije među drugim članicama. Javno mnjenje odobrava odlučnost, principijelnost i umešnost evropskih pregovarača, a pre svega Mišela Barnijea. Procene konsekvenci izlaska Velike Britanije iz EU zabrinule su građane i ukazale na važnost evropskog kišobrana. Za Veliku Britaniju Bregzit je razotkrio i tragikomičnu nesposobnost oko dogovora, kao i nepomirljive stavove i interese, rizike i troškove. Britanija ostaje oštro podeljena zemlja i nakon ovih izbora za koje se verovalo da se neće ni dogoditi i poraza Konzervativne stranke. Masovnim glasanjem za Bregzit partiju data je (neplanirana?) podrška Najdželu Faražu da pripremi i dizajnira nove nacionalne izbore. I nove podele. Za holandskog političkog analitičara Kas Mudea, populisti su ipak samo drčna i veoma glasna manjina. I nije ideologija ili njihova nezaustavljiva snaga to što ih već poodavno dovodi do moći. Toga ne bi bilo bez podstreka i spremnosti na saradnju desnog centra, evropskih narodnih partija, ali i Trampa i Putina. Analitičari, međutim, upozoravaju da je evropska desnica veoma razjedinjena, ideološki, programski ili zbog rivalstva lidera. Sada ujedinjenje izgleda malo verovatno. Ovog proleća nijedna populistička partija otvoreno ne zagovara izazak iz EU, već započinje tiha promena stava prema EU: ne rušenje, napuštanje, već promene iznutra. Jedna od tema koja je dominirala kampanjom bilo je migrantsko pitanje. Nakon eksplozije migrantske krize 2015, dolazi do stabilizacije broja ilegalnih migranata na nešto više od 100.000 godišnje, što je oko proseka pre 2014. godine. Ovakvi rezultati ostvareni su u saradnji sa Turskom, te libijskim i grčkim vlastima. Velika sredstva, prisustvo različitih evropskih agencija i njihova logistika su na granicama tih zemalja zaustavili talase izbeglica. Razložni analitičari smatraju, međutim, da ovaj tehničko-represivni pristup ne deluje ubedljivo, pogotovo jer većina ilegalnih migranata dolazi iz Sirije, Avganistana i Iraka, kao i iz nestabilne Afrike. Za evropske populiste, naravno, ovi rezultati nisu važni, pa su i dalje propagirali mere i politike u skladu sa svojom agendom, a posebno naduvavanjem priča o nasilju i zločinima izbeglica, kao i o arabizaciji Evrope. Države centralne i istočne Evrope, članice Unije, žestoko su reagovale na izbegličku krizu i prenaglašavale opasnosti od izbeglica. Ubrzo su, međutim, shvatile da ilegalne izbeglice vide samo na televizijskim ekranima kako pokušavaju da uđu u EU, a da su one bile samo tranzit na njihovom putu ka krajnjem odredištu, zapadnoevropskim članicama Unije. A onda i neočekivano, umesto imigracije, važna tema postaje emigracija njihovih građana u EU. Procene su da je 3,4 miliona Rumuna u drugim zemljama Unije, da je Bugarska izgubila blizu dva miliona stanovnika i da je više Mađara napustilo zemlju od ulaska u EU, nego što je bilo izbeglica 1956. godine nakon sovjetske vojne intervencije. Da zaustavljanje emigracije postaje važno svedoči i jedan groteskni primer. Čak oko 50 odsto anketiranih u nekim zemljama centralnoinstočne Evrope je podržalo predlog zakona koji bi zabranjivao dugotrajnu emigraciju svojih građana u druge zemlje. Nije teško zaključiti da se svet u poslednje dve decenije zaista promenio, kao što je postalo vidljivo da Evropa više nije centar planete, već i da EU postaje poprište uticaja, intervencija i sukobljavanja velikih sila. Rusija u svojim planovima da ponovo bude ključni globalni akter krši međunarodne zakone i širi svoj regionalni uticaj. Kina