Hronika izgubljene dekade

Da bih sebe oslobodio najgorih strahova u vezi sa predstojećom dekadom, odlučio sam da ispišem njenu sumornu hroniku. Ako je, do decembra 2030, tok predstojećih događaja obezvredi, nadam se da će ovako sumorna prognoza imati nekog udela u iniciranju adekvatne akcije kojom bi se takav scenario sprečio. Pre nego što je pandemija sve zaustavila, činilo se da je politika nekakvo sportsko takmičenje. Političke partije ponašale su se kao sportski timovi kojima ide dobro ili loše, osvajaju poene koji će ih pogurati na tabeli, da bi se na kraju sezone odlučivalo o tome ko će formirati vladu i potom u njoj sedeti ne radeći skoro ništa. A onda je pandemija kovida-19 strgla privid indiferentnosti i razotkrila političku realnost: neki ljudi zbilja imaju moć da svima ostalima govore šta moraju da čine. Lenjinov opis politike kao „ko šta kome radi“ pokazao se adekvatnijim nego ikada pre. U junu 2020, kako su se ograničenja uvedena zbog sprečavanja širenja bolesti polako ukidala, levičarski optimizam da bi pandemija mogla da obnovi moć države kao nekog ko se zauzima za one najslabije i dalje je bio prisutan, što je moje prijatelje navodilo na fantazije o renesansi društvene zajednice i široko shvaćene definicije javnog dobra. NJih sam morao da podsetim da je Margaret Tačer za sobom ostavila britansku državu veću, moćniju i centralizovaniju nego što je to bila kad je dolazila na vlast. Autoritarna država bila je neophodna da bi se podržala tržišta pod kontrolom korporacija i banaka. LJudi na vlasti nikad nisu oklevali da pribegnu masivnim državnim intervencijama kako bi oligarhijska moć bila očuvana. Zašto bi jedna pandemija to promenila? Zahvaljujući kovidu-19, Crni kosač umalo nije odneo živote britanskog premijera, princa od Velsa, pa čak i najfinije holivudske zvezde (misli se na Toma Henksa, prim.). Ali su zato oni siromašniji i tamnije boje kože bili ti koje kosač jeste odneo. Bili su lak plen. Nije teško razumeti zašto. Nemoć podstiče siromaštvo, a ono doprinosi tome da ljudi brže stare, što ih faktički priprema za to da budu rashodovani. U senci opadajućih cena, zarada i kamatnih stopa, nikad nije ni bilo verovatno da će duh solidarnosti koji nam je tokom pandemije služio kao melem za dušu biti preveden u upotrebu državne moći u svrhu jačanja slabih i ranjivih. Upravo suprotno, megakompanije i ultrabogati su bili ti koji su zahvaljivali socijalizmu što je još živ i zdrav. Bojeći se da široke mase, usred zdravstvene katastrofe prepuštene brutalnim arenama razobručenih tržišta, više neće biti u stanju da kupuju njihove proizvode, svoju potrošnju su preusmerili na kupovinu deonica, jahti i rezidencija. Zahvaljujući sveže odštampanom novcu koji su centralne banke u njih upumpale koristeći se uobičajenim finansijskim kanalima, berze su procvetale u isto vreme dok su nacionalne ekonomije propadale. Bankari s Volstrita rešili su se osećanja krivice koji ih je pratio još od 2008, ostavljajući klijente iz redova srednje klase da se tuku oko mrvica. Planovi za zelenu tranziciju, koju su mladi klimatski aktivisti do 2020. uspeli da uvrste u agendu međunarodne zajednice, pominjani su tek reda radi, budući da su vlade posrtale pod teretom ogromnih dugova. Preventivna štednja kojoj su mnogi pribegli uvećala je ekonomsku depresiju, što je proizvelo monumentalan nivo nezadovoljstva diljem planete. Diskonekcija između finansijskog i realnog sveta, u kome milijarde muku muče da sastave kraj s krajem, neminovno se uvećala. A zajedno s njom i nezadovoljstvo koje je doprinelo usponu političkih monstruma na