Lična osveta u vremenu pristajanja

Dvadeset godina nakon što su, po nalogu vrha vlasti, državni službenici ubili bivšeg predsednika (Predsedništva) države, sve u Srbiji podseća na to vreme. Ali ništa nije isto. Ponovo se, kao i leta 2000. kada je ubijen Ivan Stambolić, traži predsednički kandidat koji bi mogao da pobedi autoritarnu vlast – samo se ne vide ta nada i energija koje su postojale u avgustu 2000, kada je, verovatno zbog pokazane želje da učestvuje u borbi protiv Slobodana Miloševića, dotadašnji miran penzioner, otet tokom jutarnjeg trčanja i streljan na obroncima Fruške gore. Srbija je ponovo podeljena na „rodoljubivu“ i „izdajničku“, a mediji su opet oružje za očuvanje vlasti: baš kao i leta 2000, kada su, najpre, danima prećutkivali vest o otmici bivšeg predsednika, da bi, potom, počeli da zameću tragove. Politika je, recimo, tada izveštavala kako opsežna policijska istraga nije dala rezultat i sugerisala da tragove treba tražiti u poslovnim vezama Stambolića izvan Srbije (Crna Gora, Republika Srpska). Medijska „obrada“ tog slučaja danas se nastavlja unošenjem sumnji u iskaz zaštićenog svedoka koji je, u sklopu akcije Sablja, organizovane nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, 29. marta 2003. odveo istražitelje na mesto na kome je Stambolić streljan i zakopan (u tom poslu istakao se ovih dana tabloid Alo). Reč je, pritom, o jednom u mnoštvu tekstova kojima se vrši revizija istrage zločina (ubistva Stambolića i Đinđića, napad na Vuka Draškovića...) zbog kojih u delu javnosti provejava uverenje da se spremaju uslovi za rehabilitaciju organizatora ubistava Milorada Ulemeka Legije. Beskonačan je, ponovo, i cinizam kojim vlast odgovara na teška pitanja – baš kao krajem leta 2000, kada je portparol JUL-a Ivan Marković na pitanja o sudbini Stambolića, odgovarao da „onog ko je šetao treba pitati gde je odšetao“ te da „ako neko treba da ima informaciju, onda je to njegova žena“. Julovska politička misao i danas je deo vlasti, kroz lice Aleksandra Vulina, baš kao što je i srpski „vođa“ Aleksandar Vučić u vreme ubistva Stambolića bio deo Miloševićeve vlasti. I to zadužen za disciplinovanje jedne od najvažnijih oblasti – medijske. Svašta je još o tehnologiji vlasti tada Vučić mogao da nauči od Miloševića, ali medijske lekcije deluju posebno bitno. Jer, Milošević je na vreme shvatio moć medija, što pokazuje činjenica da je čuvena Osma sednica SKS, na kojoj je, suštinski, preuzeo vlast od sopstvenog mentora i prijatelja, Stambolića, protekla uz novitet za to vreme - direktan TV prenos. O upotrebi medija pisao je, između ostalog, Nebojša Vladisavljević, profesor FPN, baveći se usponom Miloševića, nacionalizma i jugoslovenskim sukobima, u knjizi Antibirokratska revolucija, koju u oktobru izdaje Arhipelag: „Pobednici u sukobu u političkom vrhu“, piše, „ranije su koristili štampu radi klevetanja poražene struje kako bi opravdali njihovu smenu. Sada je štampa počela da igra važnu ulogu u određivanju samog ishoda sukoba u rukovodstvu“. Koliko god sličnosti ima sa devedesetim, toliko je i razloga za tvrdnje da, u današnjim drugačijim okolnostima, ipak ništa nije sasvim isto. O tome govori i činjenica da su Vučićevi mentori (Šešelj, Nikolić) i dalje spremni da mu pomognu kad god je potrebno. A jedan od njih (Šešelj) ističe se u procesu „pranja“ Legijine biografije. Za razliku od njih, Stambolić jeste, nakon dugog ćutanja, počeo da se javno kritički izjašnjava o učinku vladavine nekadašnjeg prijatelja. Ukazivao je na „dve tragične restauracije Srbije“– u „staljinistički socijalizam“ i „raspomamljeni nacionalizam“. „Tragedija današnje Srbije je u tome što se najvećim svojim delom, u početku ovoga što nam se događa, bar izjednačila sa vlastitim destruktorom“, rekao je Slobodnoj Evropi u junu 2000. U intervjuu Tamari Nikčević u septembru 1999. govorio je da je „Milošević najbolji izraz naših najgorih osobina“ i da oseća odgovornost jer ga je doveo na