Industrija zločina

Kriminalne organizacije u demokratskim zemljama nastaju najčešće u prostoru gde državne institucije ne rade ili rade loše. Suprotno tome, u Srbiji, zemunski klan je formiran uz veliku pomoć vlasti i institucija države tokom devedesetih. To se moglo videti iz pravosnažnih presuda za ubistvo premijera Zorana Đinđića i protiv zemunskog klana za 18 ubistva, tri otmice i dva teroristička napada u Beogradu - bacanje bombi na sedište Demokratske stranke Srbije (DSS) i miniranje preduzeća Difens roud LJubiše Buhe Čumeta, kasnije svedoka saradnika. U njima se konstatuje da klan osim Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića vodi i Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je delovala pod DB-om i koji je smenjen aprila 2001. „Tokom 1999. i 2000. godine u Beogradu –Zemunu, okrivljeni Milorad Ulemek zajedno sa pokojnim Dušanom Spasojevićem i pokojnim Miletom Lukovićem, organizovao je bandu koja je imala za cilj vršenje krivičnih dela“, piše u presudi za 18 ubistava, tri otmice i dva teroristička napada. Povezanost sa vlašću Slobodana Miloševića još jasnije se vidi iz jedinstvene pravosnažne presude za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Tom presudom je razotkriven ceo mehanizam političkih ubistava, kao i da je Ulemek bio čovek od velikog poverenja Slobodana Miloševića. Utvrđeno je da je „Slobodan Milošević iz niskih pobuda naredio da se ubiju njegovi politički protivnici“, a u zločine su bili uključeni šef Državne bezbednosti (DB) Radomor Marković koji je osuđen, komandant vojske Nebojša Pavković, protiv koga je postupak obustavljen jer mu se sudilo u Haškom tribunalu za ratne zločine, i komandant JSO-a Ulemek, koji je osuđen. U delu pravosnažne presude za atentat na Draškovića u Budvi piše da su trojici neposrednih atentatora iz JSO-a pomagala vođe zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković, ali njima nije moglo da bude suđeno jer su ubijeni prilikom pokušaja hapšenja krajem aprila 2003. Poznat je i video-snimak posete Miloševića JSO koji je formiran 4. maja 1997, kada mu je Ulemek raportirao. Imena vođa klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koja će tek postati zloglasna, u junu 2000. se prvi put pojavljuju u medijima u Srbiji i Crnoj Gori. Naime, crnogorske službe pronalaze otiske Spasojevića i Lukovića u stanu u Budvi za koji je kasnije utvrđeno da su ga istovremeno koristili i neposredni atentatori iz JSO. Ubrzo posle atentata na Draškovića 15. juna 2000. Spasojević je po zahtevu iz Crne Gore došao na saslušanje u centar beogradske policije 20. juna, ali mu je navodno pozlilo pa je otišao i od tada nije pronađen do kraja decembra 2000, kada je srpska policija za njim obustavila potragu. Beogradski Blic je 14. decembra 2000. objavio da je u Višem sudu u Podgorici zbog atentata na Draškovića završena istraga i da su optuženi Dušan Spasojević, Mile Luković, Vladimir Jovanović i braća Milan i Ivan Lovrić. Glas javnosti je 21. decembra 2000. objavio da je policijska potraga za Spasojevićem obustavljena, jer, kako su nezvanično saznali u MUP Srbije, „on se nedavno prijavio istražnom sudiji Višeg suda u Podgorici koji je i vodio istragu oko napada na lidera SPO. Posle saslušanja, sudija je Spasojevića pustio na slobodu jer za njega nema elemenata krivične odgovornosti”. Imena Spasojevića i Lukovića spominju se i posle demokratskih promena 5. oktobra 2000, prvi put maja 2001. kada su