Bajdenova potraga za novom ravnotežom

U američkoj spoljnoj politici, od osnivanja ove neobične republike kapitala krajem 18. veka i tokom čitave njene egzistencije u prethodna dva i po veka, postojale su suštinski samo dve spoljnopolitičke doktrine, izolacionizam i intervencionizam. Ili, intervencionizam i izolacionizam, zavisno od toga koji je faktor bio pretežniji kod različitih administracija koje su opsluživale republiku. To je zavisilo kako od smernica same epohe (19. vek je za Ameriku najvećim delom bio vek izolacionizma, dok je 20. vek uglavnom bio njen „vek intervencionizma“), tako i od specifičnih strateških potreba pojedinačnih administracija koje su vodile državu i koje su shodno svojim strateškim vizijama bile bliže intervencionizmu ili izolacionizmu, ili pak kombinovale elemente ove dve doktrine. Tako je prethodna administracija Donalda Trampa zbog unutrašnjopolitičkih potreba i njima sklonog biračkog tela uglavnom koketirala sa izolacionizmom, ali je znala i da opali prema spolja, kao onomad kada su dronom upokojili „pustinjsku lisicu“ našeg doba – generala Kasema Sulejmanija, zapovednika iranskih specijalnih Kuds snaga (Quds Force) i nesumnjivo glavnog i najsposobnijeg iranskog operativca na Bliskom istoku. Za razliku od administracije Donalda Trampa, aktuelna administracija DŽoa Bajdena se vraća klasičnom intervencionizmu, ali u njegovoj doziranoj i ograničenijoj varijanti u odnosu na Obamu i njegovo vreme. O toj, mogućoj, strategiji su analitičari spekulisali još od trenutka kada je postalo jasno da će se Bajden (ipak) useliti u Belu kuću, ali je ona postala belodana u praksi krajem februara kada je njegova administracija izvršila svoj prvi spoljni vojni udar, birajući za metu bazu proiranske milicije Kataeb Hezbolah (Kata’ib Hezzbolah) u Siriji. Naime, u četvrtak 25. februara dva američka lovačka aviona F15E (Strike Eagle) su izbacila sedam bombi na isto toliko meta u istočnoj, najistočnijoj, Siriji, na samoj granici sa Irakom, gađajući nekoliko zgrada u selu Al-Huri (Al-Hurri) blizu graničnog grada Abu Kamala (Abu Kamal, arab. Al-Bukamal), uništavajući i zgrade za koje se sumnjalo da služe kao baza pomenute proiranske milicije i prateću transportnu infrastrukturu, odnosno kamione sa municijom. U napadu je prema jednim izvorima poginulo 17 iranskih boraca, prema drugim 22, dok je sama proiranska milicija Kataeb Hezbolah zvanično saopštila da je poginuo samo jedan njen borac, dok su četvorica ranjena. Napad je bio odgovor na napade iranskih snaga na američke baze u Iraku 15. i 20. februara, u kojima je, opet zvanično, poginuo samo jedan čovek (zvanično od srčanog udara), dok je sedmoro ranjeno. To su sirove činjenice ove, poslednje, epizode, večnoga rata na Bliskom istoku, u kojem se decenijama mešaju nafta, krv, suze i znoj, i u kome učestvuje sva sila državnih, para-državnih, poslovnih i religijskih subjekata, u jednom zamršenom čvoru istorije, religije i sirovih nacionalnih i poslovnih interesa. Bliski istok tako ostaje spoj svega najvišeg i najnižeg što čovečanstvo ima, svetih mesta triju avramskih religija, ali i pustinja natopljenih krvlju vernika, bezvernika, pravednika i lopova, lavova i lisica, generala i trgovaca, u njenom jedinstvenom, tipično bliskoistočnom, mešanju sa naftom. Ukoliko su ljubav i rat, dve konstante čovečanstva od pamtiveka, i njegovi najjači i najtrajniji arhetipovi, onda se ovi arhetipovi nigde ne susreću u tako pomešanim formama kao na Bliskom istoku, gde ljubav prema „svojem“ i „svojima“, najčešće, iz hiljadu strateških razloga, znači i podozrenje (i rat) prema „tuđem“ i „tuđima“, i gde su čak i čuvene bitke iz Drugog svetskog rata, poput one kod El Alameina, u odnosu na prozaične evropske klanice, imale nešto arhetipsko. No, šta možemo, s onu stranu večne krvave „poetike“ Bliskoga istoka, iščitati iz prethodnog sirovog događaja u strateškom smislu i šta nam on govori o budućem ponašanju prema ovom regionu velikih sila i, pre svega, nove Bajdenove administracije. Hoće li sada na Bliskom istoku krenuti neki „treći svetski rat“ budući da će „Amerikanci opet da bombarduju po svetu“, a da će im „Rusi odgovoriti“, kao što me je tog dana upitao portir zgrade u kojoj radim, sve se spremajući za Kopolinu Apokalipsu (sad). Umirio sam čoveka i rekao mu da se nakon ovoga ništa specijalno neće desiti, što je ovo kratko vreme nakon opisanog događaja i potvrdilo. Jedan ruski zvaničnik srednjeg ranga je nakon događaja rekao da najnovija intervencija Amerike