Stručnjaci

Jedna od stvari koje smo u poslednjih sedam godina naučili od aktuelne vlasti jeste to da se propagandom, marketingom i spinovanjem bave ozbiljnije nego bilo čim drugim. Da su se toliko posvećeno i studiozno bavili svojim poslom, u prve tri godine bismo dostigli prosečne plate od 1.000 evra, posle pet bismo ušli u Evropsku uniju, a posle sedam bismo u svemir lansirali prvu srpsku kosmičku stanicu pod nazivom „Vazduplohov 1“. Utoliko više čudi odluka tih marketinških magova da kao krizni pi-ar, kojim bi „ugasili“ ponovo otvorenu priču o studijama ministra policije Nebojše Stefanovića, plasiraju krajnje loše osmišljenu, režiranu i izvedenu predstavu sa dvojicom aktera kojima ni ljubitelji najbanalnijih TV sapunica i rijalitija ne bi poverovali jednu jedinu reč. Vlasnik Megatrenda Mića Jovanović i navodni biznismen Dejan Đorđević iz dana u dan su zabavljali javnost, ali ispostavilo se da cela priča i nije toliko zabavna. Naprotiv, bilo je pomalo i tužno. Od navodne prodaje Megatrenda preko raskida ugovora i Mićinog „otkrića“ da je Đorđević prevarant, što je inače mogao da mu kaže bilo ko iz Leskovca, pa do epiloga u kojem je Đorđević navodno pretučen, ali ne zbog Megatrenda već zato što nije plaćao kiriju za iznajmljeni stan u Beogradu, te na kraju osuđen uslovno zbog lažnog prijavljivanja. Slatko, zar ne? Kako je pokrenuta tako je i okončana, nespretno poput Vučićevog odgovora na pitanje „Da li je Branko Stefanović zaposlen u GIM-u?“ Nije postigla svrhu. „Krušik“, „Jovanjica“ i sumnjiva akademska karijera Nebojše Stefanovića i dalje su tu. Šta medijsko-marketinškim stručnjacima preostaje? Potrošili su atentate. Potrošili su sve haose i državne udare. Špijunske afere, Hrvate, Albance, Crnogorce, Bosance… pa čak i te, kao smešne, zabavne stvari poput Miće Megatrenda. Možda je sledeća - istina? Možda će početi da koriste istinu kako bi skrenuli pažnju sa afera koje naviru sa svih strana. I naviraće još više. Zamislite, na primer, da izađe neko od funkcionera i saopšti „Da, Branko Stefanović jeste zaposlen u GIM-u i, da, GIM jeste preprodavao oružje po cenama po kojima ne bi smeo i nadležni organi treba time da se pozabave?” Kakva bi to pi-ar bomba bila! Kakav spektakularan spin! Momentalno bi svi odmah zaboravili i Savamalu i 24 stana i helikopter i tetku iz Kanade i Nebojšino studiranje i „Jovanjicu“. Slučaj bi, naravno, bilo moguće cediti bar dve-tri godine. Te istraga, pa suđenje, pa presuda, pa zamislite samo koliko bi puta predsednik u svojim TV gostovanjima mogao da se pohvali kako nema nedodirljivih, kako je, eto, otac jednog ministra morao da odgovara, a ministar da podnese ostavku, pa zamislite kampanju baziranu na tome... ma kakve dve-tri godine, bar ceo mandat bi mogao da se vozi na tome! A možda i neće. Možda će samo nastaviti sa svojim veštačkim tenzijama i lažnim krizama. Ionako je sve lažno, pa zašto ne bi bilo i to? Realni su samo nezajažljiva želja za rejtingom i trud koji se ulaže u produkciju budalaština da bi se on dostigao.