uhapšeni u Francuskoj, po poternici iz Srbije, nakon što su se ukrcali u avion za Bogotu u Kolumbiji. Posle nekoliko dana isporučeni su Srbiji gde su bili osumnjičeni za otmicu jednog od najpoznatijih srpskih biznismena, Miroslava Miškovića, kao i otmice Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića, koji su oteti ranije te godine. Svi osumnjičeni su do kraja te 2001. pušteni iz pritvora, a pravosnažna osuđujuća presuda za ove otmice je izrečena tek 2010. O njihovom puštanju iz pritvora mediji više izveštavaju nakon akcije Sablja 2003. Tako u Vremenu od 29. januara 2004. u tekstu Novi prilozi za biografiju Duće Spasojevića piše da „9. novembra 2001. dolazi do oružane pobune Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Na dan kada su blokirali auto-put kod Centra Sava, 12. novembra, Rade Terzić (tadašnji okružni tužilac u Beogradu) dolazi u javno tužilaštvo Četvrtog opštinskog suda, uključuje televizor i kaže: Pogledajte. Vidite li šta se radi? Prvi zahtev JSO-a je da se ‘Francuzi’ (Kum, braća Simovići i Vlada Budala) puste iz pritvora.“ Imena Spasojevića i Lukovića posle te 2001. retko su spominjana u medijima sve do raspisivanja poternice za ubicama premijera Đinđića na dan atentata 12. marta 2003. Mediji su izveštavali o ubistvima i otmicama za koje se po kasnijim pravosnažnim presudama utvrdilo da su ih počinili pripadnici zemunskog klana. Prvo je ubijen Branislava Lainović Dugi 20. marta 2000, kod hotela Srbija u Beogradu. Zoran Uskoković i Miloš Stevanović su ubijeni 27. aprila 2000. u Beogradu. Todor Gardašević je ubijen 5. jula 2000. na šetalištu iza hotela Jugoslavija. Srđan LJujić je ubijen 20. novembra 2000. u beogradskom Bulevaru Lenjina. U Novom Sadu je 7. decembra 2000. ubijen Velibor Iličić zvani Velja Bosanac. Željko Bodiša je ubijen 27. decembra 2000. u Beogradu u Borskoj ulici. Slobodan Radisavljević je otet 12. juna 2002. i preminuo je posle prebijanja. Prilikom pokušaja ubistva LJubiše Buhe Čumeta, prvog svedoka saradnika u Srbiji i to u postupku za ubistvo premijera i protiv zemunskog klana 3. avgusta 2002. u krugu njegovog preduzeća Difens roud u Zemunu, ubijen je njegov telohranitelj Ivica Nikolić. Ovaj zločin je podstakao Buhu da počne kasnije da sarađuje sa policijom i tužilaštvom i postane svedok. Goran Trajković je ubijen 21. avgusta 2002. u Zvečanskoj ulici u Beogradu. U poznatoj „sačekuši“, pucnjavi iz automobila u pokretu, 27. septembra 2002. u Beogradu u Bulevaru Arsenija Čarnojevića ubijeni su rođaci Zoran i Sredoje Šljukić. Na sličan način likvidirani su Jovan Guzijan i Rade Cvetić 5. oktobra 2002. u Zemunu. U Beogradu su ubijeni Ivica Jovanović 7. novembra 2002. u Ulici Jove Ilića, a Aleksandar Ristić 25. novembra 2002. u Stepaničkoj ulici u dvorištu kuće. Zamenik načelnika Prve uprave za obezbeđenje saveznog MUP-a i Nenad Batočanin i Željko Škrba likvidirani su dan kasnije, 26. novembra 2002. blizu stadiona Crvene zvezde. Za ovih 18 ubistava u presudi zemunskom klanu piše; „Od 2000. godine do početka 2003. godine, radi ostvarenja postavljenog plana kriminalne organizacije, sticanja moći i materijalne koristi, vršili su organizovanu kriminalnu delatnost, eliminišući konkurentske klanove, kao i osobe koje su predstavljale opasnost za organizaciju ili na drugi način bili smetnja aktivnostima organizacije” U odvojenom postupku takođe u Specijalnom sudu, što je kasnije potvrđeno pravosnažno, neki pripadnici klana