Glava iznad vode

U ovo vreme prošle godine na Potsdamer placu sabirali su se još uvek sveži utisci sa jubilarnog 70. Berlinala, poslednjeg normalno održanog planetarnog filmskog festivala s punim dvoranama, gostima i izveštačima, iako su već tada pristizale zabrinjavajuće vesti o ozbiljnom širenju korona virusa severnom Italijom. Godinu dana kasnije sve se promenilo. U doskoro nezamislivom „onlajn formatu“, od 1. do 5. marta održano je 71. Berlinsko pandemijsko izdanje - za profesionalce iz filmske industrije (učesnike Evropskog filmskog marketa), odabrane kritičare kao i članove žirija koji su proglasili najbolje. Publika će, zasad, morati da sačeka jun, kada je planirano „Berlinale uživo“ sa projekcijama filmova u festivalskim dvoranama i uz prisustvo autorskih ekipa. Sudeći po jednoj od najlošijih, prilično ograničenih takmičarskih selekcija Berlinala u protekloj deceniji, s potpisom prošle godine ustoličenog umetničkog direktora Karla Šatrijana, bio je ovo - u teškim vremenima za filmsku industriju - festival kontinuiteta, održavanje iznad površine vode. Programirana od pretežno nemačkih i francuskih filmova, nedopustivo lišena anglosaksonskog prisustva, konkurencija za Zlatnog medveda bila je gotovo „iznuđena“, monotona, bez opravdanog ushićenja, sa filmovima tipskih autorskih formata na klasične pripovedačke teme – porodica, identitet, ljubav, osveta. A kao „događaj“ virtuelnog Berlina, ujedno i pobednik, proglašen je angažovani eksperimentalni igrano–dokumentarni hibrid nastao pod okriljem korone Baksuzni kres ili luda pornografija reditelja Radua Žudea (jednog od najranijih predstavnika rumunskog novog talasa, 2015. nagrađenog Srebrnim medvedom za crno-beli vestern Aferim). Od ekscentričnog naslova, prvoloptaške provokacije – eksplicitnog „hardkor“ erotskog početka čija je akterka profesorka istorije u bukureštanskoj gimnaziji – preko „montipajtonovskog“ srednjeg dela filma satkanog od konfuzno montiranih arhivskih sekvenci koje se dovode u vezu sa rediteljevom opsesijom rumunskom istorijom (kult ličnosti, vojska, religija, nacionalizam, revolucija, porodično nasilje, kultura) sve do „presude“ glavnoj junakinji porno skandala na roditeljskom sastanku. Žude je napravio mlaku satiru haotičnog koncepta (uz želju da bude „hrabar“ i „radikalan“) uz vidno tanke glumačke interpretacije. Srbija je imala dragocenog predstavnika u programu Panorama – debitantski dugometražni igrani film Milice Tomović Kelti snimljen uz podršku Filmskog centra Srbije i FEST forvarda, kome je po svim festivalskim, a naročito berlinskim aršinima bilo mesto u konkurenciji za Zlatnog medveda – baš kao i drugim filmovima iz srpske produkcije (Rekvijem za gospođu J, Šavovi, Otac) koji su prethodnih godina kontinuirano i uspešno prikazivani u istom programu, što ipak ne treba da bude srpski limit. A ko su Kelti u kontekstu priče koja nas vraća u tranzicione, prelomne godine za mnoge generacije? Odgovor nudi pitka, zavodljiva i introspektivna porodična drama kroz tri generacije, oslikana u okviru dečjeg rođendanskog maskenbala 1993. godine – vreme nestajanja jedne i nastajanja drugih država. U fokusu su skrajnuti ljudi van margina koji su u vreme velike neizvesnosti uslovljene inflacijom, sveopštim ograničenjima i sankcijama, tragali za nekim drugim identitetom, praveći otklon od pripadnosti. Oživljavajući intimne uspomene iz detinjstva i život u Beogradu devedesetih, poput vremeplova, rediteljka realistično preispituje svu težinu turobnog vremena, kao i socijalno, ideološko, kulturološko raslojavanje baveći se u isto vreme istopolnim odnosima u tradicionalistički nastrojenom društvu. Sve to upakovano je u nepretenciozan, rediteljski vrlo precizno postavljen autorski film čiji su dometi prepoznati na jednom od tri najprestižnija svetska festivala. Nakon 71. Berlinske onlajn edicije i podeljenih nagrada od strane reditelja, nekadašnjih laureata Zlatnog medveda, ostaje duboka zamišljenost nad selektorskim kriterijumima, autorskom inventivnošu i budućnosti evropskog i ne samo evropskog filma, čak i u ovom pandemijskom nevremenu.