Opasnost i privlačnost separatizma: Ko zaista sanja raspad Ruske Federacije

Od pedesetak članova ruskog bataljona koji je 24. oktobra prošle godine iz okoline Kijeva otputovao na ratište da se bori na strani Ukrajine, većina potiče iz manjinskih naroda koji žive u Sibiru. Njihovo učešće u sukobu otvorilo je poprište borbe za ideološku interpretaciju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ali i pitanje kako će Ruska Federacija izgledati posle Putina.

Jedan od njih, dvadesetdevetogodišnji Genadij, odabrao je kodno ime Burjat, u čast Republike Burjatije koja se nalazi na obalama Bajkalskog jezera, nimalo slučajno. Zvanična Moskva još od perioda carske Rusije kolonizuje tuđe teritorije i uništava kulturu, jezik i tradicije oko 200 manjinskih naroda, rekao je za Rojters, i potvrdio da je, kao i većina prisutnih, u Ukrajinu stigao iz trećih zemalja.

Formiranje Sibirskog bataljona mnogi njegovi članovi vide ne samo kao čin pomoći zvaničnom Kijevu, nego i kao čin osvete zvaničnoj Moskvi.

Prisilna mobilizacija – nad manjinama

Naime, ogroman udeo mobilisanih ruskih vojnika poticao upravo iz udaljenih provincija Ruske Federacije. Režim Vladimira Putina takvim je modelom regrutacije želeo da smanji nezadovoljstvo u većim zapadnim gradovima, ali i posledičnu mogućnost građanskog nezadovoljstva. S druge strane, multietničnost svoje vojske suprotstavljao je onome što je sporadično nazivao ispraznim liberalnim multikulturalizmom.

„Postoje dosta jake indicije da je prošlogodišnji stepen prisilne mobilizacije u zajednicama etničkih manjina u Rusiji značajno nadmašio čisto ruske regione, što je važan pokazatelj da je ravnopravnost svih etničkih skupina u ruskoj državi ipak iluzija. Kao što je iluzija da se, boreći se na strani Ukrajine, bore za slobodu svojih zajednica unutar Rusije, koju obe strane politički zloupotrebljavaju i s njima manipulišu“, kaže za NIN istoričarka Sanja Radović.

Mnogi na ratište jesu otišli pod prinudom, ali ne obavezno fizičkom – brojni su motivaciju našli u obećanim zaradama, i do desetostruko većim od onih koje bi napabirčili u mirnodopskim uslovima. Nejednakost nije samo etnička, već je i geografska i ekonomska.

Primera radi, potencijalnim dobrovoljcima nudilo se i do 700.000 rubalja, ili 7.200 evra mesečno, a prosečna mesečna plata u Burjatiji i Republici Tuvi, koja se graniči s Mongolijom, iznosi oko 550 evra.

Upravo iz ovih država Ruske Federacije potiču snajperisti ruskih snaga poznati po velikoj efikasnosti. Jedan od njih će s ukrajinskog ratišta za Sputnjik reći: „Mi, uskooki, vidimo bolje i dalje od Slovena.“

Ako Moskva oslabi, ojačaće lokalni šerifi

Novinar i stručnjak za bezbednosna pitanja Edvard Lukas je u autorskom tekstu za London Tajms republike Tuvu i Burjatiju, uz republike Komiju i Jakutiju, imenovao za područja u kojima će se separatistički sentiment izvesno društveno i vojno artikulisati nakon Putinovog silaska sa scene, političke ili životne, praktično je isto.

Logika je, smatra on, jasna: brojni povratnici s ratišta vratiće se kućama razočarani, traumirani, ali i naoružani. Među njima će biti budista, muslimana i pravoslavaca koji će etnoseparatističke politike – u Rusiji zakonski veoma slobodno definisane i od 2013. godine zabranjene – videti kao jedinu alternativu neminovnom padu uticaja zvanične Moskve.

„Kolaps velikih država skoro neizostavno vodi u ratove, teritorijalne sporove i etnička čišćenja. Unutrašnje granice uglavnom su kontroverzne koliko i spoljašnje, a nema ničeg dobrog u međusobnoj borbi dvadeset manjih diktatura“, pisao je Lukas i zaključio da bi, za dobrobit svih, najbolje bilo da zapadne sile umesto separatističkih pokreta i lokalnih šerifa unutar Rusije pomognu obnovu tamošnjih institucija.