se uključuje u globalno i strateško nadmetanje i promoviše alternativni internacionalni model. A SAD su izabrale da štite svoje interese unilateralnim akcijama i pritiskom. Kako, dakle, odgovoriti na ekonomsku moć Kine, mešanje i uplitanje Rusije (Ukrajina) ili na američki monopol u digitalnim servisima. Mišel Barnije se zalaže da EU gradi kolektivni suverenitet, kao i jasne strategije u spoljnoj politici, ekonomiji i trgovini, digitalnoj tehnologiji i zaštiti prirodne okoline. Ukratko, zaustaviti dominantni pesimizam koji poručuje da ne postoji alternativa. Već odavno je vidljiva ruska podrška krajnjoj desnici i populistima: ideološka, strateška i novčana. Svrha je širenje antievropske i anti-NATO propagande i uticaja, kao i blokiranje ili preusmeravanje Evropskog parlamenta u skladu sa ruskom geopolitičkom strategijom. Deluje se kroz prijateljske partije, mreže civilnog društva, vlastitim državnim i društvenim medijima po principu „zavadi pa vladaj“. To se ponekad svodi na prosto iritiranje, ali i na demonstriranje svoje prisutnosti i uticaja. Radikalna desnica u Putinu vidi uzor za svoje ideje i programe jer je „(po)vratio mrtvu zemlju u život“? Mnogi ih u EU vide kao Putinovu petu kolonu i javno ukazuju na direktnu novčanu pomoć ili kredite koji direktno ili posredno stižu iz Moskve. Rastom kineske ekonomske moći pojavila se inicijativa za dubljim trgovinskim i institucionalnim povezivanjem SAD i EU. Ukrajinska kriza, snabdevanje naftom i gasom dali su impuls ovom projektu. Unija je bila ambivalentna u strahu da će biti samo mlađi partner u ovom savezništvu, dok se u krugu evroskeptika pojavljuju snažni i organizovani otpori. Dolaskom Trampa za predsednika Amerike stvari se menjaju. Započinje trgovinski i carinski sukob sa Kinom. I EU je izložena pritiscima (carine) zbog velikog američkog trgovinskog deficita, a posebno finansiranja Severnoatlantske alijanse. Povlačenje iz međunarodnih sporazuma potvrđuje da Tramp ne oseća obavezu i odgovornost prema starim saveznicima. Upravo suprotno, on počinje i da flertuje sa italijanskim vicepremijerom Mateom Salvinijem i mađarskim premijerom Viktorom Orbanom. Američki predsednik ima puno razumevanje za Bregzit i vidne simpatije za Bregzit stranku. Uvodi protekcionizam, ali i unosi nepredvidljivost i ne vidi EU kao strateškog saveznika, već više „kao lopova koji krade naše poslove“. Nije u pitanju samo ekscentrični Tramp, već i promena stava važnih grupa i delova establišmenta. Recimo, mediji obaveštavaju da „hrišćanski fundamentalisti, bliski Trampu“, šalju milione dolara radikalnoj desnici kao podršku u evropskim izborima. Stiven Benon, bivši Trampov strateg, i njegova fondacija iniciraju globalnu desničarsku alijansu čiji bi uspeh na evropskim izborima bio veliki podstrek za Trampov reizbor 2020. godine Nedavna anketa britanske agencije za istraživanje javnog mnjenja, koja je sprovedena u 14 zemalja koje imaju 80 odsto poslanika u EP, otkriva veliki pesimizam među građanima Unije. Većina smatra da EU može da se raspadne za 15-20 godina, dok 20-25 procenata misli da je mogući rat unutar EU. Ipak, 92 odsto smatra da bi svi bili na gubitku propašću EU. U temeljima pesimizma navode strah od nacionalizama, neizvesnost zbog klimatskih promena, kao i ekonomsku nesigurnost. Veoma značajna promena tiče se i izbora predsednika Evropske komisije. Grupa sa najvećim brojem poslanika sada određuje kandidata. Ali sada u novom fragmentovanom parlamentu, pitanje konstituisanja