Verujem u držanje reči i solidarnost

Nije tajna da su se neke stranke unutar Saveza za Srbiju preispitivale i vagale da li da promene svoju odluku o bojkotu, kaže u intervjuu za NIN predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić. U Narodnoj stranci, kaže, toga nije bilo. Oni su svoju odluku doneli u avgustu prošle godine i ona ih i dalje obavezuje. Ipak, nije vas bilo jako dugo u javnosti. Šta ste radili tokom vanrednog stanja? Da li ste to vreme iskoristili da utvrdite strategiju za budućnost ili je to bila neka vrsta političkog odmora? Kada zemlju pogodi nesreća, poput neke teške prirodne nepogode ili smrtonosne zaraze, vreme je za empatiju i solidarnost, a ne za političko prepucavanje – tako je u svakoj normalnoj državi. To što imamo nenormalnu vlast, ne sme da bude opravdanje da se ponašamo isto kao oni. Uz to, ne bih se složio da sam bio van javnosti. Verovatno niste obratili pažnju na seriju dijaloga koju sam vodio sa najpoznatijim svetskim stručnjacima o iskustvima njihovih zemalja u aktuelnoj krizi – Amerike, Rusije, Singapura, Španije... Takođe, visoki funkcioneri Narodne stranke su sve vreme izlazili sa konstruktivnim predlozima iz njihovog domena ekspertize kako da se poboljšaju mere u borbi sa pandemijom. Činjenica da se to što smo izabrali da se uzdržimo od konfrontirajućeg tonaliteta prilikom slanja političkih poruka doživljava kao „povlačenje iz javnosti“, dosta plastično govori o tome u kakvom društvu živimo, gde ukoliko ne ispoljavaš agresiju prema političkim protivnicima, nisi vredan pažnje medija. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih čestit svet okreće glavu od politike. Da li je unutar SzS bilo razmirica zbog odluke da li u novim okolnostima na izbore izaći ili ih bojkotovati? Ne bih to nazvao razmiricama ali nije tajna da su se neki preispitivali i vagali. U Narodnoj stranci toga nije bilo. Mi smo odluku o bojkotu izbora doneli iz svima poznatih razloga još u avgustu prošle godine. U međuvremenu su se stvari samo dodatno pogoršale – to otvoreno priznaju čak i oni koji su se predomislili. Kažete da će vas bojkot izbora skupo koštati? Pa zašto ih onda bojkotujete? Šta gubite i da li išta dobijate? Vrlo jednostavno – zato što smo dali reč, i zato što bi bilo blagotvorno da neko u Srbiji konačno održi neko javno izrečeno obećanje, bez obzira na cenu koju će zbog toga platiti. Narodna stranka se odrekla budžetskog finansiranja i privilegija koje bi nam sledovale na bazi osvojenih poslaničkih i odborničkih mesta u zarobljenim institucijama. Nismo spremni da zarad praktične koristi pogazimo svoje ideale, i odbijamo da budemo parazit u sistemu koji želimo da promenimo. Siguran sam da će biti onih koji će to umeti da cene u budućnosti. Neki misle da je bojkot previše pasivan i da opozicija mora aktivnije da se suprotstavi vlastima. Šta vi mislite i da li ste o tome razgovarali u SzS? Mislim da je važnije pitanje kako postaviti strategiju otpora, i zadržati pribranost da se pri njoj ostane bez obzira na taktičke kontraudare, podmetačine i smicalice za koje vlast ima praktično neograničene resurse. Postoje tri ključne stvari koje treba da se poklope da bi moglo da dođe do promena. Prvo i osnovno je kako će se ponašati opozicija – i tu je pre ulaska u bilo kakve „aktivne“ ili „pasivne“ akcije presudno da li njihovi nosioci imaju kredibilitet u narodu. Ne verujem da taj kredibilitet može imati neko ko ne pokaže da je