vlast – mada je kao svoju najveću grešku naveo generala Nikolu LJubičića. Stambolić je razmišljao o povratku u politiku. O tome je u intervjuu Pobjedi u nedelju svedočio Azem Vlasi, nekadašnji visoki funkcioner SFRJ, koji kaže da je Stambolića poslednji put sreo u Parizu, dva meseca pre nego što će biti ubijen. „Tada je prvi put Kiri Gligorovu i meni rekao da ozbiljno razmišlja da prihvati poziv opozicije da se kandiduje za predsednika SRJ. Bio je veoma zabrinut zbog stanja u koje je Srbija zapala. Gligorov i ja smo ga ohrabrili“, rekao je Vlasi. Ali, nije to bio baš ozbiljan poziv. Žarko Korać, jedan od lidera DOS-a, kaže da se tokom 2000. češće viđao sa Stambolićem i dugo bi razgovarali o političkoj situaciji u zemlji. „Bilo mi je jasno da je želeo da pomogne porazu Miloševića na izborima“, kaže. „Nikada mi nije rekao da želi da bude kandidat opozicije, ali je bilo očigledno da je postao politički aktivniji. Išao je po pozivu na lokalne radio-stanice u Srbiji i, kako mi je govorio, često bi ga po izlasku sačekali slušaoci i tražili da još razgovaraju“. Korać kaže i da, iako je Vojislav Koštunica već bio izabran za kandidata DOS-a na izborima za predsednika Jugoslavije, vojvođanski predstavnici Nenad Čanak i Mile Isakov su na jednom sastanku izneli predlog da kandidat opozicije bude Stambolić. „To je za mene bilo iznenađenje i ni danas ne znam da li su pre toga o tome razgovarali sa Stambolićem, da li su imali njegovu saglasnost“. Posle kraće rasprave, kaže Korać, taj predlog nije prihvaćen i kandidat je ostao Koštunica. „Mi smo znali da nas DB neprekidno nadzire na više načina i bilo nam je jasno da sve doznaju o našim sastancima i raspravama“, kaže Korać. Ali, nije to bio jedini „dojavljen“ razgovor koji je mogao navesti Miru Marković da, kako je pisao Slavoljub Đukić, nekoliko nedelja pre ubistva Stambolića, kaže – „lako ćemo sa opozicijom, avet Osme sednice nadvija se nad Srbijom“. Tamara Nikčević kaže da joj je Stambolić u proleće 2000. rekao da mu je neko iz opozicije predložio da bude zajednički predsednički kandidat i da je imao „kontakte sa ljudima iz Budimpešte“, što joj je delovalo bitno, mada ne zna o kojim kontaktima je reč. Na Stambolićev zahtev, Boro Krivokapić i ona organizovali su mu susret sa Milom Đukanovićem, od koga je tražio – i dobio – podršku za kandidaturu. Sagovornica NIN-a, ipak, misli da ta podrška nije podrazumevala odustajanje crnogorske DPS od planiranog bojkota saveznih izbora. Od Stambolića je čula i da se konsultovao sa Latinkom Perović i Slobodanom Inićem i da su ga oboje odgovarali od kandidature. „I tada i sada mislim da je to trenutak kada je režim konačno rešio da ubije Stambolića, da ga onemogući da se vrati u politički život“, kaže Korać. „S obzirom na to da ga je sigurno nadzirala i pratila Miloševićeva Državna bezbednost, to je svakako morao biti jedan od glavnih uzroka odluke da ga režim ubije. NJegova smrt je na neki način završetak obračuna na Osmoj sednici, gde je izgubio politički. Sada su hteli fizički da ga likvidiraju, da ne bi slučajno pomogao i bio na strani onih koji bi mogli da poraze Miloševića na predstojećim izborima. To je bio čin lične zakasnele osvete“, kaže Korać. Iz današnje perspektive, teško je razumeti tvrdnje o političkom motivu za ubistvo protivnika mesec dana pre izbora za koje se, uprkos razmišljanju o tome – nije kandidovao. Stambolić, koji je davno izašao iz politike i nije uživao podršku šire javnosti, u tom trenutku nije bio ozbiljna pretnja Miloševiću, kaže i profesor Vladisavljević. „Ubistvo bivšeg predsednika republičkog Predsedništva verovatno delom odražava iracionalni strah Miloševića i njegovih preostalih saradnika iz vremena Osme sednice SKS od bivšeg šefa. Stambolić je dominirao političkim životom Srbije sredinom osamdesetih i Miloševićeva frakcija je nedeljama posle otvorenog sukoba u partijskim organima živela u strahu od potencijalnog odgovora predsednika Predsedništva i