su osuđeni za ubistvo krajem septembra 2001. Marka Petrovića Mamice, koji je bio pripadnik klana. U istom postupku su osuđeni i zbog bacanja bombi na prostorije lista Dan u Beogradu i na auto-servis Aca na Novom Beogradu. Pored presude za 18 ubistava u istom postupku osuđeni su i za tri otmice za koje su uzeli otkup. Za otmicu Milije Babovića 24. marta 2002. plaćen je rekordni otkup od 10,5 miliona evra. Oteti su još i Vuk Bajrušević 6. novembra 2000. i plaćen je otkup 1,5 miliona maraka, a početkom januara 2003. Suvad Musić i plaćeno je za njegovo puštanje 350.000 evra. Suđenje zemunskom klanu se 17. februara 2004. izdvojilo iz predmeta ubistva premijera Zorana Đinđića i od tada se vodi kao poseban postupak. Okončano je 27. decembra 2007, nakon 113 dana suđenja, a presuda je saopštena 18. januara 2008. Postupak se vodio protiv 26 osoba, njih 25 je prvostepeno osuđeno na ukupno 465 godina zatvora, a pravosnažno na 445. Tokom suđenja je saslušano 79 svedoka, četiri svedoka saradnika - LJubiša Buha Čume, Zoran Vukojević, Miladin Suvajdžić i Dejan Milenković Bagzi. Obavljeno je preko 50 veštačenja. Predmet ima više od 7.000 strana, a presuda, najobimnija u istoriji Srbije, 1.003 stranice. Prvostepenu presudu donelo je Veće kojem je predsedavao sudija Milomir Lukić, a u njemu su bili sudije Radmila Dragičević Dičić i Nata Mesarović. Isto Veće, samo je predsedavala sudija Mesarović, donelo je i presudu za ubistvo premijera 23. maja 2007. Zemunski klan nije nestao posle policijske akcije Sablja. Za ubistvo svedoka saradnika Zorana Vukojevića 3. juna 2006. osuđen je kasnije pravosnažno Aleksandar Simović, koji je uhapšen 25. novembra 2006. u Novom Beogradu. Prilikom ubistva Vukojevića smrtno je stradao odbegli pripadnik klana Zoran Pović, koji je ostavljen ispred bolnice. Ispred svoje kuće u Žarkovu 1. marta 2004. ubijen je Kuja Kriještorac koji je manje od godinu dana ranije svedočio da je video Vladimira Milisavljevića Vladu Budalu u Gepratovoj ulici neposredno posle ubistva Đinđića. Ubice Kriještorca do danas nisu otkrivene, a njegov iskaz iz istrage je uvršten u dokaze. Zemunski klan je opet bio u žiži javnosti kada je 9. juna 2009. u predgrađu Zagreba uhapšen ranjeni Sretko Kalinić, tada osuđeni glavni ubica klana, a u Srbiji je na granici sa Hrvatskom priveden Miloš Simović, četvrti čovek klana. Utvrđeno je da je u Zagrebu Miloš Simović pucao na Kalinića, koji je kasnije izručen Srbiji. Oni su imali pravo na ponovno suđenje pa su u decembra 2012. pravosnažno osuđeni kao saučesnici u ubistvu premijera Đinđića, a avgusta 2013. u postupku za zemunski klan. Kalinić je, prema pravosnažnoj presudi, bio direktni izvršilac likvidacija Todora Gardaševića, Sredoja i Zorana Šljukića, Zorana Uskokovića, Miloša Stevanovića, Jovana Guzijana, Radeta Cvetića i Ivice Nikolića. U februaru 2012. u saradnji srpskih i španskih službi uhapšeni su u Valensiji Luka Bojović, Vladimir Milosavljević Budala, Siniša Petrić i Vladimir Marjanović. Osuđeni su 2014. pravosnažno u Španiji i to svi zbog kriminalnog udruživanja, oružja i falsifikovanja dokumenata, a Milisavljević i zbog skrivanja dokaza o ubistvu Milana Jurišića, odbeglog člana zemunskog klana, čije su kosti pronađene u Madridu. Milisavljević je dobio 21 godinu zatvora, Bojović 18, a na po 15 su osuđeni Petrić i Marjanović. Bojoviću, kao novom šefu zemunskog klana, sudilo se u odsustvu za - ubistva Branka Jeftovića Jorge 2004, kao