Tito sa Ali-ekspresa

Ako je prisustvo Rusije na skupu nesvrstanih bilo jedna od najviše komentarisanih vesti sa događaja održanog u Beogradu. povodom 60. rođendana organizacije stvorene kao odgovor na blokovsku podelu sveta, zar nije moguć i drugi paradoks: da Aleksandar Vučić, nekadašnji član najužeg rukovodstva stranke koja je pokušavala da zabode glogov kolac u srce mrtvog Josipa Broza, osnivača tog Pokreta, dobije titulu – novog Tita? Ili se, ipak, promenjenim geopolitičkim odnosima ne može baš sve objasniti? Priča počinje znatno pre nego što je, u julu, Rusija dobila status posmatrača u Pokretu nesvrstanih - o Vučiću kao „novom Titu“ govori se godinama, što je i sam podsticao. Recimo, u gostovanju na TV Prva 29. aprila 2016, još dok je bio premijer, tvrdio je da je za tri godine uradio „koliko i Tito u bivšoj Jugoslaviji“. Doduše, tada je dao i materijal za brzu procenu valjanosti prognoze, rekavši da mu „na pada na pamet“ da bude predsednik Srbije (što se desilo godinu dana kasnije). Koliko je poređenje sa nekadašnjim maršalom zaista opravdano? Ili se, ipak, pre može govoriti o „Titu sa Ali-ekspresa“, kome se, snažnim marketingom, dodaju karakteristike svetski slavnog lidera višedecenijskog trajanja? I s kojim ga, zapravo, povezuju samo autoritarne tendencije i pevanje dečjeg hora za rođendan? „Nijedan argument ne postoji za tvrdnju da je Vučić novi Tito – od ideoloških, političkih, teorijskih do praktičnih“, uveren je iskusni ambasador Srećko Đukić, koji podseća da je Tito bio istorijska ličnost i imao oreol antifašističkog vođe najvećeg evropskog oslobodilačkog pokreta, dok Vučić „pripada političkoj ideologiji koja je nosila glogov kolac da zabode u Titov grob“. Pompa koja je pratila održavanje 60. rođendana nesvrstanih u Beogradu i insistiranje na tezi da je to „uspeh predsednika Vučića“ za Đukića je predizborni trik. „Ne počinje ništa od njega. On je tačka u dugoj istoriji“, kaže sagovornik NIN-a i podseća da je i pre deset godina u Beogradu održan sličan skup kojim je obeleženo pola veka postojanja Pokreta nesvrstanih. Samo ne baš u istim okolnostima, dodajemo: onih stotinak delegacija zemalja, od kojih su većina muslimanske veroispovesti, sada je stiglo u zemlju u kojoj je, samo dan ranije, dugotrajno huškanje rezultiralo skandalom na rukometnoj utakmici u Beogradu, gde je ekipa iz Novog Pazara dočekana vređanjem i transparentom u kome se vređaju „poturice“. Jedna od naslednica zemlje u kojoj je opasna variola vera efikasno suzbijena masovnom vakcinacijom sprovedenom u rekordnom roku, dočekala ih je i sa slobodnošetajućim virusom koji nas je lansirao u sam vrh na listi zemalja sa najvećim stepenom zaražavanja stanovništva. Ali to, u provladinim medijima, nije dobilo ni promil pažnje posvećene uspehu u nabavci vakcina, omogućene mudrom spoljnom politikom „nalik Titovoj“. Istorijske analogije su škakljive, podseća Vedran DŽihić, viši naučni saradnik austrijskog Instituta za međunarodnu politiku i predavač na Univerzitetu u Beču. I još kaže da je svet danas potpuno drugačije strukturiran i „ne ostavlja prostor za formiranje ličnosti i lidera kakav je bio Tito“. Teza o „novom Titu“, prema njegovom mišljenju, prvenstveno se tiče samog Vučića, a ne njegove politike. „Upravo Vučić sam, s njegovim ogromnim apetitom i potrebom za permanentnim i često teatralnim samoinsceniranjem nosi poveliku klicu titoesknog habitusa. Vučić je ličnost koja je opterećena vlastitim značajem, koja se okružuje poltronima i poslušnim kadrovima i ličnostima i koja izbjegava svaku vrstu direktne konfrontacije sa kritičarima“, kaže DŽihić. Na unutrašnjem planu, ocenjuje, vidljiva je i Vučićeva gotovo opsesivna potreba da kontroliše i zna sve, utiče na svaku odluku i orkestrira i najsitniji napad na političke protivnike. „Takva opsesivnost na kraju neminovno rezultira u zarobljavanju države i autoritarizmu. Sve to je propraćeno izgradnjom kulta ličnosti, koja se većinom odvija uz podršku režimskih i njemu odanih medija.