Srbija na posmatranju

Nije, dakle, bilo onog strašnog ultimatuma Moskve koju je, uoči posete Aleksandra Vučića Dmitriju Medvedevu i Vladimiru Putinu najavljivao Vladi blizak tabloid. Naprotiv - umesto „velike drame“ i „ultimatuma, teških uslova i prilično nezgodnih zahteva Rusije prema Srbiji“ javnost je obradovana još jednom najavom svetle budućnosti. Razlozi za sumnje u mogućnost dugog opstanka aktuelne srpske politike „i Evropska unija i Rusija“, ipak, time nisu obesmišljeni. Ništa novo: navikli smo da se iza svakog brda na koje se uspinjemo valja potencijalna oluja, pa odatle i oprez u tumačenju svake dobijene dobre vesti. A trebalo bi, valjda, da je dobra vest najava dolaska Putina u Beograd do kraja godine, koju je Vučić protumačio kao dokaz dobrih odnosa dveju zemalja. Dobra je vest i premijerovo zadovoljstvo rezultatima posete, u koje spada i potpisivanje ugovora sa ruskom stranom o izgradnji Južnog toka, kao što su dobro zvučale i poruke moskovskog domaćina. Baš kao što je prethodno i iz Berlina stigla dobra vest, nakon Vučićevog susreta sa kancelarkom Angelom Merkel, takođe obeleženog obostranim pohvalama. Strepnju da je „drama“ najavljena sa ovlašćenog mesta ipak samo odložena, podgreva, međutim, neobičan intenzitet susreta beogradskih zvaničnika i važnih ljudi sa dva pola aktuelnog neproglašenog hladnog rata. Na izreku o travi koja strada kad se slonovi tuku neprijatno asocira i čudan tajming skorašnjih poruka Vašingtona Beogradu. Tako je čestitka potpredsednika SAD DŽozefa Bajdena povodom formiranja vlade Vučiću stigla sa skoro dva meseca zakašnjenja, ali baš uoči dolaska Sergeja Lavrova u Beograd. Onda je predsednik Barak Obama saučešće zbog žrtava poplava uputio takođe sa priličnim zakašnjenjem, ali taman uoči premijerovog puta u Moskvu. Samo dan nakon što se Vučić vratio iz Rusije, u Beograd je, prema najavama koje su postojale u vreme pripreme ovog broja NIN-a, stigla delegacija nemačkog Bundestaga na čelu sa Andreasom Šokenhofom, istim onim koji se srpskoj javnosti predstavio iznošenjem čuvenih nemačkih očekivanja od Srbije u sedam tačaka. Bilo je to, doduše, u vreme vladavine Borisa Tadića, pre nego što je uspostavljena neočekivano tesna veza Vučićeve Srbije i zemlje koju ona „želi za saveznika“ – Nemačke. U vreme pripreme NIN-a nije se o poseti nemačkih parlamentaraca znalo ništa više od najave da će se tokom susreta sa predstavnicima srpske vlade i opozicije razgovarati o „putu Srbije ka EU, daljoj primeni sporazuma između Beograda i Prištine, kao i o privrednoj situaciji u Srbiji“. Znalo se, međutim, da je ona deo intenziviranog procesa komunikacije Beograda i Berlina, tokom koje je, u poslednjih mesec dana, zabeležena Vučićeva poseta kancelarki Merkel i održavanje nemačko-srpskog foruma na temu „Novi početak prema Briselu – Srbija na putu ka EU“, koji su otvorili premijer Srbije i šef nemačke diplomatije Frank–Valter Štajnmajer. A objavljena su i brojna analitička tumačenja srpskih nastojanja da se uspešno nosi sa aktuelnim istočno-zapadnim igrama na ovdašnjem rovitom terenu, među kojima je jedno od zanimljivijih dao Bodo Veber, analitičar Veća za demokratizaciju politike iz Berlina. Veber, naime, govori o „maloj nervozi u Berlinu“ koju je stvorila „paralelna diplomatija Srbije“, pod kojom podrazumeva posetu Vučića Berlinu u isto vreme dok u Beogradu boravi beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, ili dolazak u Beograd predsednika parlamenta Rusije Sergeja Nariškina, ubeleženog na listi ruskih funkcionera kojima je zabranjen ulazak u EU, u isto vreme sa posetom evropskog komesara za proširenje Štefana Filea. Veber misli i da je o toj „nervozi“ Vučić morao čuti tokom posete Berlinu. „Mislim da će Nemačka