u Siriji može izazvati sukob širih razmera, ali taj zvaničnik nije zapravo bio predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije, već „samo“ senator i predstavnik Saveta federacije, iz čega je iskusnom oku lako pročitati da Rusija neće nakon američke intervencije u bilo kakvu vidljivu odmazdu, jer joj je, u toj igri starih konkurenata, koji se, kao u nekom fudbalskom meču gradskih rivala, i bore, ali i odlično poznaju i razumeju, jasno šta se zapravo dešava i šta ova američka intervencija znači. A šta se zapravo dešava i šta ova američka intervencija znači? Prvo, ona šalje poruku da Bajdenova administracija nije odustala od vojnog prisustva Sjedinjenih Država na Bliskom istoku, ali da će to prisustvo biti proporcionalno izazovima i činjenici da Amerika ne želi na Bliskom istoku bilo kakvu eskalaciju. Preduzeta akcija je bila proporcionalna prethodnom iranskom granatiranju američkih baza u Iraku (čak i u zvaničnim gubicima gde je 1-1), te je povod za nju bio „boravak“ iranskih snaga u Siriji, pa Amerika ovim putem šalje poruku da slične „boravke“ ne posmatra dobronamerno, što je pre svega poruka Iranu da „formatira“ svoje prisustvo u Siriji (i Iraku). Iza ove površne poruke se zapravo krije dublja i važnija poruka da, ukoliko Iran „formatira“ svoje prisustvo u Siriji i Iraku, mogu ponovo otpočeti pregovori o vraćanju Amerike u nuklearni sporazum sa Iranom, iz kojeg je Trampova administracija unilateralno izašla, dok je Bajdenova spremna da ga pod određenim uslovima obnovi i tako skine sebi jedan strateški problem sa vrata. Relaksacija odnosa sa Iranom je za Ameriku posebno važna zbog bezbednosti Izraela, čiji je ona zapravo garant, a bezbednost Izraela je glavni razlog zašto na Bliskom istoku verovatno nikada neće izbiti treći svetski rat (iako će se manja „puškaranja“ poput ovog nastaviti i u budućnosti), jer bi to u nemoguću stratešku poziciju dovelo, Arapima okružen, Izrael (čak i ako neki od njih nisu neprijatelji, već bezbednosna tampon-zona). S druge strane, i Rusija je prethodnih godina zauzela posrednički stav na Bliskom istoku i stekla imidž države koja je spremna, ako se izađe u susret njenim specifičnim interesima, da „rešava probleme“ i da posreduje između Irana, Asadovog režima u Siriji i Izraela, pa je čitav bliskoistočni paket zapravo u rukama Amerike i Rusije, a one nisu u ovom momentu preterano zainteresovane za dalju eskalaciju situacije, dok tek trećoj velikoj geopolitičkoj sili – Kini – ne odgovara eskalacija na Bliskom istoku, jer bi joj to prekinulo „novi put svile“ kojim se želi povezati sa Evropom. Teško je u ovom momentu proceniti da li će višestruki interes za deeskalacijom na Bliskom istoku rezultirati konkretnim oživljavanjem pregovora oko nuklearnog sporazuma sa Iranom i vraćanjem Amerike u njega (što neće biti lako jer sporazum treba vratiti na „fabrička podešavanja“ jer je u međuvremenu nuklearni program Irana napredovao), kao i da li će doći do ukupne relaksacije odnosa među glavnim geopolitičkim silama (SAD, Kina, Rusija), ali je izvesno da je Bajdenova administracija dovoljno samosvesna da shvata da se svet za četiri godine Trampovog mandata promenio, a da strateška pozicija Amerike nakon te četiri godine nije mnogo jača (između ostalog i zato što Trampa strateška pitanja nisu uopšte mnogo ni interesovala, budući da je prednost davao unutrašnjem ekonomskom oporavku) i da se sada nije moguće unilateralno vratiti na Obamine strateške konstante. To je izvesno upravo iz konkretne akcije koja je opisana u ovom članku, a čija svedenost i obim govore da će Amerika i sama za vreme Bajdenove administracije „formatirati“ svoje prisustvo na Bliskom istoku, bivajući više (vojno) prisutna nego za vreme Trampa, ali ipak manje nego za vreme dva Obamina mandata. To svedoči da se, s onu stranu svih zvaničnih ideoloških retorika, bez obzira na to da li govore o ljudskim pravima ili o „našem“ modelu socijalizma-kapitalizma, u međunarodne odnose vratio pragmatični realizam i da lideri novog-starog multipolarnog sveta, i na Zapadu i na Istoku, tragaju za „formatiranjem“ svetskih odnosa za 21. vek, svesni geopolitičke multipolarne realnosti i međuzavisnosti, u kojoj će biti potrebno da se, umesto frontalnih konflikata, traži strateška ravnoteža. Ne treba sumnjati da će ovo tekuće „formatiranje“ svetskih odnosa izazvati još sličnih manjih „puškaranja“ poput ovog opisanog u ovom članku, ali se ne treba zasada bojati i da će ta „puškaranja“ preći u neki širi svetski sukob.