Mandžurijski kandidat u Beloj kući

Finansijska tržišta su bila ohrabrena najavom da su Sjedinjene Države i Kina postigle dogovor o „prvoj fazi“ trgovinskog sporazuma kako bi sprečile dalju eskalaciju trgovinskog rata koji vode. Ali zapravo ima malo razloga za ohrabrenje. U zamenu za provizorni kineski pristanak na kupovinu većih količina američkih poljoprivrednih (i nekih drugih) proizvoda, te skromne ustupke na planu prava na intelektualnu svojinu i vrednosti juana, američka strana se složila da ne uvodi dodatne carine na 160 milijardi dolara vredan kineski izvoz u SAD, te da ukine neke od carina uvedenih u septembru 2019. Dobra vest za investitore jeste da će ovaj dogovor sprečiti uvođenje dodatnih carina koje bi SAD i globalnu ekonomiju mogle da gurnu u recesiju, te izazovu krah na berzama. Loša vest je što to predstavlja samo još jedno privremeno primirje u okviru mnogo sveobuhvatnijeg strateškog rivalstva koje uključuje trgovinu, tehnologiju, investicije, valute i geopolitička pitanja. Carine širokog opsega ostaju na snazi, a eskalacija bi mogla lako da usledi ukoliko se neka od strana ne bude pridržavala onoga na šta se obavezala. Usled toga će se dalekosežno kinesko-američko „rasparivanje“ vremenom verovatno intenzivirati, dok je u tehnološkom sektoru ono praktično izvesno. SAD na kinesko nastojanje da postane najpre autonomna, a onda i superiorna na polju visoke tehnologije - uključujući veštačku inteligenciju, 5G tehnologiju, robotiku, automatizaciju, biotehnologiju i autonomna vozila - gledaju kao na pretnju po sopstvenu ekonomsku i nacionalnu bezbednost. Nakon što su Huavej, lidera na planu 5G tehnologije, te druge kineske tehnološke firme stavile na crnu listu, SAD će nastaviti da obuzdavaju rast kineskog tehnološkog sektora. Prekogranični protok informatičkih podataka takođe će biti ograničen, što će podstaći zabrinutost da će doći do podele interneta na „američki“ i „kineski“. Usled pojačanog američkog nadzora, kineske direktne investicije u Americi su već pale za 80 odsto u odnosu na nivo na kome su bile 2017. A nove zakonodavne inicijative prete uvođenjem zabrane za američke javne penzione fondove da investiraju u kineske kompanije, ograničavanjem kineskih kapitalnih investicija u SAD, te primoravanjem nekih kineskih firmi da se u potpunosti povuku s američkih berzi. SAD su postale sve sumnjičavije i prema kineskim studentima u Americi, te kineskim naučnicima koji bi mogli da ukradu američki tehnološki know-how, ili da budu direktno uključeni u špijunažu. Kina će, pak, u sve većoj meri gledati da zaobiđe međunarodni finansijski sistem nad kojim SAD imaju kontrolu, i zaštiti se od američkog pretvaranja dolara u finansijsko oružje. U tom cilju, Kina možda planira lansiranje suverene digitalne valute, ili neku alternativu zapadnjačkom SWIFT sistemu prekograničnih plaćanja. A mogla bi da pokuša i internacionalizaciju uloge koju u Kini imaju sofisticirane digitalne platforme za plaćanje poput Alipay ili WeChat Pay, koje su tamo već zamenile većinu gotovinskih transakcija. U svim ovim dimenzijama, nedavni razvoj događaja sugeriše proširenje jaza u kinesko-američkim odnosima u smeru deglobalizacije, ekonomske i finansijske fragmentacije, te balkanizacije lanaca ponude. Američka Strategija nacionalne bezbednosti iz 2017. i Nacionalna strategija odbrane iz 2018. Kinu tretiraju kao „strateškog takmaca“ koji mora biti