Oklop od teflona

Opravdano ili ne, tek - Holandija ima, ili je u najmanju ruku dugo imala, reputaciju zemlje u kojoj se neke stvari rade drugačije. Ta sposobnost kolektivne pameti da razmišlja izvan konvencionalnih okvira možda nije uvek davala željene rezultate, ali je svakako prirodno proizlazila iz društva koje je najveći deo vremena uspevalo da održi delikatnu ravnotežu između poštovanja individualnosti svakog građanina i očuvanja osećaja za opšte dobro. Kao i posvuda u Evropi, i u Holandiji je štošta u poslednjih desetak ili više godina krenulo nagore, i njen poldermodel - tamošnja verzija konsenzualnog donošenja odluka u javnoj sferi - više ne funkcioniše kao nekad. Ali stari instinkti nisu izgubljeni, i nacija je zadržala sposobnost da tu i tamo napravi iskorak u pravcu u kome niko pre nje nije. Što nas dovodi do aktuelne situacije - pandemije kovida-19, usled koje su već duže od godinu dana zabranjena okupljanja više od 100 ljudi, barovi i restorani zatvoreni još od sredine oktobra, a od 23. januara je na snazi i policijski čas od devet uveče do pola pet ujutru, mera koja je naišla na snažan otpor i krajem tog meseca u više gradova rezultirala dotad neviđenim masovnim neredima, te hapšenjem skoro 600 ljudi. Poslednje što bi se u takvim okolnostima očekivalo, posebno kad se zna da je vakcinacija prilično loše krenula, jeste da bude održana četvoročasovna tehno žurka sa 1.300 učesnika, i to još s državnim blagoslovom. Ali upravo to se prošle subote dogodilo u Amsterdamu - ne kao bizarni ustupak klaberskom hedonizmu mladih Holanđana (za učešće se prijavilo 100.000 ljudi), već s ciljem da se utvrdi kakav bi uticaj postepeno popuštanje epidemioloških mera i dopuštanje organizovanja masovnih javnih događanja imalo na dalje širenje virusa. Nakon što su u roku od 48 sati pred žurku testirani na kovid-19 (s obavezom da test ponove u roku od pet dana posle događaja), svi učesnici su podeljeni u pet „balona“ od po 250 i jedan od 50 ljudi, s nalogom da se unutar svake od grupa ponašaju na određeni način. Neki su maske morali da nose sve vreme, drugi samo povremeno, a u jednom balonu ih nisu nosili uopšte; neki su mogli samo da stoje ili igraju, drugi i da sede; neki su morali da stalno drže odstojanje, drugi nisu; jednoj grupi je dopušteno da peva i vrišti koliko god joj je volja, itd. Naravno, nisu se svi sve vreme pridržavali instrukcija, ali poenta i nije u tome: svaki socijalni eksperiment podrazumeva takva odstupanja. Ovde je reč o nečemu drugom - da pametna država i u okolnostima nesvakidašnjeg izazova u vidu pandemije kakva se dešava jednom u 100 godina vodi računa i traži načine da se ne postavlja kao neprijatelj vlastitih građana. Samo što se, avaj, holandska država u jednom drugom kontekstu i drugim povodom užasno, neoprostivo ogrešila o veliki broj građana, odnoseći se prema njima upravo kao neprijatelj; i što šteta koja im je naneta, čak i ako ona materijalna bude nadoknađena, ona nematerijalna u mnogim slučajevima nikada neće moći da bude. A u senci tog monumentalnog skandala, koji se protegao na čitavih šest godina (2013-2019), sledeće sedmice će biti održani parlamentarni izbori - u redovnom terminu, ali s prizvukom vanrednosti, budući da je kabinet premijera Marka Rutea od sredine januara u ostavci. Ostavka je, istina, usledila tek kada se pojavila realna mogućnost da vladi u parlamentu bude izglasano nepoverenje - kao poslanički odgovor na višemesečnu krizu izazvanu priznanjem da je država u pomenutom periodu čak 26.000 porodica na osnovu lažnih premisa utužila za nepostojeću prevaru, neosnovano tvrdeći da su one godinama zloupotrebljavale pravo na isplatu dečijeg dodatka i od njih sudski potražujući da u budžet vrate na desetine hiljada evra po domaćinstvu. Iznenada suočeni sa zahtevom države da joj uplate velike sume novca, a bez mogućnosti da se od optužbi