njegovih saradnika koji su zauzimali ključne položaje u vladi, Skupštini i velikim preduzećima – sve do ostavke Stambolića“, kaže. Poslednju fazu u razvoju Miloševićevog autoritarnog režima, pored neslobodnih i nepoštenih izbora, sistematskog kršenja medijskih sloboda i zloupotrebe vlasti u partijske svrhe, obeležila je ekstremna represija, pre svega brutalnost vlasti prema političkim protivnicima, podseća Vladisavljević. Tada su, dodaje, pripadnici DB po naređenju državnog vrha ubili novinara i izdavača Slavka Ćuruviju, Stambolića i dva puta pokušali da likvidiraju Vuka Draškovića. „Nestanak Stambolića samo je pojačao rešenost demokratske javnosti da porazi Miloševića na autoritarnim izborima u septembru i odbrani izbornu pobedu masovnim otporom režimu u oktobru“, kaže ovaj sagovornik. Kako, onda, objasniti onu ravnodušnost koja je pratila istragu ubistva i činjenicu da su pripadnici vlasti odgovorni za zločin tako brzo postali ponovo prihvatljivi za građane? Slučaj „Stambolić“ je deo šireg paketa preispitivanja prošlosti posle pada Miloševića, kaže Vladisavljević. „Međunarodni aspekt se ticao odgovornosti ključnih ličnosti režima za ratne zločine u jugoslovenskim sukobima, a domaći aspekt njihove odgovornosti za ubistva političkih protivnika, druge vidove kršenja ljudskih prava i ekstremnu korupciju. Pod snažnim međunarodnim pritiskom, međunarodni aspekt tranzicione pravde je odneo prevagu, pre svega ’izvozom’ Miloševića u Hag, i gotovo marginalizovao odgovornost za kršenje ljudskih prava unutar zemlje“, kaže ovaj profesor. „Sukobi u DOS-u oko izručenja Miloševića i niza drugih pitanja zatim su smanjili pritisak na ostatke starog režima i olakšali prikrivanje informacija o ekstremnoj represiji. Suđenja za politička ubistva zato nisu dobila pažnju javnosti kakvu su zasluživala i nisu imala gotovo nikakav uticaj na demokratizaciju u narednim godinama“, kaže Vladisavljević. Korać kaže da je, kao član republičke vlade, uvek osećao moralnu obavezu da se rasvetle svi zločini Miloševićevog režima, a da je prioritet moralo biti „izrazito političko ubistvo bivšeg predsednika Srbije“. Nažalost, kaže, bilo je mnogo teškoća, uključujući i opstrukciju unutar policije i službe državne bezbednosti. Kada je, napokon, ubistvo rešeno, na televiziji je, uz saglasnost Stambolićeve supruge, prikazana stravična slika rake sa ostacima tela, ali je reakcija bila dosta bleda. Korać kaže da je o tome puno razmišljao. „Mislim da se odgovor na tako slabu reakciju krije u pažljivijem čitanju izjave Koštunice o potrebi da se njegove ubice pronađu. Na prvi pogled, sve je u izjavi u redu. Ali, uz Stambolića se vezuje reč ’komunista’ i govori se o ’autoritarnoj vlasti’ Miloševića. Samo autoritarna? Poznato je da je DSS smatrala da je Osma sednica bila samo obračun unutar Komunističke partije, a ne mnogo dramatičniji sukob dve koncepcije Srbije i Jugoslavije“, kaže Korać, aludirajući na Koštuničinu ocenu da je „izvesno da na normalizaciju i stabilizaciju političkih prilika i ukupnog života u zemlji veoma negativno utiču ovakvi slučajevi nestanka bivših funkcionera koji jesu pripadali komunističkim vlastima, ali su se u nekom trenutku sukobili sa Miloševićem kao nosiocem poslednjeg autoritarnog režima u nas“. Nacionalistički deo opozicije u Srbiji Stambolića je, kaže Korać, video samo kao deo komunističkog aparata, predsednika i predstavnika istorijski poražene ideologije. „Ona nije bila u stanju da vidi dalje od te floskule. S druge strane, veliki deo javnosti ignorisao je njegovu sudbinu jer bi onda izbor Miloševića umesto njega tražio obrazloženje - zašto se podrška javnosti preko noći okrenula Miloševiću. Očigledno je i tada postojala politička alternativa. Ivan Stambolić je za mnoge bio neugodan svedok njihovog izbora nacionalističke i ratne politike na koju su dobrovoljno pristali“, kaže Korać. U jednom trenutku, učinilo se da je sa tim pristajanjem gotovo. Ali to nije dugo trajalo.