obuzdan. Bezbednosne tenzije između dve zemlje uvećavaju se širom Azije, od Hongkonga i Tajvana do Istočnog i Južnog kineskog mora. SAD strahuju da je kineski predsednik Si Đinping, odbacujući savet Deng Sjaopinga prema kome „treba prikrivati svoju snagu i biti strpljiv“, posegao za strategijom agresivnog ekspanzionizma. Kina se, na drugoj strani, boji da SAD pokušavaju da obuzdaju njen uspon i negiraju njene legitimne bezbednosne interese u Aziji. Ostaje da se vidi kako će ovo rivalstvo evoluirati. Neograničeno strateško nadmetanje bi skoro sigurno na kraju vodilo eskalaciji hladnog rata u vreli rat, s katastrofalnim posledicama po svet. Ono što je očigledno jeste koliko je bezvredan nekadašnji konsenzus koji je o Kini postojao na Zapadu, a prema kome će njen prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju i prilagođavanje sveta njenom usponu, zemlju navesti da postane otvorenije društvo, slobodnije i poštenije ekonomije. Kina je, međutim, pod Sijem uspostavila orvelovsku nadziračku državu i intenzivirala državni kapitalizam koji je u suprotnosti s načelima slobodne i fer trgovine; i sada svoje rastuće bogatstvo koristi da bi ojačala svoju vojnu snagu i proširila svoj uticaj širom Azije i čitavog sveta. Pitanje je, stoga, postoji li razumna alternativa toj eskalaciji hladnog rata. Neki zapadni komentatori, poput bivšeg australijskog premijera Kevina Rada, zagovaraju „kontrolisano strateško nadmetanje“. Drugi govore o tome da bi kinesko-američke odnose trebalo graditi na kombinaciji saradnje i konkurencije. Slično tome, Farid Zakarija sa Si-En-Ena smatra da SAD Kinu istovremeno treba i da angažuju i da odvraćaju. Sve su ovo varijante iste ideje: kinesko-američki odnosi treba da uključuju kooperaciju u nekim oblastima - posebno tamo gde je reč o globalnim interesima, poput klimatskih promena, međunarodne trgovine i finansija - uz istovremeno prihvatanje činjenice da će na drugim poljima jedna drugoj biti konstruktivni konkurenti. Problem je, naravno, u tome što je na čelu SAD Donald Tramp, koji, čini se, ne razume da „kontrolisano strateško nadmetanje“ s Kinom zahteva postupanje u dobroj veri i saradnju s drugim zemljama. Da bi uspele, SAD moraju da blisko sarađuju sa saveznicima i partnerima kako bi svoj model otvorenog društva i otvorene ekonomije uveli u 21. vek. Zapadu se možda ne dopada kineski autoritarni državni kapitalizam, ali prvo mora svoju kuću da dovede u red. Zapadne zemlje moraju da pokrenu ekonomske reforme kojima bi se smanjila nejednakost i sprečilo izbijanje razornih finansijskih kriza, te ga sprovedu političke reforme kako bi se obuzdao populistički protivudar na globalizaciju, uz istovremeno očuvanje načela vladavine prava. Nažalost, aktuelnoj američkoj administraciji nedostaje bilo kakva strateška vizija. Protekcionistički, unilateralistički, neliberalno nastrojeni Tramp, reklo bi se, preferira odbacivanje američkih prijatelja i saveznika, ostavljajući tako Zapad podeljenim i nespremnim da brani i reformiše liberalni svetski poredak koji je kreirao. Kinezi bi verovatno voleli da Tramp u novembru 2020. ponovo bude izabran. On im možda na kratki rok predstavlja smetnju, ali, ako mu se da prilika da dovoljno dugo ostane na vlasti, uništiće strateška savezništva koja predstavljaju temelj američke meke i tvrde moći. Poput Mandžurijskog kandidata, samo u stvarnom životu, Tramp će „učiniti Kinu ponovo velikom“.