spreman na žrtvu – individualnu i stranačku. Drugo, ništa manje važno, potrebno je da međunarodna zajednica prestane da podržava perpetuaciju aktuelnog poretka. To jeste složen diplomatski i politički izazov, ali ne i nerešiv, pogotovo nakon serije grešaka koje je u prethodnim mesecima napravila vlast, pre svega kada je reč o partnerima iz Evrope. I treće, neophodno je da u redovima vlasti dođe do klanovskih sukoba na vrhu i nezadovoljstva u nižim ešalonima. U ovom poslednjem, ne treba da pokušavamo da igramo nekakvu mešetarsku ulogu, već da svojim ponašanjem doprinesemo tome da splasne polarizacija u društvu. Dok god bude vladala atmosfera brutalne sukobljenosti, odnosiće prevagu oni koji se napajaju destrukcijom. Podela na „nas“ i „njih“, na dva neprijateljska tabora između kojih je nemoguće napraviti most razuma je garancija za produžetak košmara koji živimo, potencijalno još dugi niz godina. Ko u to ima sumnje, neka razmisli o razvojnom putu Crne Gore od sredine devedesetih do danas. Znate li šta ćete raditi 21. juna? Da li, možda, planirate protest na dan izbora? A šta ćete 22. juna? Šta su prioriteti Narodne stranke u narednom periodu? Znam – isto ono što i svaki sledeći dan dok ne dođe do promena. Ali nije dovoljno samo govoriti o tome šta trenutno ne valja – to će sve većem broju ljudi postajati jasno, uprkos propagandi i mahinacijama. Prioritet Narodne stranke je da u skladu sa našim ideološkim i programskim načelima ponudimo konkretne predloge za prevazilaženje krize i stvaranje novog, održivog modela u svim ključnim oblastima – pre svega u zdravstvu i ekonomiji, ali i u obrazovanju, pravosuđu, poljoprivredi... Isto tako, nastavićemo da svuda po Srbiji razgovaramo i u svoje redove privlačimo ljude koji će u budućnosti biti okosnica sprovođenja te nove politike, zasnovane na drugačijim vrednostima od onih koja su danas, nažalost, u prvom planu. Koliko je realna opasnost da stranke koje budu bojkotovale ove izbore neće moći da prežive do sledećih? Može li se to desiti i NS? Mi smo se u Narodnoj stranci okupili oko ideje stvaranja moderne pravne države, prosperitetnog društva jednakih šansi, sistema koji mladi i radno sposobni ljudi ne napuštaju jer ne mogu da više izdrže poniženja, nepravdu i beznađe, zemlje koja ne zaboravlja svoje pretke i tradiciju, ali je i okrenuta budućnosti. Poznajući ljude koji su mi saborci, siguran sam da od toga niko od njih neće odustati, sa kakvim god se neprilikama budemo suočavali. Ali sve i da nisam u pravu, ako bih birao povod za fatalni neuspeh u politici, onda bi to svakako bilo to što sam odlučio da održim reč koju sam dao građanima. Ima li bojkot uopšte smisla posle odluke nekih delova SzS da izađu na lokalne izbore u Šapcu, Paraćinu, nekim beogradskim opštinama? Hajde da za trenutak potpuno ostavimo po strani sve političke argumente za bojkot – verujem da su ih vaši čitaoci već milion puta čuli. Izlazak na izbore 21. juna predstavlja direktan zdravstveni hazard, i to bi samo po sebi trebalo da bude dovoljan razlog da taj dan ostanete kod kuće. Drugo, da li ima ikog ko ne misli da je rezultat tih „izbora“ unapred poznat? Ukoliko niste pristalica ovakvog sistema, i ne želite da napravite lični doprinos učvršćivanju njegovog legitimiteta, najbolji način da sačuvate dostojanstvo je da se ne pojavite pred ćoravom kutijom. Mislim da to ostaje da važi bez obzira na to ko se od političara i sa kakvom motivacijom odluči