Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.07.2017. 06:48
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 
Џек Халберстам, амерички теоретичар, критичар и писац
И неуспех је уметност

Радије бих пропао у својим људским функцијама, него што бих бирао да се удам у 21. години, родим децу и живим досадан живот све док ми супруг не умре и док коначно не постанем слободан. Зашто бих припадао хетеросексуалној култури, која је уништена и уништава нас, исцрпљује и намеће бројне проблеме


Фото Далибор Даниловић

Летња школа сексуалности, културе и политике, у организацији Ипак центра, угостила је минуле недеље једну од највећих звезда савремених родних и квир теорија Џека Халберстама, трансродну особу и активисту, критичара савремене уметничке, филмске и књижевне сцене, чија предавања увек привлаче пажњу својом специфичношћу у приступу задатој теми. Тако је било и ово пута. У име неуспеха – био је назив трибине на Факултету за медије и комуникације у Београду. Неуспех или пропаст само је једно од поља интересовања овог теоретичара и хроничара промена савремене културне сцене данас, која интригирају већ из самих наслова његових досад објављених књига – Готски хорор и технологија монструма (1995), Женска мужевност (1998), те Квир уметност неуспеха (2011) до најновије Гага феминизам: Секс, род и крај нормалности (2012). Како пропустити прилику а не упознати Џека Халберстама?

И заиста, као што смо и очекивали, у питању је по свему специфична особа. Духовит, мистериозан, причљив. У домену интересовања, рекли бисмо, врло детаљан. Према њему, питање схватања и доживљавања рода, последњих деценија, у много чему се променило. Строге поделе на мушко и женско рапидно се бришу. Тако се и он променио. И зато радо говори о томе како је Џудит постала Џек...

За почетак, шта би била дефиниција квир термина данас?

Термин квир има много значења у америчком академском контексту. Крајем осамдесетих година и почетком деведесетих, група академика је одлучила да се успротиви сексуалном систему који је маргинализовао геј, лезбијске и транс групације, али прави циљ њиховог истраживања био је да трансформише културу у више аспеката. Геј, лезбијска и транс друштва желела су да се изјасне као једнаки друштвени чиниоци, који имају породице и плаћају порез држави. Међутим, због великог политичког притиска и критике ових студија, тада је то дефинисано као квир. И ми смо се онда помирили с тим – океј, ви нас зовете квир јер сматрате да нисмо нормални? И онда је било лако да и сами признамо – Да, у праву сте. Ми нисмо нормални! И не желимо да будемо нормални. Сматрамо да нормално није нешто чему треба да тежимо. Досадно је! Не води ничему! И зато прихватамо етикету „квир“, јер сматрамо да је много узбудљивија… Заправо, један увредљив термин прихватили смо као сопствени знак.

Ваш рад се зове Квир уметност неуспеха? Шта то значи?

Неуспех је неизбежни резултат система као што је капитализам, који је дизајниран тако да доноси све више и више новца све мањем и мањем броју људи. И само томе служи! То је верзија капитализма какву ми живимо у Америци и на коју је недавно указао покрет Окупирајмо, када је 90 одсто људи устало против 10 одсто. Наша економија не производи оно што треба, сем богатих банкара. У таквом друштву, успех подразумева профит. У преводу, у смислу сексуалности, систем подржава искључиво репродукцију, породичност и хетеросексуалност. У таквој верзији капитализма, ми смо осуђени на пропаст. Многи сами пристају на пораз, да их систем не би узео под своје. Паралелно са тим, ту је квир критика, која мора да укаже на чињеницу да, уколико је успех одређен ступањем у брак и имањем деце, онда ми бирамо неуспех. Радије бих пропала у својим људским функцијама, него што бих бирала да се удам у 21. години, родим децу и живим досадан живот све док ми супруг не умре и док коначно не постанем слободна. Зашто бих припадао хетеросексуалној култури, која је уништена и уништава нас, исцрпљује и намеће бројне проблеме?

И ви то називате уметношћу?

Да! Квир уметност неуспеха жели да сугерише да је и пропадање уметност. То је вежба, начин живота. То није само избор који желимо да направимо. То је до детаља разрађен концепт. Нешто што не можете тако лако да направите. И зато је уметност.

Да ли модерна уметност мора да буде квир?

Постоје класификације уметности и уметника да су квир, понекад се и сами тако декларишу, што је и наглашено у радовима многих, али модерна уметност није квир сама по себи. На пример, једна од најпознатијих фотографкиња у свету Калиопи је лазбијка и у својим радовима фотографише квир особе, тако да можемо лако да закључимо да је њена уметност квир. Али ако погледамо фотографије Мана Реја рецимо, рекли бисмо да у њима нема ништа квир. Дакле, мора да постоји нека визија света коју препознајемо као квир да бисмо је тако дефинисали. Истина је да су бројна велика и значајна дела модерне уметности произвели гејеви, попут Ендија Ворхола, Џеспера Џонса или Рашенбурга, али у њиховим делима сексуалност није битна, сем чињенице да су били гејеви. Оно што је занимљивије јесте то да модерна уметност не почиње шездесетих година, како многи у Америци верују, са хетеросексуалношћу Џексона Полока, са којим смо добили први пут јасну и чврсту везу између хетеросексуалне мужевности и уметничког дела. Он је своју сперму прскао по платну које је у његовим радовима било персонификација жене и, када упије, ново уметничко дело је рођено. Али данас такве приче људи би радије заборавили, јер без обзира колико је његов рад био радикалан, он је заправо сугерисао да многи постулати хетеронормативности могу бити загађени. С друге стране, радови Ендија Ворхола су невероватни, јер нису били о њему и његовом мушком телу, већ о женама у њиховом пуном гламуру и помало кемп, али не онако како би неко желео да их види, већ као иконе кроз које он испољава своју квир естетику.

