Kako izgubiti prijatelje

Kineske diplomate su dugo imale reputaciju dobro obučenih, bezličnih i opreznih profesionalaca koji istrajno obavljaju svoju dužnost ne privlačeći negativan publicitet. Ali naraštaj novih diplomata odbacuje etablirane diplomatske norme u korist agresivne promocije kineskog samoopravdavajućeg kovid-19 narativa. Ta praksa se naziva diplomatijom „vučjih ratnika“, i Kini se obija o glavu. Ubrzo nakon izbijanja kovid-19 krize, kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji naložio je diplomatskom koru zemlje da pribegne asertivnijem pristupu kako bi odbranio kineske interese i reputaciju u inostranstvu. Pandemija, čiji bi obim bio daleko manji da nije bilo ranih propusta lokalnih zvaničnika u Vuhanu, pružila je savršenu priliku da se ova direktiva prevede u konkretno delovanje. I to je upravo ono što kineske diplomate trenutno čine. Sredinom marta, recimo, nedavno imenovani portparol ministarstva spoljnih poslova Žao Lijan, promovisao je teoriju zavere po kojoj je američka vojska ta koja je novi virus korona donela u Vuhan, prvi epicentar pandemije. Slično tome, kineski ambasador u Francuskoj je početkom aprila na zvaničnom sajtu ambasade postavio seriju nepotpisanih članaka u kojima se tvrdilo da su u toj zemlji najstariji ostavljeni da u samoći umiru od virusa. Kasnije istog meseca, nakon što se Australija priključila Sjedinjenim Državama u pozivima za sprovođenje međunarodne istrage o izvorima pandemije, kineski ambasador u Kanberi brzo je zapretio bojkotom i sankcijama. Ali za razliku od fiktivnih specijalaca iz popularnih kineskih akcionih filmova po kojima su dobili ime, kineski diplomatski „vučji ratnici“ ne ubiraju plodove svog bezobzirno konfrontirajućeg stila. Ne samo da nisu poboljšali međunarodni imidž Kine i umirili one koji zemlju okrivljuju za izbijanje pandemije, nego njihove akcije potkopavaju kredibilitet zemlje i od nje udaljuju zemlje koje je trebalo pridobiti. Zašto je uopšte došlo do ove promene u ponašanju kineskih diplomata? Jedan razlog je aktuelna kombinacija istorijskog osećanja nesigurnosti, koje svoj koren ima u takozvanom stoleću poniženja (kada je u 19. veku tada slaba i zaostala Kina bila prepuštena na milost i nemilost velikih sila, prim.), te opijajuće arogancije podstaknute sadašnjom ogromnom ekonomskom moći i geopolitičkim uticajem. Kineskim liderima je toliko stalo da steknu poštovanje kakvo smatraju da njihova zemlja zaslužuje da su postali preosetljivi na kritike i brzo pribegavaju pretnjama ekonomskom prisilom kad se druge zemlje usude da joj oponiraju. Još jedan razlog jeste naglasak koji aktuelni kineski režim stavlja na političku lojalnost. Pod visoko centralizovanim vođstvom predsednika Si Đinpinga, kineske diplomate se ne vrednuju na osnovu toga koliko profesionalno obavljaju svoju dužnost, već koliko se verno i glasno pridržavaju propisane partijske linije. Ovo se može videti i iz prošlogodišnjeg imenovanja Ki Jua, za propagandu zaduženog aparatčika bez spoljnopolitičkog iskustva ili kredibiliteta, za partijskog sekretara Ministarstva spoljnih poslova - što je važna funkcija koju su tradicionalno obavljale iskusne diplomate. Ako je agresivno promovisanje narativa koji preferira Komunistička partija Kine pitanje profesionalnog opstanka, onda će se diplomate i ponašati u skladu s tim, čak i ako su svesni da je to kontraproduktivno (kao što većina njih verovatno i jeste). Svakako da neće svoje političke gospodare pokušavati da uvere da promene kurs. Dok diplomate rizikuju da plate visoku cenu za prigovor savesti, reklo bi se da ne trpe nikakve posledice - u rasponu od kritika u zvaničnim medijima do opoziva ili otpuštanja - za demonstriranje destruktivne lojalnosti. Kad insistiranje na narativu koji je odobrila KP donosi negativne rezultate, to je, partijskom terminologijom rečeno, pitanje taktike, a ne „političke linije“. Kad bi lojalne diplomate bile kažnjavane za „taktičke greške“, više bi oklevale da prljavi posao za KP obavljaju i u budućnosti. Eliminisanjem svake pretnje sankcijama koje bi diplomate naterale da nastupaju umerenije, te davanjem zgodnih izgovora za negativne posledice njihovog agresivnog nastupanja, ovakva logika dodatno učvršćuje lošu politiku. Nije od pomoći ni to što u Kini nema slobodne štampe ni političke opozicije koja bi ukazivala na neuspehe diplomatije „vučjih ratnika“. Za razliku od zapadnih diplomata, njihove kineske kolege ne moraju da se pribojavaju da će biti izloženi javnom ismevanju ili kritikama. Jedino što je bitno jeste šta će reći njihovi nadređeni - a njihovi nadređeni žele „vučje ratnike“. Ovo je greška. U vreme kad reputacija Kine trpi, a njeni odnosi sa SAD su u slobodnom padu, njene diplomate trebalo bi da budu usredsređene na potenciranje razlika u kineskoj spoljnoj politici u odnosu na onu koju vodi američki predsednik Donald Tramp. Tramp je taj koji bezobzirno promoviše teorije zavere i na sve što se percipira kao kritika agresivno odgovara pretnjama i sankcijama. Tramp je taj koji budalasto od Amerike odbija prijatelje i partnere, umesto da razvija uzajamno korisne odnose. I Tramp je taj čije je ratoborno insistiranje na superiornosti sopstvene zemlje potkopalo njenu međunarodnu reputaciju i ugrozilo njene interese. Trebalo bi da su kineski lideri pametniji od njega.