i druge zemlje EU pomno pratiti šta Srbija radi. Tačno je da neke članice EU imaju bliske veze sa Rusijom. Slovačka i Bugarska su stoprocentno ovisne o ruskom gasu i to Evropskoj uniji stvara velike probleme. Brisel nema interesa da sebi stvara još jedan problem u vidu još jednog budućeg člana EU koji je energetski sto posto ovisan o Rusiji“, rekao je Veber za Radio Slobodnu Evropu. Potezi zvanične Srbije u fokusu su još jedne lupe – moskovske. Zvanično je to u utorak potvrdio Putin, doduše u obećavajućem tonu najave razvoja trgovinsko-ekonomskih odnosa. Da li bi, tako posmatrana s dve strane, Srbija mogla da uđe u ulogu onog umiljatog jagnjeta što dve ovce sisa? Vladimir Trapara iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu sklon je da u aktuelnom razmeštanju karata vidi šansu. „Srbija ima idealnu poziciju, kao Finska u vreme Hladnog rata kada se nalazila u sferi sovjetskog uticaja, ali je uspela da sačuva nezavisnost izbegavajući poteze u spoljnoj politici koji bi iritirali Moskvu, Srbija bi to isto trebalo da radi prema Zapadu – da ga ne iritira. To je ideja i to za sada uspeva“. I Boris Varga, novinar i politikolog, poznavalac prostora bivših sovjetskih republika, takođe kaže da „politički pragmatizam Beograda, koji se sastoji u sedenju na dve stolice, kratkoročno i srednjoročno može da da rezultate za Srbiju“, ali i dodaje da bi dalekosežno, Srbija trebalo da se decidiranije opredeli oko EU ili Rusije. A šta ako se iz faze „Srbija na posmatranju“ pređe u fazu „Srbija pod pritiskom“ i da li takav razvoj valja očekivati? Trapara kaže da postoje pritisci da se Srbija svrsta na stranu Zapada, ali ne i pritisci od strane Rusije. „Tu postoji asimetričan odnos. Na jednoj strani je sama Rusija, koja ima problem da zaštiti svoju sferu uticaja, između ostalog i u Ukrajini. S druge strane je moćni konglomerat zemalja. Jasno je ko tu može da vrši pritisak. Ono što Rusija može da uradi jeste da obezbedi svoje ekonomske interese u Srbiji, da osigura izgradnju Južnog toka u situaciji kad su se sve druge zainteresovane zemlje složile da ostanu na tom putu“, kaže, uz ocenu da je Rusija politički zadovoljna stavovima koje Srbija ispoljava u odnosu na ukrajinsku krizu. „Zapad vrši manji ili veći pritisak na Srbiju da se svrsta u antiruski front, ali taj pritisak nije toliki da ga Srbija ne bi mogla izdržati. Srbija nije toliko značajna zapadnim zemljama u njihovom obračunu sa Rusijom. Neće mnogo izgubiti ako se Srbija ne pridruži njihovom stavu, niti će mnogo dobiti ako se pridruži“, kaže Trapara. „Zapad razume ambivalentnu politiku Beograda prema Ukrajini, koja se ogleda u podršci teritorijalnoj celovitosti Ukrajine, ali ne uvođenju sankcija Rusiji i to će tolerisati do neke tačke“, kaže Varga koji procenjuje da bi se do te tačke moglo doći ako konflikt u Ukrajini potraje duže. U tom slučaju, Srbija bi mogla doći u poziciju da bira i da, ako zaista želi u EU, mora da se približi njenom stavu. „U podeli Evrope na sfere interesa, Ukrajina je sfera Rusije, što znači da je Zapad ušao u sferu interesa Rusije. Mi smo u sferi interesa Zapada, pa, ako Rusija želi da vrši pritisak na Zapad, mogla bi da se koristi prisustvom na Balkanu“, kaže Varga, objašnjavajući da će rešavanje problema u Bosni i na Kosovu zavisiti od ruske pozicije. „Da li će Rusija vršiti pritisak na nas – možda ne, ali imaju nekoliko mogućnosti da utiču na odluke Beograda, pre svega preko cene gasa“, kaže Varga. A tu negde, u toj neizvesnosti vezanoj za razvoj ukrajinske krize i egzistencijalne interese koje nam donosi jesen, nalazi se i razlog za onu sumnju u trajanje dobrih vesti. I razlog da se u vidu ima i izreka o umiljatom jagnjetu, ali i o travi zgaženoj u borbi slonova.