Topla zima

Hajde da ne kažemo da je ovo bila slaba godina za srpski roman. To se već raščulo. A situacija krize je ionako naša svakidašnjica. Hajde da kažemo kako je produkcija romana i dalje nesrazmerno velika, a njihova književno-umetnička vrednost srazmerno nevelika. Hajde da kažemo da je ove godine u srpskoj književnosti najviše najboljeg dala pripovetka, priča. A ne poezija. A pogotovo ne roman.

U savremenom romanu, prenaseljenom ostrvu koje populaciono raste, vidna je obnova priče. Obnova stvaralačkog poverenja u čisto, narativno pripovedanje. To je, na tematskom planu, pred čitaoca izvelo sliku situacije širokog polja neposredne savremenosti i nešto dalje prošlosti. A potom je, takvom tematskom izboru u gradnji slike sveta, motivisano saobražavana čitava lepeza stvaralačkih postupaka. I to od onih koji se iscrpljuju u angažovanom, humornom i ironijskom komentaru i grotesknom i fantastičkom preobraženju, do onih koji su okrenuti istoričnosti, socijalno-političkoj zanimljivosti i aktuelnosti sižetiranih događaja. A na različita metafikcijska variranja i oscilovanja između referencijalnih tema, naši su čitaoci odavno naviknuti. Kroz njih oni mogu da raspoznaju stvaralačko aktiviranje različitih strategija (post)modernizma - još živih u našoj živoj književnosti. Nema, dakle, ničeg epohalno novog, ni velikog, u savremenom srpskom romanu. Nema, eto, ničeg velikog u našem savremenom romanu, ali ima lepih novina, malih kreativnih pomaka, značenjskih prodora i pribira. Jednostavno: ima smisla i lepote. Ima vrednosti. A te vrednosti nisu sasvim male, uzgredne i beznačajne. One su potvrda vitalnosti žanra, koji se često meša i pretapa sa drugim žanrovima u kojima se može lepo pričati. Ali su, istovremeno, one potvrda i kreativne upornosti i umeća u nastojanju da se osvoji sopstveni glas; prepoznatljivo mesto i ugled u brojnoj familiji romansijera. Živ je naš roman. Živ!

A šta je to zanimljivo, neobično, dobro? Čudno je i zanimljivo, čak simptomatično, to da nema dobrog romana koji je, uoči njegove stogodišnjice, posvećen Velikom ratu. A neobično to da su neke premijere baš uspele. Takvi su romani: Julijana Tamaša, Miloša Živkovića, Gorana Gocića. I to je dobro i potencijalno najbolje ove godine. Ovo je bila godina dobra za nove romansijere.

Ali su ove godine zanimljive i valjane romane napisali i: Vladislava Vojnović, Slobodan Vladušić, Mileta Prodanović, Gordana Ćirjanić, Miloš Latinović, Dragan Jovanović Danilov, Sonja Atanasijević, Milovan Stanković, Srđan Srdić, Berislav Blagojević...
Opet čitavo tuce romana koje vredi čitati. I to neke zbog idejne i ideološke vrednosti njihove fikcijske projekcije: uspelog zahvata u bilo svakodnevice, uverljive priče i retoričkih partija i obrta, druge zbog morfoloških inovacija i varijacija, fragmentarnih jezičko-stilskih uzleta, mislenog uopštavanja, humornih proseva, poetskog usijanja... Tek, uz malo dobrog nastrojenja i ova zima, svemu uprkos, može da postane zima našeg čitalačkog zadovoljstva. Neka, onda, i bude tako.