Ваша књига о хорор филмовима, почиње вашом визијом телесних трансформација Буфало Била и Ханибала Лектора, негативаца у филму Кад јагањци утихну. Због чега сте почели са њима, а не, рецимо, са Хичкоковим Психом?

Многи мисле да су хорор филмови грозни, мизогини, сексистички и хомофобни, али ја сам хорор посматрао као квир жанр, јер се у њему најчешће хетеросексуално друштво само по себи распада. У Кад јагањци утихну постоји та борба око термина „отелотворење“ и заправо је читав филм о томе. Ханибал Лектор је мозак, генијални убица који је увек десет корака испред свих других, док је други негативац, Буфало Бил, брутални убица сопственог тела. Ако покушамо да пронађемо монструозност која се дистрибуира кроз читав друштвени систем, видимо да није лоцирана само у једном лику, као што је то било у случају Франкенштајна или Дракуле. Зато сам почео од тог филма, а не од класика. Психо је Хичкоков филм и много више о њему. А Јагањци су персонификација почетка родне трансформације друштва, од деведесетих наовамо.

Али генерално говорећи, шта је то квир у хорор филмовима?

Квир је то што америчка породица у њима не представља идеалан начин живота, већ место у коме се развија невероватно насиље. Куће у којима живе, постају кланице и то директно нарушава хетеросексуални начин размишљања. У добрим хорорима, за оца се испостави да је серијски убица, за мајку да је сексуално неподобна, за сина да је носилац наставка ужаса, и на крају, хероина хорор филма увек је - ћерка! Она је девица и андрогина особа, биће које тек треба да открије сексуалност. У романтичним комедијама, циљ таквог лика јесте да пронађе своју љубав и да оствари хетеросексуални секс. У хорор филмовима, међутим, све почиње са хетеросексуалношћу, због чега сви потом бивају кажњени. И у таквим околностима преживљава девојка која секс није ни тражила. Она тако постаје особа која, као таква, репрезентује нови свет.



А да ли је Леди Гага прави репрезент савремене геј сцене, или је само узимате као метафору у својој књизи Гага феминизам?

За мене она није репрезент сцене, већ пример како је та мала невидљива квир групација, која је раније у филмовима била приказивана као застрашујућа, насилна и опасна, сада постала видљива и шарена, захваљујући глобалној поп звезди. Леди Гага излази по геј клубовима у Њујорку, дружи се са транс краљицама, окренута је геј публици, подржава геј бракове и тако даље. Али она и ја немамо исту позицију. Ја желим да укажем на тај хаотични аспект тренутка у коме живимо, по питању рода и сексуалности. Конфузију ко је квир и ко би желео да буде хетеросексуалан, уобличавам у термину „Гага“. То је врста феминизма која није у потпуности чиста. Шездесетих година, феминисткиње су мислиле да све мушкарце треба да прогласе непријатељима, да их треба мрзети и борити се против њих оснивањем женских група. Данас, то не може да опстане. Питање рода је промењено. Имамо трансродне мушкарце и трансродне жене, тако да су саме категорије мушкараца и жена у овом тренутку инкохерентне. Стално се мењају, што је дивно. Непријатељи данас долазе из много других извора. Феминизам је и даље потребан, али у другом облику. Том књигом покушао сам да укажем шта је промењено по питању рода и сексуалности у последњој деценији. Она је попут провере реалности. Указује да ништа више није толико необично, у ери у којој се све мења.

И сами сте се променили. Како је Џудит постала Џек?

Многи се више не декларишу по полу са којим су рођени. Ја сам одувек била мушкобањаста. Откако се бавим трансродним питањима, постало је врло збуњујуће за мене да будем Џудит и „она“, јер сам почео да се декларишем као трансродна жена. То је много лакше данас у квир простору, у коме се многи тако изјашњавају, и користе именицу рода а не сам пол. Тако је и мени моје мушко име постало комфорније за коришћење у свим доменима.

У мноштву различитости


У квир уметности неуспеха посебан фокус имају анимирани филмови?

Бавио сам се револуционалним идејама у филмовима за децу, попут У потрази за Немом и сличних. То су филмови нових технологија, а нова анимација прича, неке нове приче. Рани Пиксарови филмови, на пример, користили су животиње као главне ликове, јер су схватили да је неопходно створити формулу којом би се креирале компјутерски генерисане слике. У Животу бубица на пример, мравима су храну покрали скакавци и они одлучују да узврате ударац! Слично је и У потрази за Немом – рибе лове риболовци и оне одлучују да се боре против тога. У Пчелином филму, пчелама стално узимају мед, све док се оне томе не успротиве! Кад мало боље погледате, тај наратив се стално понавља. Мала, слабашна, угрожена бића устају за своја права из сопствених убеђења, и тако постају јака. У Пиксару се радило тако што је цртано много животиња. И онда су схватили да никада неће нацртати довољно мрава, рецимо, да би изгледало као да имају масу. И тако су добили мноштво различитости. И тако смо добили револуционарне идеје у филмовима за децу. Нико ни не сумња да би деца могла да буду покретачи револуције. Размишљао сам како деца имају заправо потенцијал да промене неке ствари у свету у коме живимо, али ми их тренирамо да репродукују исти свет стално изпочетка.



Драган Јовићевић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Млађан Динкић, бивши министар финансија

Верујте ми да је живот много лепши без микрофона и камера, па не бих то да мењам

Прочитајте све мисли
bg