odbrane ili znanja kako da to učine, mnogi roditelji su se našli u nemogućoj situaciji: da se s decom iseljavaju iz domova koje više nisu mogli da priušte, traže dopunske poslove ne bi li nekako obezbedili dovoljno para za preživljavanje, skrivaju od izvršitelja… Brojni brakovi nisu izdržali test tog strašnog pritiska; razmere trauma koje su preživela i još preživljavaju deca iz takvih porodica dugo se neće znati. Da sve bude gore, ispostavilo se i da su nadležni vladini resori pri utvrđivanju ko će se naći na udaru njihovih mera pribegavali etničkom profilisanju primalaca dečijeg dodatka, posebno ciljajući, na primer, one s dvostrukim državljanstvom: od ukupnog broja pogođenih porodica, njih oko 11.000 čine one imigrantske. I mada je Rute - koji će izvesno i posle ovih izbora ostati na čelu vlade: njegova Narodna partija slobode i demokratije (VVD) ubedljivo vodi u svim anketama i postavlja se samo pitanje s kojim partnerima će je sastaviti - obećao kompenzaciju od po 30.000 evra svima koji su se nepravedno našli na meti države, dok se nekim porodicama ona već isplaćuje, druge se još suočavaju s finansijskim i drugim teže ili nikako samerljivim teškoćama, a fatalna greška u sistemu i dalje nije trajno eliminisana. Kako onda to da se Ruteu smeši i četvrti uzastopni mandat, kad je na premijerskom mestu bio tokom čitavog trajanja ove bruke koja se protegla na dve njegove vlade? Anegdotalni odgovor sastojao bi se u ukazivanju na to da ga sunarodnici, koje predvodi već 11 godina, zovu Teflon Mark: za njega se vladini skandali i promašaji prosto ne lepe. Potpunije objašnjenje uključivalo bi nekoliko faktora: činjenicu da je njegova politika liberalnog desnog centra prijemčiva najvećem broju Holanđana, pa i delu onih koji inače ne glasaju za VVD; okolnost da se, u trenucima velikih kriza kakva je i ova izazvana pandemijom, ljudi u načelu okupljaju oko aktuelnih lidera; pragmatizam kojim se rukovodi, te utisak pouzdanosti i stabilnosti koji ostavlja; na nekom nivou, moguće, i njegova nepretencioznost - poznat po tome što na posao često dolazi biciklom, čak je i na formalno podnošenje ostavke u kraljevsku palatu stigao na taj način. Uostalom - i uprkos legendarnoj usitnjenosti holandske političke scene: na ove izbore će izaći 37 partija, najviše u poslednjih 99 godina - nije da je ponuda političara s liderskim potencijalom naročito bogata; mada se tome odmah mora dodati i da Holanđani nikad nisu ni padali na harizmatične lidere. Na ekstremnoj desnici i dalje figurira uporni ali beznadežni one-man show Gert Vilders, s čijom Slobodarskom partijom (PVV), koja bi i posle ovih izbora trebalo da ostane druga po snazi iza Ruteove, niko normalan ne želi da ima posla; a svojevremeno naglo uzletela zvezda Tijerija Bodea - namirisane i ulickane verzije Vildersa - i njegovog Foruma za demokratiju (FvD) u međuvremenu je već zgasla. Levica je pak ili dezorijentisana - sada opoziciona Laburistička partija (PvdA) pritom nosi i teret opisanog skandala, jer je u prethodnoj vladi njen predstavnik bio na čelu ministarstva za socijalni rad i zapošljavanje - ili odveć marginalna kad je reč o novijim progresivnim grupacijama. Možda bi tek Hrišćansko-demokratski apel (CDA), jedan od tri koaliciona partnera Ruteove VVD u odlazećoj vladi, mogao malo da prodrma stvari: Piter Omciht nije lider CDA, ali je sada jedna od najpopularnijih političkih figura u zemlji zbog snažnog zauzimanja za interese porodica pogođenih neutemeljenim tužbama. Zbog toga se sve u vezi s predstojećim izborima manje-više svodi na pitanje hoće li raspodela glasova biti takva da Ruteu omogući da - kao što priželjkuje - VVD novu vladu umesto s još tri kao dosad sastavi s još dve partije, i tako pojednostavi funkcionisanje vladajuće koalicije. Nekih velikih promena, dakle, neće biti - ali ih većina Holanđana u ovom trenutku očito ni ne traži.