Deng umesto Fukujame

Na masovni protestni pokret u Kini u proleće 1989, u čijem središtu je bio pekinški trg Tjenanmen ali koji nije bio ograničen samo na njega, gleda se kao na antikomunistički revolt koji nije uspeo. U vreme brutalnog gušenja protesta, 3-4. juna, u centralnoj Evropi su osvajane političke slobode - prvo u Poljskoj i Mađarskoj, a onda, u jesen te godine, u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, te konačno, mada uz nasilje i na prilično nedemokratičan način, u Rumuniji. Načet reformama koje je pokrenuo Mihail Gorbačov, u roku od dve godine će se konačno urušiti Sovjetski Savez. Ove demokratske revolucije usledile su nekoliko godina nakon narodnih pobuna u severoistočnoj i jugoistočnoj Aziji. Bilo je sjajno živeti u to vreme. Fransis Fukujama nije bio jedini Amerikanac koji je poverovao da je liberalna demokratija konačno trijumfovala. Nije se videla alternativa onome što se smatralo prirodnom simbiozom kapitalizma i otvorenih društava. Jedno nije moglo da postoji bez drugog. Jednom kad srednja klasa stekne ekonomsku slobodu, verovalo se, istinska demokratija će neminovno morati da usledi. Toliko je liberalni posthladnoratovski trijumf delovao uverljivo da mnoge zapadne zemlje, a posebno Sjedinjene Države, nisu više videle nikakve razloge da državnom regulativom obuzdavaju animalne instinkte slobodnog preduzetništva. To je bila poruka koju su postkomunističkom Evropom širili propovednici neoliberalizma. Kina je izgledala kao izuzetak. Izuzimajući teško zaostale zemlje poput Kube i Severne Koreje, jedino su tamo komunisti sačuvali prevlast. Zemljom je nastavila da vlada Komunistička partija. Ali da li je to zbilja bila pobeda komunizma? Ono što je iz masakra golorukih studenata i drugih građana izašlo netaknuto zapravo uopšte nije bio komunizam, već Deng Sjaopingova verzija autoritarnog kapitalizma. Deng je na Zapadu veličan zbog odricanja od višedecenijske maoističke autarhije i otvaranja Kine za globalni biznis. On je pokrenuo kapitalističko preduzetništvo obznanjujući kako „prvo treba da ljudima dopustimo da se obogate“, frazom koja je prihvaćena i protumačena kao „sjajno je obogatiti se“. Bila je to ideologija potrebna za odbranu od studenata koji su protestovali protiv korupcije i zahtevali političke reforme. To je razlog zašto su tenkovi kineske armije upotrebljeni za gušenje protesta. Bio je to brutalan odgovor, ali kako je jedan od partijskih vođa rekao u to vreme, „što se tiče strahovanja da bi stranci mogli da prestanu da investiraju u Kinu, ja se toga ne bojim. Strane kapitaliste interesuje da prave novac i oni nikad neće odustati od tako velikog tržišta kakvo je kinesko“. Kina se više nije osvrtala (kako figurativno, tako i bukvalno, budući da se o zbivanjima od 3-4. juna 1989. tamo ne sme govoriti). NJena ekonomija je punom parom krenula napred. A obrazovani urbani slojevi, iz kojih je potekao najveći broj učesnika studentskih protesta 1989, od toga su imali ogromne koristi. NJima je ponuđena manje-više ista nagodba kao bolje stojećim građanima Singapura, pa čak i Japana, iako ni jedna od te dve zemlje nije bila diktatura: držite se po strani od politike, ne dovodite u pitanje jednopartijsku državu, a mi ćemo stvoriti uslove da se obogatite. Čak i obrazovani mladi Kinezi danas znaju malo ili ništa o onome što se dogodilo pre 30 godina. A ako i znaju, ukoliko stranci pred njima pokrenu tu temu reaguju kočopernim nacionalizmom, kao da je i sam razgovor o tim događajima manifestacija antikineskog raspoloženja. Moglo bi se pomisliti kako je takav odbranaški stav makar jednim delom posledica nečiste savesti: od one nečasne nagodbe mnogi su imali koristi. Godine 2001, kada je Vladimir Putin došao na vlast u Rusiji, putovao sam od Pekinga do Moskve i potom objavio članak u kome sam o Rusiji govorio u povoljnijem svetlu nego o Kini. Pretpostavljao sam da je Rusija na pravom putu da postane otvorena demokratija. Nisam bio u pravu. Zapravo, Rusija je u međuvremenu postala više nalik Dengovoj Kini, samo njena manje uspešna verzija. Neki ljudi su se enormno obogatili. Delovi Moskve ostavljaju utisak kao da je nastupilo novo zlatno doba. Nešto slično se dogodilo i u centralnoevropskim zemljama. Mađarski premijer Viktor Orban je najglasniji ideolog „neliberalne demokratije“, sistema opresivne jednopartijske vladavine u kome kapitalizam i dalje prosperira. Čini se da bi populistički demagozi s krajnje desnice u zapadnoj Evropi, pa čak i u SAD, voleli da slede ovaj primer. Poput Donalda Trampa, svi oni su manji ili veći Putinovi obožavaoci. Naravno, nije trebalo tako da bude. Isuviše se snažno verovalo - naročito u Americi, ali i u većini zapadnih zemalja - u to da su liberalna demokratija i kapitalizam neodvojivi jedno od drugog. Sada znamo da to nije istina. Apsolutno je moguće biti bogati preduzetnik, ili čak dobrostojeći pripadnik srednje klase, u jednopartijskoj državi u kojoj se osnovne političke slobode guše. Trebalo je da to znamo otpočetka. Singapur je nudio savršen primer autoritarnog kapitalizma. Singapur nije uziman za ozbiljno zato što je isuviše mali, ili zato što „Azijci“ nisu zainteresovani za demokratiju, kako su to singapurski lideri stalno iznova voleli da ukazuju. Kineski protestni pokret iz 1989. pokazao je da ni to nije tačno. Demokratske reforme koje bi garantovale slobodu govora i okupljanja bile su od velikog značaja za studente s Tjenanmena. Ono što se u Kini zbilo nakon što je protest ugušen ukazuje na jednu drugu istinu. Kina te 1989. uopšte nije bila izuzetak. Neliberalni kapitalizam se otad nametnuo kao atraktivan model za autokrate širom sveta, pa i u onim zemljama koje su pre 30 godina uspešno srušile komunističke režime. Kinezi su samo tamo prvi stigli.