Goran Gocić: Niko ne čita tekst

Jedan od kulturoloških šokova koje sam doživeo u Engleskoj bila je činjenica da se svi ispiti polažu pismeno. Englezi tako kroz školstvo uvežbaju da se pismeno izražavaju. Primetio sam i da u našim kafanama ima više artikulisanih i zanimljivih ljudi nego u engleskim pabovima, dok je na internetu obrnuto. Jedino objašnjenje jeste da je britanska kultura dominantno pismena, dok je naša usmena. 

Dugo mi nije bila najjasnija poezija Matije Bećkovića, sve dok nisam čuo svog prijatelja Zorana Radojkovića Pileta kako je recituje sa originalnim akcentima i intonacijom. Otad više cenim Bećkovića. To me je utvrdilo i u uverenju da je i naša književnost usmena. 

Za neke od najboljih srpskih romana, kao što su „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića ili „Arizani“ Ivana Ivanovića, važi slično.

Ne samo što su direktnije napisani jezikom naroda i ulice negoli Selinovo „Putovanje nakraj noći“ – oni svoj puni efekat doživljavaju tek kad ih neko glasno izgovara ili ekspresivno glumi.

Tu je Srbija sličnija Indiji, gde stari epovi još žive kao usmena narodna tradicija negoli u Francuskoj i Nemačkoj, gde je štamparska presa zadala smrtni udarac usmenoj književnosti. Danas u Francuskoj neki ekscentrični pisac može da napiše roman u stihu kao stilsku vežbu; ali kad neko danas napiše epsku pesmu u desetercu u Srbiji ili Crnoj Gori, on to radi mrtav ozbiljan i u duhu tradicije, a tako ga shvata i publika.

Reditelji kao što su Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović ili Lazar Stojanović bili su potpuno operisani od uticaja literature. Oni su savremeno shvatali filmski medij; u najboljem slučaju su se nadahnjivali novinarstvom. To je umela da bude i crna hronika, kao u „Ljubavnom slučaju“, „Ranim radovima“, „Zdrav i mlad kao ruža“ ili „Plastičnom Isusu“. Informacije su često dolazile od usta do usta, pravo iz podzemnog stomaka baze ili uličnog, pozitivno naelektrisanog i nikad lektorisanog žargona.

Zato je crni talas naš najslavniji umetnički pravac.

Svi spomenuti su nepogrešivo napipali činjenicu da je naša tradicija, i pre i posle epske poezije, dominantno usmena i da se tiho ali odlučno opire dobu štampe. Da bi neki pisac s prašnjavih polica dospeo u narod, on mora da se nekako useli u usmenu tradiciju čaršije. Jedan od načina je scena: dramatičari su tu u prednosti nad romansijerima. Drugi je novinarstvo, kojem redovno pribegavaju srpski pisci, od Kapora do Basare.

U tom kontekstu jasan je tako brz uspon filma u posleratnoj Srbiji, njegov kultni status unutar kulturne politike zemlje i gorutljiva želja da se čitava literatura adaptira za veliki i mali ekran. Prevođenje pismene u usmenu formu u Srbiji nije puko popularisanje književnosti. Ono je više preka potreba u zemljama sa ograničenim dometom pismenosti. 

Ne želim da omalovažim našu široku i radoznalu književnu publiku. Samo pokušavam da ustanovim njene afinitete. Činjenica da smo po broju prevoda dela strane književnosti po glavi stanovnika u samom svetskom vrhu, ali po kvalitetu na samom dnu čak i u regionu – govori nam upravo to. Publika prenebregava stilske finese zbog kojih bi domaća književnost morala da ima značajnu prednost u odnosu na mahom na brzinu i loše prevedenu uvezenu.

Ali to je u praksi retko slučaj, delom što su pisci istančanog stila bezmalo izumrli, delom što publika ne reaguje na stil: bilo bravure, bilo greške u jeziku jednostavno ne primećuje. Drugim rečima, zanima je goli sadržaj. Kao da su njene navike i dalje dominantno usmene. 

Pisana forma je za nas neka vrsta partiture, nužnog zla da se književnost sačuva i preživi. Jer prava stvar su gusle oko vatre, a ako nema toga, daske koje život znače. U najgorem slučaju, tu su filmovi i TV serije. A kad sve to zakaže, onda ostaje poslednji adut novih medija: audio - roman.

Lepo je Krleža govorio: „Niko ne čita teksta“.