“ Pritom, dodaje ovaj sagovornik, Vučić vešto kombinuje elemente spoljnopolitičkog svaštarenja i pragmatizma te, po potrebi, dodvoravanja velikim silama. „Vučić je, prije svega, pragmatičar moći bez jasnih ideoloških principa, sa izraženim narcisoidnim habitusom. Teza o ’novom Titu’ je u tom kontekstu konstrukcija koju on sam direktno ili indirektno gradi i njeguje, donekle sam sebe ubjeđujući u istorijski značaj vlastite ličnosti“, kaže DŽihić, koji veruje da uz to samoubeđivanje ide i doza podozrenja prema samom sebi, i straha da će možda ocena istorije ipak biti drugačija, „da ipak neće stati rame uz rame Titu ili nekim velikim važnim istorijskim ličnostima Srbije i šire regije“. Upravo taj momenat, dodaje ovaj sagovornik, možda objašnjava činjenicu da Vučić sam prati svaku, pa i najmanju reakciju na njega u javnom prostoru, „bilježi i pamti svaku kritiku njegove osobe i njegove politike, vodi fiktivne dijaloge sa kritičarima, dok u isto vrijeme bezrezervno nagrađuje one koji hrane tu njegovu viziju o neprikosnovenom lideru i ’novom Titu’“. Ipak – ako je, recimo, u februaru zagrebački Večernji list objavio tekst pod naslovom „Nesvrstana Srbija postala lider u rastu BDP-a i cijepljenju“, koji su, potom, ovdašnji mediji preneli bez uobičajenog nipodaštavanja ocena iz susedstva, možda bi, uz sve uvažavanje promenjenih okolnosti, valjalo govoriti o sličnosti Titove i Vučićeve spoljne politike, pojednostavljeno opisane kao „biti dobar sa svima“? Đukić to kategorično odbija. I to ne samo zato što takva tvrdnja ne važi sasvim ni za Tita („bez obzira na vanblokovsku spoljnu politiku, imao je probleme sa SSSR“) već zato što je, držeći ekvidistancu, Josip Broz uspeo da izgradi sopstvenu politiku u ravan sa politikom Istoka i Zapada. Nesvrstani su, podseća, u njegovo vreme imali težinu na političkoj sceni, takvu da su, zahvaljujući ubedljivoj većini na Generalnoj skupštini, mogli da blokiraju svaku odluku, dok „Srbija ništa ne može da postigne u svetskim razmerama, pa čak ni u regionalnim, što, recimo, pokazuje činjenica da Vučić ne može da progura ni Otvoreni Balkan“. Postojalo je i ozbiljno dugoročno planiranje – sedamdesetih smo, kroz stipendiranje kadrova i druge vrste pomoći, ulagali u zemlje u razvoju, što se osamdesetih vraćalo u vidu ogromnog broja građevinskih poslova. „Izvozili smo robu u te zemlje, a sad ne izvozimo ništa, niti imamo šta da izvezemo“, kaže Đukić. Za DŽihića, politika sedenja na više stolica ima sličnosti sa Titovom politikom između dva bloka i Pokretom nesvrstanih, koji je za Tita otvorio mogućnost da se razvije u jednog od vodećih svetskih lidera. Ali, Vučićeva politika nema ni približan domet i značaj: Srbija, kaže, danas jeste najveća zemlja u regionu, ali se objektivno, kao i ceo region, nalazi na marginama svetskih događaja. „Današnje bitisanje Srbije na poluperiferiji Evrope nije uporedivo s geopolitički suštinski važnom pozicijom daleko veće Jugoslavije između dva suprotstavljena bloka u bipolarnom svjetskom poretku“, kaže DŽihić i podseća na današnju kompleksniju globalnu konstelaciju, s jakim elementom multipolarnosti, u kojoj se čak i EU nekad nađe na margini globalnih tokova. Iz te perspektive gledano, Vučićeva spoljna politika samo je bleda minijatura Titove politike, veoma kratkog dometa i služi, pre svega, za balansiranje vlasti na unutrašnjem planu, kaže DŽihić i dodaje da su za Srbiju i dalje EU i SAD ekonomski najvažniji faktor. „Za sada Srbija profitira od relativne vanjskopolitičke slabosti EU i previranja na Zapadu, uključujući i Trampovo predsedavanje u SAD. Ako dođe do konsolidacije Zapada, Srbija će u jednom momentu morati da se opredijeli“, kaže DŽihić. On veruje da, pored svih simpatija za Rusiju i Kinu, stanovništvo Srbije ipak budućnost vidi okrenuto više ka Zapadu nego ka Istoku. Poslužićemo se, ovde, Vučićevom terminologijom: pa šta? Sad se bavimo izborima.