Rušenje Sakašvilija

Trinaest gruzijskih opozicionih partija (i šezdeset hiljada gromko kličućih demonstranata, njihovih pristalica na protestnom zboru nedavno u Tbilisiju), izdiktiralo je predsedniku te zemlje Mihailu Sakašviliju ultimatum – nudeći mu 24 sata vremena da odgovori zahtevu i objavi odstupanje s dužnosti šefa države. U protivnom, obećane su mu demonstracije, kojima bi bio prisiljen da to učini, ali u možda manje povoljnim okolnostima! Sakašvilijev bivši oponent na predsedničkim izborima (januara 2008) Levan Gačečiladze nazvao je svog vladajućeg rivala Judom nacionalne politike. „Mi nemamo drugog izlaza nego da ovde budemo sve do kraja, a to je dok se Juda gruzijske politike ne povuče!” (s funkcije), uzviknuo je Gačečiladze. Masa ljudi, prispelih pred zgradu parlamenta, uzvratila je glasovima burnog odobravanja. „Današnji dan je dan referenduma Gruzije!”, doviknuo je sa iste tribine i Irakli Alasanija, donedavno ambasador Gruzije u Ujedinjenim nacijama, a sada prebeg iz Sakašvilijevog tabora u redove oponenata režima. Na reč „referendum”, šuma uvis podignutih ruku trebalo je da pokaže da demonstracije već jesu jedno takvo, „referendumsko” izjašnjavanje. Gačečiladzeovo „da budemo ovde”, podrazumevalo je pritisak na vladara masom naroda na ulicama – već poznatim instrumentom „prevrata bez krvi”, kome se (u različitim zemljama) do sada pribeglo u bar tri uspele „demokratske revolucije”, uključiv i onu sa simbolom crvene ruže, 2003. u Gruziji. Na njenom talasu je do visoke vlasti u zemlji uzdignut taj isti, proamerički nastrojen Sakašvili. Wemu se sada zamera zbog navodno potpune kontrole nad medijima i uticaja na sud. Ali u korenu tog tako ispoljenog nezadovoljstva ipak je optužba za nedavni, olako poveden a onda izgubljen rat – avgusta 2008, s Rusijom. Opozicija okrivljuje predsednika za neodgovoran i krajnje nedržavnički postupak. Prigovara da je Sakašvili nesmotreno utrčao u rusku već spremljenu mišolovku i (isprovociran iz Južne Osetije) Gruziju uvalio u nepotreban sukob. Cena poraza je sada visoka. Rusija je pribavila opravdanje za svoje vojno prisustvo u Abhaziji i Južnoj Osetiji, te nekadašnje autonomne republike iskoristile su priliku i sebe proglasile nezavisnim, a mogućnost Gruzije da se ponovo objedini, čini se neverovatnijom nego ikada. Kratki rat lišio je Sakašvilijev brod brojne posade. Zurab Nogaideli, bivši premijer i bivši ministar finansija, objavio je prelazak u opoziciju, ogorčen „ogromnom greškom” šefa Gruzije. Nogaideli je jesenas bio već četvrti tog ranga. Pre njega, Sakašviliju je okrenula leđa Nino Burdzanadze, nekadašnja predsednica parlamenta i jedna od predvodnica gruzijske „revolucije ruža”. Burdzanadze se povukla iz vlasti prethodnog proleća. Međutim, „posle avgusta” objavila je povratak u politički život, ali na pozicije protiv Sakašvilija. Novi u logoru opozicije su takođe Salome Zurabišvili i Irakli Okruašvili, nekadašnji šef diplomatije i bivši ministar odbrane, doskoro u dobrovoljnom izbeglištvu u Parizu. Okruašvili i Sakašvili, svojevremeno bliski lični prijatelji, sukobili su se 2006, posle optužbi onog prvog da je Sakašvilijeva vlada upletena u korupcionaške aktivnosti i čak u jedno ubistvo. Prošle godine bivši šef odbrane je osnovao svoju partiju (Pokret za ujedinjenje Gruzije) i najavio skori povratak iz Francuske. Poslednji koji je u vrlo kratkom periodu pružio korak u stranu bio je Solzar Subari, javni pravobranilac, čija je septembra formirana partija nazvana Javnim pokretom za slobodu i pravdu. Pokret za slobodu i pravdu skrojen je kao politički krov, pogodan da pod njim pronađu mesto i nevladine organizacije a i svi stranački neudomljeni, mada Gruziji poznati delatnici, pojedinci. Gruzijska scena deluje „usitnjeno”, ali prelazak figura vlasti među figure opozicije, još jesenas je ohrabrio posmatrače na zaključak da se „iza brda” gradi neki novi antisakašvilijevski politički front. Širi od onog koji se protiv njega podigao novembra 2007, uz zahteve da šef države proveri poverenje naroda, sazivajući predsedničke izbore. Takvi izbori su održani (pod pritiskom Zapada); međutim, okončani su s još jednim mandatom Sakašvilija, sada s rokom do 2013. godine. Ipak, političari kakav je Nogaideli „u stanju su da predosete da su Sakašviliju dani na vlasti odbrojani”, citirani su dobro upućeni u lokalne stvari. Takav njihov utisak mogao je biti podstaknut i ponašanjem tzv. međunarodne zajednice, Evrope, SAD i Rusije. Izbori su izbori, ali rat je proizveo nove okolnosti. Teško je zamisliti malenu Gruziju koja uopšte ne sarađuje s Rusijom. Potrebno je, posle svega, uspostaviti kontakt i početi neki razgovor s Moskvom – a Medvedev i Putin ne žele ni da čuju za Tbilisi, dok je tamo na vlasti „pudla Amerike”, Sakašvili. I u Evropi i Americi je utihnula ona nekadašnja retorika naglašene podrške predsedniku Gruzije. Čini se, naprotiv, da je Sakašvili u sve većoj meri glavobolja, a sve manje deo nekog eventualnog rešenja, prikladnijeg priželjkivanim boljim odnosima EU i SAD sa Rusijom. Za razliku od 2007, kada je protiv oponenata izveo policiju, uveo vanredno stanje i dopustio policiji da primeni silu, šef Gruzije je ovoga puta nastupio kao poznavalac japanskih i kineskih borilačkih veština – kojima se protivnik destabilizuje silinom sopstvenog zamaha. Time, što mu se izmiče direktan otpor. Umesto da grdi, Sakašvili je bezmalo pohvalio demonstracije. Zašto da ne, pravo građana je da time izražavaju svoje političko mišljenje, neka samo produže! „Ja sam se sa takvim ultimatumima suočavao na svaka dva meseca, tokom pet godina. To je normalan deo gruzijskog političkog pejzaža. Gruzijska demokratija pokazala je juče svoju zrelost. Imati demonstracije bez incidenata je veliki korak napred”, izjavio je reporterima. Štitovi, pendreci i gumena zrna policije, obično su dragocen argument pri ukazivanju na „dušu i karakter” nekog nedemokratskog režima. Takav argument može ponekad podići na noge i održati na okupu protivnike „nedemokratskog režima”. Sada se postavlja pitanje: imaju li Sakašvilijevi rivali nešto drugo, i šta, čime bi održali energiju pritiska „masom na ulicama”? Mogu li materijalizovati kaznu paralizom Gruzije?