i za pokušaje likvidacije Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka iste godine, kada su ubijeni njihovi telohranitelji Dejan Živančević i Milutin Jovičić. Za ova ubistva Bojović i Milisavljević su oslobođeni, a osuđeni su Sretko Kalinić i Miloš Simović, koji su delimično priznali krivicu. Vrhovni kasacioni sud Srbije je naknadno novembra 2018. utvrdio da su Apelacioni sud i Specijalni sud donoseći oslobađajuću presudu prekršili zakon u korist Bojovića i Milisavljevića. Bojović će nakon izdržavanja kazne u Španiji biti slobodan, a Milisavljević će biti izručen Srbiji, koja je tražila njegovo izručenje zbog presuda za ubistvo premijera i protiv zemunskog klana. Razdor u surčinsko-zemunskom klanu počeo je neuspelom likvidacijom LJubiše Buhe Čumeta 3. avgusta 2003. NJegov bliski saradnik, a kasnije i Spasojevićev, Dejan Milenković Bagzi je kao svedok saradnik o tome svedočio 1. februara 2007, a sud je njegovo svedočenje prihvatio. Dnevni list Danas o tome izveštava 2. februara; Milenković je ispričao da je napad na Buhu izvršen po naređenju Spasojevića i Ulemeka i da je Ulemek rekao da mu je „želja da lično ubije Buhu“ i da mu treba samo Sretko Kalinić. Buha je 2001. u Beloj knjizi MUP-a Srbije, koja je dospela do medija, označen kao vođa zajedničkog surčinsko-zemunskog klana. Posle neuspelog atentata, zemunski klan menja metod i počinje pritisak na Buhu preko njegove tadašnje supruge LJiljane Buhe u čije ime su slali pisma i preko nje su pokušali da ga otruju. List Nacional objavljuje prvo navodno njeno pismo 19. septembra 2002. u kome ona optužuje Buhu za kriminal, ali i predstavnike vlasti, počevši od premijera Đinđića, za navodnu povezanost sa njenim suprugom. Mnogi mediji su objavljivali njena pisma do neposredno pred ubistvo premijera. U tekstu Pisma niotkuda iz Vremena od 26. septembra 2002. navodi se: „Beogradsko podzemlje, po pravilu uvek dobro obavešteno, kao naručioca oružanog napada na surčinsku grupu tipovalo je Dušana Spasojevića iz Zemuna.“ Povezuje se u tekstu i Dragoslav Kosmajac sa Spasojevićem i Buhom; Zanimljivo je da u policijskoj evidenciji kriminalaca koji se bave krijumčarenjem opojne droge o Dragoslavu Kosmajcu piše da „nikad ne dolazi u kontakt s narkoticima niti licima koja neposredno vrše navedene poslove, već za to angažuje najčešće članove grupe LJubiše Buhe i Dušana Spasojevića“. Za pisma Buhine supruge u istom tekstu se navodi: „Navodno pismo LJiljane Buhe bilo je veoma zanimljivo, ali krajnje sumnjivo... Sve u svemu, biće da je bio načinjen neki dil između redakcije tog lista i Surčina.“ LJiljana Buha je 30. novembra 2005. svedočila na suđenju zemunskom klanu. Svedočenje je prenela agencija Beta: „Ona kaže da su je ubijene vođe zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković oteli početkom maja 2002. i naterali da otruje supruga, zapretivši da će joj ubiti sina i silovati kćerku.“ Prema njenim rečima, Spasojević i Luković su joj diktirali pisma u kojima se LJubiša Buha dovodi u vezu s Vladom Srbije i kriminalnim aktivnostima. LJiljana Buha je rekla da su je jednom prilikom optuženi, braća Miloš i Aleksandar Simović, doveli ispred prostorija novinske agencije Beta i naredili joj da tamo dostavi pisanu izjavu u kojoj optužuje supruga. NJena pisma su se koristila u političkim sukobima Demokratske stranke Srbije koju je predvodio Vojislav Koštunica, tada predsednik Jugoslavije, i Demokratske stranke na čijem čelu je bio premijer Đinđić. Još pre pisama 28. februara 2002. bačene su dve ručne bombe na sedište Koštuničinog DSS-a u Beogradu. Sudija Lukić je obrazlažući presudu zemunskom klanu konstatovao, kako su preneli mediji i što je takođe kasnije napisano u pisanoj presudi: „Ulemek i Spasojević su bacanjem bombi na sedište DSS-a planirali da izazovu sukobe među političkim strankama.