većine je otvoreno. Ima i glasova koji se zalažu da se predsednik EK ne bira iz pobedničke krovne grupe. Prigovori su, na primer, da je Manfred Veber iz EPP praktično nepoznat i da nije direktno biran. Tako, uoči samih izbora, Emanuel Makron izjavljuje da bi Mišel Barnije bio pravi izbor. Evropski parlament polako jača svoju institucionalnu poziciju. Ali i dalje lokalni izborni zakoni i procedure regulišu evropske izbore. I dalje nacionalne partije nominuju kandidate i još uvek nema samorodnih panevropskih stranaka. Istina je da se pojavljuju transnacionalne liste (Volt, DIEM27 - Evropsko proleće), sada uglavnom simbolično, ali možda 2024. budu realna snaga. Direktni izbori za Evropski parlament prvi put su održani 1979. godine. U periodu 1978-1994, prosečna izlaznost bila je oko 60 odsto. U 2009. taj procenat je pao na 43, što se ponovilo i 2014, dok ove, 2019. dolazi do vidljivog porasta – 50,5 odsto. Na mogući porast izlaznosti ukazivale su i nedavne ankete. Prema Evrobarometru u proleće 2019, oko 68 odsto ispitanika smatralo je da je članstvo u EU njihovim zemljama donelo dobrobiti. Oko 50 procenata je mislilo da EU ne ide u dobrom pravcu, ali zato njih 61 odsto smatra da populisti i radikalna desnica nisu rešenje. Demokratski deficit EU postaje opšte mesto, a kao razlozi se navode kompleksna regulativa, difuzna moć odlučivanja, ali i da nacionalne vlade u stvari odlučuju, posebno Nemačka, kao i nedostatak političkog i kulturološkog identiteta Unije. To otvara bar dva ozbiljna problema. Prvo je smisao izbora u odsustvu evropskog demosa, dakle evropskog javnog mnjenja i panevropskih partija. I drugo, jesu li zaista briselske institucije okrenute isključivo sebi. Poznati istraživač Kas Mude ukazuje i na jedan temeljni paradoks: evroskeptički konsenzus postoji na nivou masa, dok će evrofilski konsenzus nastaviti da dominira među elitom. Koga zastupaju poslanici EP? Interese EU ili svoju krovnu partiju? Ili su ove prilično veštačke tvorevine pa nastaju nove ili se menjaju stare. To će se dešavati i u novom sazivu. Prepreka su i pravila - da se formira nova poslanička grupa potrebno je najmanje 25 poslanika ali i da dolaze iz najmanje sedam zemalja članica. Evropski narodnjaci i socijaldemokrate stvorili su posleratni konsenzus, a iz njega su proizašli evropski socijalni model, ali i Evropska unija. Nakon urušavanja socijalizma, nestalo je i kolektivnog idealizma i došlo do urušavanja političkog centra koji su oličavali i održavali narodnjaci i socijaldemokrate. Pojavio se radikalizam levo i, posebno, desno, kao i mnoštvo socijalnih pokreta sa specifičnim i atraktivnim agendama. Ukratko, podriveno je poverenje u vodeće partije, ali i u demokratiju. Do sada su građani Unije većinski i lojalno glasali za dve tradicionalne grupacije, ali ovog puta su im delimično uskratili glasove. Koje će biti posledice, ostaje da se vidi. Izglasano nepoverenje austrijskoj vladi Austrijskom kancelaru Sebastijanu Kurcu je, dan nakon izbora za EP, u nacionalnom parlamentu izglasano nepoverenje, nakon što se ranije ovog meseca koalicija njegove Narodne partije (OVP) s ekstremno desnom Slobodarskom partijom (FPO) raspala zbog skandala u koji je umešan sad već bivši lider FPO i vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe. Nepoverenje je izglasano glasovima glavne opozicione Socijaldemokratske partije (SPO) i FPO. Vanredni izbori bi trebalo da budu održani u septembru, a zemlju će u međuvremenu voditi ekspertska vlada. V. M.