Pa opet, upravo je režim Vladimira Putina na primeru Čečenije pokazao da je i te kako moguće preći put od rušilačkog rata do prisne saradnje, uprkos nepostojanju liberalnodemokratskih tekovina.

Čečenija: od rušilačkog rata do reintegracije u Rusiju

„Ruska etnička šarolikost i prostranstvo kojim vlada uvek su se videli kao njena najveća slabost koju treba iskoristiti. Nemci su u Drugom svetskom ratu dosta vešto koristili Tatare, Turkmene, Kalmike i razne druge manjine, a ponajviše upravo Ukrajince, u borbi protiv Sovjetskog Saveza. No, najbolji i najuspešniji savremeni primer ovakve zapadne politike bilo je podsticanje čečenskog separatizma devedesetih. I tada su mnogi američki i uopšte zapadni političari neskriveno podržavali ideju raspada Rusije“, kaže Radović.

Prvi čečenski rat vođen je od 1994. do 1996. godine i okončan je priznanjem Čečenske republike Ičkerije. Drugi čečenski rat počeo je u avgustu 1999. godine i trajao je nepunih godinu dana, ne računajući potonje devetogodišnje gerilske borbe. Okončan je ponovnim uspostavljanjem ruske kontrole nad odmetnutom teritorijalnom jedinicom. Jedan od vođa pobunjenika u prvom sukobu Ahmad Kadirov je u drugom prešao na stranu zvanične Moskve, a danas njegov sin Ramzan Kadirov predstavlja jednog od najbližih saradnika Vladimira Putina.

EPA / EFE / Anatoly Maltsev

Drugim rečima, ne samo da Rusija postoji, nego i s uspehom integriše i saradljive i pobunjene elemente. Konteksta radi, u Ruskoj Federaciji postoji oko 190 naroda i narodnosti koji žive u 21 republici (ne računajući ukrajinske okupirane regije -  donjecku, luganjsku i krimsku), 55 oblasti (ne računajući zaporošku i hersonsku), četiri autonomna okruga, jednoj autonomnoj oblasti i dva federalna grada, Moskvi i Sankt Petersburgu (ne računajući Sevastopolj). Posmatrati ovu državu kao kolonijalističku tvorevinu nalik na zapadnjačke imperije moguće je, ali samo donekle.

„Rusija je od 16. veka značajnije izašla iz okvira Moskovije, etnički utemeljene državno-pravne zajednice, i počela da se neobuzdano širi sve dok nije naišla na prirodne barijere na istoku, dok se na jugu zaustavila na granicama drugih mnogobrojnih etničkih skupina, mahom turskog porekla. Takvo imperijalno širenje bilo je tipično za to vreme. Zapadna kolonizacija se posle istraživačko-naučne faze ciljano odvijala u pravcu regiona koji su mogli da budu eksploatisani, a ne nužno integrisani. Rusko širenje je uvek išlo sa ciljem da se novoosvojeni regioni integrišu, a onda neizostavno i eksploatišu“, kaže naša sagovornica.

Danas se priče o separatizmu povremeno oportuno prometnu na obe strane geopolitičkog pola. S jedne strane, sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije Nikolaj Patrušev optuživao je Finsku i Estoniju da podstiču secesionizam u ugro-finskim delovima Rusije, pre svega njima susednoj Kareliji. S druge, Ukrajina je jedina članica Ujedinjenih nacija koja i dalje prepoznaje nezavisnost Čečenije. U novembru prošle godine, poslanici u Radi predložili su usvajanje rezolucije kojom bi Tatarstan i Baškortostan bile prepoznate kao teritorije koje se nalaze pod ruskom okupacijom.

Ko je očekivao brzi vojni krah Rusije, prevario se. Zato, kada se danas govori o manjinskim narodima u Ruskoj federaciji i njihovim mogućim snovima o nezavisnosti, treba biti dvostruko oprezan. Prvo videti ko ih sanja, a onda i da li bi njihovo ostvarenje uopšte bilo relano i, na kraju, poželjno. I za koga.