“ Pravni zastupnik DSS-a Gradimir Nalić je o napadu na DSS i pismima LJiljane Buhe svedočio na suđenju zemunskom klanu 9. oktobra 2005. Novosti su prenele svedočenje: „Da li je Vojislav Koštunica dobio pismo LJiljane Buhe o tome ko je bacio bombe na sedište stranke - pitao je predsednik veća Marko Kljajević. - Ne znam, to može da kaže samo Vojislav Koštunica - odgovorio je Nalić. - U istrazi ste, 8. jula 2003, rekli da je LJiljana, supruga LJubiše Buhe, u pismu Vojislavu Koštunici navela druga imena u odnosu na ovde optužene Dušana Krsmanovića i Milana Jurišića, da je to uradio surčinski, a ne zemunski klan. Kako objašnjavate razliku u vašem iskazu tada i danas - pitao je sudija Kljajević. - Osvežili ste mi sećanje - uzvraća Nalić. - Dobijena su njena pisma, pretpostavljam da ih imate. Kad je sudija Kljajević rekao da sud nema pisma LJiljane Buhe, Nalić se obavezao da ih nađe u stranačkoj arhivi i dostavi sudu.“ Da su Miloševićevi saradnici Radomir Marković, šef DB-a i Ulemek igrali na sukob DSS-a i DS-a na jedan način je svedočeći na suđenju za ubistvo Đinđića potvrdio i Vladimir Beba Popović rekavši: „Ulemek je krenuo ka nama, a Radomir Marković ka Koštunici.“ Međusobno optuživanje DSS-a i DS-a o pozadini ubistva premijera Đinđića i za saradnju sa zemunskim klanom trajalo je praktično do dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. Krivičnom prijavom za ubistvo premijera bili su obuhvaćeni i saradnici Koštunice - Rade Bulatović, njegov savetnik i kasnije šef BIA, i Aco Tomić, šef tajne vojne službe. Oni su bili uhapšeni, ali je tužilaštvo odustalo od njihovog gonjenja. Od tada često se pisalo i pokretalo pitanje političke pozadine ubistva premijera Đinđića. U izveštaju od 13. avgusta 2003. Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja premijera Đinđića, koju je predvodio tada potpredsednik Vlade Žarko Korać, navodi se između ostalog da treba da se obavi unutrašnja kontrola BIA i MUP u roku od 45 dana, što do danas nije učinjeno. Komisija je, između ostalog, utvrdila da u trenutku ubistva premijera nijedna služba nije radila procenu njegove bezbednosti, niti je bezbednost podignuta na viši nivo, iako je i pre 12. marta bilo više pokušaja ubistva premijera. U svom izveštaju Komisija se osvrnula i na rad sudova i tužilaštva, uz konstataciju da je „pogodovao zemunskoj grupi koja je organizovala i izvršila atentat na predsednika Vlade“. Redakcija Insajder-a od 2008, nakon presude za ubistvo Đinđića, vodi sudski spor tokom kojeg su tužili dve vlade - Mirka Cvetkovića i Aleksandra Vučića, jer su odbile da skinu oznaku tajnosti sa dokumenata prikupljenih tokom rada Koraćeve komisije. To do danas nije učinjeno. Prema pravosnažnoj presudi za ubistvo premijera, penzioner Ulemek je organizovao atentat, Zvezdan Jovanović, aktivni oficir JSO, bio je neposredni izvršilac, a obojica su osuđeni i za pokušaj ubistva Milana Veruovića, šefa obezbeđenja premijera, kao i za udruživanje radi protivustavne delatnosti. U presudi se navodi da je ubistvo premijera Ulemek organizovao u dogovoru