da napravi zaokret od kojeg koristi mogu imati samo on i njegovo neposredno okruženje. Dugo vas poznaju uticajni ljudi i u Briselu i u Vašingtonu, od kojih većina, uključujući i Metjua Palmera, priznaje da uslovi za izbore nisu idealni, ali da bojkot nije opcija. Šta vam to govori? Zašto opozicija nema podršku iz sveta? Kada je reč o aktuelnoj američkoj administraciji, eventualno rešavanje Kosova u predvečerje novembarskih izbora je prioritet svih prioriteta u našem regionu, a zna se ko je trenutno jedini kadar i spreman da to uradi na način prihvatljiv Vašingtonu. U Evropi su stvari nešto složenije, što se da videti iz komešanja koja su započela u Evropskom parlamentu. Mislim da će njihov odnos prema takozvanim hibridnim režimima, poput ovog u Srbiji, početi da se menja u vremenu geopolitičkih previranja u koje smo zagazili. Na nama je da se prema tome postavimo tako da od toga građani budu na dobitku. Da li zaista mislite da su Zoran Živković ili Sergej Trifunović Vučićeva opozicija? Da li ste razgovarali sa Sergejom zašto je odustao od bojkota? Zoran Živković to nije. Nema mnogo stvari oko kojih se sa njim slažem, ali činjenica je da mu se ne može zameriti nedoslednost. Ne morate nužno imati lošu nameru da biste svojim činjenjem naneli štetu, poput „belih listića“ iz 2012. ili glasača Belog Preletačevića iz 2017. godine. Rekli ste da je mnogim građanima muka od politike. Kako onda mislite da ih jednog dana ubedite da glasaju za smenu vlasti? Mislim da je tačnije reći da im je muka od ogromne većine političara – njihovog ponašanja, rečnika, sujete i ambicija. Zato sam i nedavno rekao nešto što je kod mnogih izazvalo čuđenje, da meni lično u budućnosti nije cilj da obavljam bilo koju visoku funkciju. Uprkos tome, nastaviću da sve svoje znanje, međunarodne kontakte i energiju ulažem u to da u Srbiji dođe do promena, a biće mi dovoljna satisfakcija da čestiti i sposobni ljudi dobiju priliku da pokažu svoje kvalitete i preuzmu odgovornost. Mnogo je takvih među mojim saborcima u Narodnoj stranci, još ih je i više van politike. Ako brojne afere nisu bile dovoljne da okrnje Vučićev rejting, šta je to zbog čega bi on jednog dana mogao da izgubi vlast? Veliko je pitanje koliko su informacije o tim aferama doprle do naroda. Mislim da su o njima obavešteni uglavnom samo oni koji koriste internet i kablovske televizije kao osnovno sredstvo informisanja, što je značajna manjina u odnosu na celokupnu populaciju. Istina će pre ili kasnije ipak stići do kritične mase ljudi, ali to samo po sebi neće biti dovoljno. Rekao sam vam već šta mislim da su tri ključna elementa koja treba da se poklope. S obzirom na to da ćete bojkotovati ove izbore, da li ste već počeli pripreme za predsedničke izbore 2022? Može li opozicija bar za te izbore da se dogovori o zajedničkom kandidatu, sposobnom da Vučiću izađe na crtu? Učestvovaćemo na prvim sledećim slobodnim i poštenim izborima, kada god oni budu održani. U tim uslovima biće mnogih koji bi mogli ne samo, kako vi kažete, da „izađu na crtu“, već i da odnesu pobedu. Narodna stranka će jednog takvog kandidata svakako podržati, a bilo bi dobro da se stvori što je moguće širi zajednički front. Zašto se stiče utisak da su sada unutar opozicije odnosi gori nego između nekih opozicionih partija i SNS-a? Ko je tome najviše doprineo? I mogu li se, posle svega, odnosi unutar opozicije konsolidovati i vratiti u kakvu-takvu normalu? Dajte mi primer