koje sam upozoravao moje levičarski nastrojene prijatelje. Kao i tokom tridesetih godina prošlog veka, u dušama mnogih rodili su se novi gorki plodovi gneva. Umesto improvizovanih govornica od izokrenutih gajbica iz tog vremena, sa kojih su tadašnji demagozi nezadovoljnim masama obećavali obnovu dostojanstva, velike tehnološke kompanije obezbedile su aplikacije i društvene mreže savršeno prilagođene obavljanju istog zadatka. Jednom kad su društva poklekla pred strahom od zaraze, ljudska prava počela su da izgledaju kao luksuz koji se više ne može priuštiti. Velike tehnološke kompanije razvile su biometrijske narukvice za praćenje naših vitalnih podataka u realnom vremenu. U dosluhu s vladama, te kompanije su ove podatke kombinovale s geolokacionim podacima, sve to pretvarale u algoritme, i osigurale da kompletna populacija prima korisne tekstualne poruke iz kojih se informisala o tome šta treba da radi ili gde treba da ide kako bi se sprečilo novo širenje infekcije. Ali sistem koji nadzire naše kašljanje bio je u stanju da nadzire i naš smeh. Mogao je da zna kako naš krvni pritisak reaguje na govor političkog lidera, motivacioni govor našeg šefa, policijsku objavu kojom se zabranjuje održavanje demonstracija. KGB i Kembridž analitika (britanska konsultantska firma koje se 2018. zajedno s Fejsbukom našla u središtu skandala usled zloupotrebe digitalnih podataka i njihove preprodaje u političke svrhe, prim.) odjednom su počeli da nalikuju entitetima iz preistorije. Kako je pandemija iznova legitimizovala državnu moć, cinični agitatori su to umeli da iskoriste. Umesto da jačaju glasove koji su se zalagali za međunarodnu saradnju, Kina i Sjedinjene Države su podsticale nacionalizam. I drugde su nacionalistički lideri raspirivali ksenofobiju i demoralisanim građanima nudili jednostavnu trampu: lični ponos i nacionalna veličina u zamenu za autoritarna ovlašćenja političkim liderima kako bi ih zaštitili od smrtonosnih virusa, podmuklih stranaca i disidentskih spletkaroša. Kao što su katedrale bile arhitektonsko nasleđe srednjeg veka, tako nam je treća decenija 21. stoleća ostavila visoke zidove, ograde od bodljikave žice pod električnim naponom, te jata dronova za nadzor. Obnova nacionalne države svet je učinila manje otvorenim, manje prosperitetnim, te manje slobodnim upravo za one kojima je oduvek bilo teško da putuju, da sastave kraj s krajem, i da slobodno kažu šta im je na pameti. Za oligarhe i funkcionere velikih tehnoloških i farmaceutskih firmi, te drugih megakompanija, koji su se savršeno dobro slagali sa čvrstorukašima na vlasti, globalizacija je neometano nastavljena. Mit o globalnom selu ustuknuo je pred ravnotežom blokova velikih sila, od kojih su svaki odlikovale znatno narasle vojske, zasebni lanci snabdevanja, idiosinkratične autokratije, te klasne podele ojačane novim formama nativizma. Nove socioekonomske podele su dominantne karakteristike politike svake pojedinačne zemlje ogolile do srži. Kao što su i ljudi u krizama postali karikature samih sebe, tako su se i zemlje fokusirale na svoje kolektivne iluzije, preterivanja i na učvršćivanje odranije postojećih predrasuda. Velika snaga novih fašista iz dvadesetih godina ležala je u tome što, za razliku od svojih političkih predaka iz 20. veka, nisu morali čak ni da dolaze na vlast da bi stekli moć. Liberalne i socijaldemokratske partije počele su da se utrkuju u tome koja će više prigrliti neku razblaženu verziju ksenofobije, pa razblaženu verziju autoritarizma, pa razblaženu verziju totalitarizma. I eto nas ovde, na kraju dekade. Gde smo mi to?