sa vođama zemunskog klana Spasojevićem i Lukovićem. Kao motiv atentata se navodi - zaustavljanje borbe protiv organizovanog kriminala i sprečavanje otkrivanja zločina u kojima su pripadnici grupe bili umešani. Konstatuje se da je atentatu prethodio neuspeli pokušaj ubistva premijera 21. februara 2003, na auto-putu Beograd – Zagreb, kod beogradske hale Arena. Navodi se da Dejan Milenković Bagzi tada nije uspeo da kamionom preseče put premijerovom vozilu i tako omogući pripadnicima JSO-a da „zoljom“ raznesu automobil. Milenković je odmah bio uhapšen, ali nije bio osumnjičen za atentat. Tada mu je određen pritvor od osam dana zbog falsifikovanja dokumenata, ali je nakon četiri dana, odlukom veća Četvrtog opštinskog suda, pušten iz pritvora. Naredne tri godine bio je u bekstvu dok nije uhapšen u Grčkoj. Milenković i Vukojević su svedočili kasnije da im je pripadnik BIA Branislav Bezarević, koji je osuđen, davao podatke o kretanju premijera, a da mu je Milenković za to davao novac. U tekstu u Vremenu od 5. februar 2004. pod naslovom Zašto je Bagzi važan navodi se: Policija „ne zna“, ali zna da više od nedelju dana pritvora tada „nije smela da traži“; tužilaštvo „ne zna“, mada ne veruje u mogućnost da bi istražni sudija odredio više od sedam dana, osim ako bi Bagzija prijavili za pokušaj ubistva. Pitanje puštanja Milenkovića ostalo je bez odgovora do danas. Advokat Srđa Popović, zastupnik porodice Đinđić, podneo je krivičnu prijavu zbog pobune JSO za koju je naveo da je prethodila ubistvu premijera. Prijavu je podneo između ostalih protiv Vojislava Koštunice i generala Ace Tomića. Prijava je odbačena, a Tužilaštvo za organizovani kriminal je 2012. pokrenulo postupak protiv Ulemeka i još sedam oficira JSO-a zbog pobune novembra 2001. Politika je 9. marta 2012. povodom toga citirala tužioca Miljka Radisavljevića: „U toku istrage nije utvrđeno da je bilo ko izvan kruga okrivljenih protiv kojih je podignuta optužnica i sada pokojnog vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića učestvovao u organizovanju oružane pobune. Iz tih razloga istovremeno sa podizanjem optužnice protiv Ulemeka i ostalih odbačena je krivična prijava protiv Vojislava Koštunice i Ace Tomića.“ Svi optuženi za pobunu su juna 2019. pravosnažno oslobođeni. Lider radikala Vojislav Šešelj se 2018. nakon prvostepene oslobađajuće presude za pobunu, uključio u odbranu Ulemeka i Zvezdana Jovanovića najavljujući preko više režimskih tabloida da je nakon posete ovoj dvojici dobio punomoćje za pokretanje revizije postupka za ubistvo premijera. Šešelj je 2003. bio obuhvaćen krivičnom prijavom za atentat na premijera, a od tada je više puta izjavljivao da se radovao zbog ubistva Đinđića. Po povratku iz Haga, gde je osuđen na 10 godina, institucije to pitanje nisu ponovo pokretale. Nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Rodoljub Milović koji je vodio i istragu za ubistvo premijera u intervjuu za NIN i Krik od 20. juna 2019, rekao je: „Osnovano tvrdim da je Šešelj veoma aktivan član zemunskog klana. Svedoci saradnici Suvajdžić i Vukojević govorili su o Šešelju. Materijalni interes je kod Šešelja bio preovlađujući, kada sagledamo izjave tih svedoka. Suvajdžić je nosio u Opštinu Zemun 20.000 evra za porodicu Šešelja. Vukojević decidirano navodi da je Šešelj u više navrata primio u ime Srpske radikalne stranke od vođe „zemunaca“ Dušana Spasojevića od 200.000 do 300.000 evra. Sećam se da je