institucije, preduzeća, sindikata, ustanove u kojoj možete da kažete da vladaju prilike za pohvalu. Kakvi su danas odnosi u medijima? Crkvi? Sportu? Pravosuđu? Lokalnim samoupravama? Duboko smo potonuli, i nastavljamo da se ukopavamo. Moramo da smognemo snage da pogledamo istini u oči, priznamo da smo grešili i da nam je neophodan reset na svim nivoima. Verujem da će nam sabornost u držanju reči i solidarnost u zajedničkom odricanju od sistemskih privilegija to omogućiti. Javno ste zamerili Bošku Obradoviću što je samostalno istupao. Jeste li mu to rekli i zašto o svemu niste više razgovarali unutar SzS? Jesam, mnogo puta otkako sam ga upoznao. Ali karakter je sudbina, na to je nemoguće uticati. Da li SzS još postoji, ima li neku zajedničku strategiju ili donosite odluke ad hok i svaka stranka nastupa posebno? Kako biste opisali vaše trenutne odnose sa Đilasom, Lutovcem i ostalim liderima SzS? SzS postoji i nastaviće da postoji, uprkos očiglednim razlikama. Ali uz sve dužno poštovanje, ne verujem da ikoga u Srbiji zanima kakvi su naši individualni odnosi, osim možda tabloide i službe bezbednosti. Oni koji se bave javnim poslom dužni su da ne dozvole da njihove lične sklonosti budu prepreka za ostvarenje interesa građana. Da li ste razgovarali sa Tadićem? Kako shvatate njegovu izjavu da su možda i oni koji su za bojkot Vučićeva opozicija? Nisam. Da li je u Srbiji moguć dijalog na koji je pozvao predsednik SANU Vladimir Kostić? Ne znam koliko je on danas realan, ali sasvim je sigurno da se bez takvog dijaloga ne možemo nadati početku zalečenja društva ophrvanog mržnjom i tenzijama. Nadam se da niko neće morati da izgubi glavu da bi svi to shvatili. Zahvalan sam akademiku Kostiću što je to prvi na taj način glasno izgovorio. Srbija je prespavala rušenje Berlinskog zida, može li prespavati i novu realnost posle kovida-19? Kriza u vezi sa kovidom-19 je žestoko uzdrmala svet i njene će konsekvence biti bezmalo dramatične. Odnosi velikih sila, globalni lanci snabdevanja, obrazovanje, zdravstvena politika, migracioni pritisci, uloga tehnologije – ništa više neće biti isto. Čitave industrije će biti transformisane, proizvodni pogoni dislocirani, stotine miliona radnih mesta ukinuto – ali približno isto toliko i stvoreno. Oni koji budu kadri da prepoznaju zakonitosti ovih procesa, odbace stare dogme i prihvate nove trendove, biće na daleko manjem gubitku od ostalih, čak će i prosperirati. Prespavali smo, kao što kažete, pad Berlinskog zida i svrstali se u gubitnike globalizacije. Danas se nalazimo na početku nove ere – uprošćeno rečeno, deglobalizacije. Budemo li opet u „kontrafazi“, zatočenici unutrašnjih sukoba na potpalublju broda u koji je sa svih strana počela da ulazi voda, posledice će biti jednako pogubne – a možda i gore. Koliko ionako rovite odnose u regionu mogu narušiti izbori koji će u razmaku od samo nekoliko meseci održati u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, a bira se nova vlast i u Prištini? Dok god u većini balkanskih prestonica budemo imali bezobzirne populiste koji su spremni da zarad opstanka na vlasti bez razmišljanja zloupotrebe nacionalna osećanja i istorijske tragedije, svaki novi izbori će biti povod za nova izlivanja gorčine i destruktivno komešanje. Pritom, ne treba zaboraviti da su ti ljudi u izvanrednim ličnim odnosima i da većinu kriza zajednički planiraju i sprovode, kako bi jedni drugima očvrsnuli pozicije kod kuće.