spominjao i blindirani džip koji je Šešelj dobio od Spasojevića. Vukojević je ispričao i da je u dogovoru sa Šešeljem drugi šef klana Mile Luković organizovao lažne demonstracije hrvatskih građana u Zemunu, na kojima je uzvikivao: ’Živeo Ante Pavelić!’, čime je hteo da raspiri nacionalnu mržnju. Uveren sam da je Šešelj bio jedan od onih ljudi koji su insistirali na ubistvu premijera Đinđića. Prema izjavama svedoka, on je pre odlaska u Hag tražio da ubiju, sem Đinđića, i Gašu Kneževića (profesor prava i ministar prosvete u Đinđićevoj vladi), koji ga je smenio sa fakulteta. Smatram da je Šešelj zasluženo bio deo krivične prijave koju smo podneli.“ Ni ove reči Milovića nisu bile dovoljne da se pokrenu institucije. Ali zato je ubistvo premijera koristila sadašnja vlast navodeći često da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ugrožen kao i premijer Đinđić. Ubistvo Đinđića je najviše iskorišćeno 2014, pred izbore, kada je tadašnji prvi potpredsednik vlade Vučić sazvao sastanak i najavio formiranje Komisije za ispitivanje pozadine ubistva Đinđića. Advokat Rajko Danilović, zastupnik porodice Đinđić, koji je bio na tom sastanku, za NIN je 4. jula 2019 u intervjuu rekao: „Na tom zajedničkom sastanku, uveravao nas je da želi da se taj slučaj razreši, ali posle toga ništa nije bilo. Od tada, već više od pet godina, baš ništa se nije dešavalo. Vučić je pozvao i sestru premijera Gordanu Đinđić Filipović, sudiju iz postupka Marka Kljajevića, mog kolegu advokata Dragoljuba Todorovića i još neke. Svima nam je govorio da će se formirati komisija za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera i da će biti uključeni pripadnici policije, BIA i tužilaštva. Međutim, nikakav više sastanak nije zakazan niti je preduzeta bilo kakva akcija... Inicijativa je bila na Vučiću i on je trebalo da kaže šta se dešava.“ Za sadašnju vlast nije bio problem ni da od 2014. do danas ministar zdravlja bude Zlatibor Lončar čije ime se pominje u presudi zemunskom klanu. Naime u presudi se citiraju svedočenja svedoka saradnika Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića za koja se navodi da im je sud poklonio veru jer su u skladu sa drugim dokazima. Tako se citira Milenković: „Što se tiče ubistva Božovića, mi nismo direktni izvršioci tog ubistva. Kasnije posle pokušaja ubistva, došao je u Šilerovu, doktor Risović. Dušan se raspitivao da li će da preživi, pošto je imao doktore koji su dokrajčivali žrtve da ne prežive, a kako mu je doktor Risović rekao da će ostati živ, Dušan mu je rekao da dokrajči Božovića. Doktor Risović se dvoumio neki dan. Ovo znam jer sam bio u Šilerovoj ulici, kada su oni i pričali o tome. Risović se dvoumio govoreći da ne može da priđe Božoviću, da mu treba sat vremena, a uvek neko ulazi ili dolazi, rodbina. Taj razgovor je vođen u kući sa Dušanom Spasojevićem gde smo mi bili. On je slobodno pričao sa tim doktorom a onda je pričao i sa doktorom Lončarom koji mu je rekao da on više nije hteo da Rileta čeka, jer se on uplašio, da izvoleva i da je on dokrajčio Božovića. Doktor Lončar je bio upoznat i sa izvršenjem drugih krivičnih dela koja su radili doktori, a njemu je pokojni Dušan Spasojević za usluge kupio stan u bloku 62.“ Krik je februara 2016. objavio ugovor iz koga se vidi da je supruga ubice klana Sretka Kalinića prodala Lončaru stan u bloku 61, ubrzo nakon ubistva Veselina Božovića. U presudi se citira i Suvajdžić koji govori da je Spasojević posle pucanja na Guzijana i Cvetića zvao Lončara u Šilerovu ulicu, pa se citira: „Rekao je da su ti ljudi iz Zemuna i boje se da neko njih nije poznao, njegove ljude, te je naložio da doktori, a to im nije bilo prvi put, pokušaju da likvidiraju u bolnici tu dvojicu.“ Suvajdžić je naveo da je Spasojević angažovao Lončara za nabavljanje otrova za LJubišu Buhu i da je nabavljao „raznorazna lekarska uverenja, sa raznoraznim bolestima, jer na osnovu tih bolesti su ljudi smanjivali i ublažavali kaznu“. Načelnik UKP-a Milović je u istom intervjuu za NIN i Krik govorio o vezama Lončara sa zemunskim klanom. Rekao je: U izjavama svedoka saradnika, na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, čuveni doktor Lončar dovodi se u vezu sa stradanjem nekih ljudi koji su bili deo protivničkog tabora zemunskom klanu. Kupio je stan od supruge Sretka Kalinića, a Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi po nalogu Dušana Spasojevića mu je obezbedio nameštaj za taj stan. Često se vratim u te daleke godine i setim razgovora sa svedokom saradnikom Zoranom Vukojevićem Vukom, koji je onako mučki ubijen i zapaljen pored auto-puta ka aerodromu. Snimali smo taj razgovor gde on kaže: „Znaš Roćko, kod mene je dolazio Pana“ (Petar Panić, Šešeljev telohranitelj), pa je onda kod njega dolazio „doca Zlatko“ (Zlatibor Lončar) koji je predložio da se Vukojević vidi sa Vojom, čovekom iz Čačka. Bili su nam poznati identiteti Pane i doce Zlatka, a konstatovali smo da je Voja – Voja Ivanović zvani Crnogorac. Vukojević mi priča da doktor dolazi sa tim Vojom, pa dolaze i Pana i opet taj Voja. Predlažu Vukojeviću da „stane na pravu stranu“ jer će da krene napad, plasiranje gnusnih laži protiv tužioca Jovana Prijića i policije i da postoji mogućnost da budemo uhapšeni. Deceniju kasnije, slična stvar se dogodila kada je Lončar već postao ministar. Maja 2014. pozvao me Aleksandar Vučić i pitao „Šta rade ovi tvoji“? Pitam:„Koji moji“, a on kaže: „LJubiša Buha Čume“. Bio sam ispred Tužilaštva za organizovani kriminal zadužen za njegovu bezbednost, ali on nije bio „moj“. Kaže mi da je Buha svojim kolima namerno ugrozio život ministra Lončara. To se da lako proveriti. Zovem načelnika kriminalističke policije Beograda, kažem: „Treba mi izveštaj za kretanje Buhe za taj dan.“ Vidim da Buha nije bio fizički prisutan tu, da nije mogao da ga ugrozi. Lokacija Buhe je bila u Vojvodini, a Lončara u Beogradu. Nakon toga proverim i kretanje mobilnog telefona Buhe koje potvrdi isto. Dovode Buhu i pitam ga gde je bio juče u to vreme, a on kaže da je bio tamo gde su pokazali izveštaji i insistira na poligrafskom testiranju. Završena priča i ja podnesem izveštaj Vučiću koji je tada šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Vučić me zove i kaže: „Hoćeš da kažeš da Lončar laže?“ Odgovaram: „Lončar laže, ali to nije moj problem.“ Međutim, Buhu je ubrzo privela BIA da razgovaraju na iste okolnosti. Javio mi se nakon što je izašao iz BIA i rekao mi je: „Pitali su me i ovde (BIA) gde sam bio, da li sam hteo da ubijem Lončara.“ Dok je bio tamo, neki autoritet iz BIA mu je poručio: „Pređi na pravu stranu, uhapsiće Rodoljuba Milovića.“ Postavljam pitanje – ako je Lončar doveo Voju Crnogorca iz Čačka da skrene pažnju Vukojeviću da pređe na pravu stranu, zar ovo sa Čumetom u BIA ne podseća na to? Na ove sumnje institucije, kao i u slučaju Šešelja, do danas ćute. Tako da zemunski klan još uvek živi.